Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 18 godina. Sud je istakao da su nerazumno dugi periodi neaktivnosti suda i česte promene sudija doveli do povrede prava, dosudivši naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Kosijera iz Šapca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Petra Kosijera i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu P. 878/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe Petra Kosijera na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Kosijer iz Šapca, preko punomoćnika, advokata Olivere Perišić iz Šapca, podneo je 30. aprila 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu P. 878/03.

Podnosilac je osporio i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 210/10 od 11. februara 2010. godine i presudu Opštinskog suda u Rumi P. 878/03 od 23. maja 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi, u odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku, istaknuto je: da je parnični postupak počeo 1991. godine; da je prvostepena presuda doneta tek posle deset godina; da je postupak prav nosnažno okončan posle 19 godina; da su za ovoliko dugo trajanje postupka isključivo krivi postupajući sudovi jer je između pojedinih ročišta prolazilo i po nekoliko godina. Podnosilac je tražio naknadu nematerijalne štete.

U odnosu na označenu povredu prava na pravično suđenje, podnosilac je naveo da su „prvostepena i drugostepena presuda nepravedne, pošto su posledica proizvoljnog tumačenja propisa“, da su sudovi zauzeli stav koji predstavlja „proizvoljnu i neprihvatljivu primenu materijalnog prava“, te da „prvostepeni i drugostepeni sudovi izmišljaju razloge da bi opravdali svoju odluku , što je „očigledan dokaz njihove pristrasnosti i stavljanja na stranu „dru štvene zajednice – opštine Ruma – odnosno privredne organizacije koja postupa u radnjama koje finansira Opština“, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. Podnosilac, u suštini, osporava zakonsku utemeljenost sudskih odluka i razloge koji su izneti za odbijanje njegovog tužbenog zahteva za naknadu štete.

Podnescima od 29. marta 2012. godine i 16. aprila 2013. godine, podnosilac je dopunio svoju ustavnu žalbu, istakao opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000,00 evra, kao i zahtev da Ustavni sud poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 210/10 od 11. februara 2010. go dine, kao i da tom sudu naloži d a ponovo odluči o žalbi podnosioca na prvostepenu presudu .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta sada Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi, ranije Opštinskog suda u Rumi P. 878/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. oktobra 1991. godine podneo Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv tužene Opštine Ruma i društvenog preduzeća „Ciklonizacija“ iz Novog Sada, radi naknade štete zbog uginuća 70 pčelinjih društava izazvanog zaprašivanjem komaraca koje je izvršio drugotuženi po nalogu prvotužene, tvrdeći da je ta radnja učinjena bez davanja propisnog obaveštenja pčelarima. Predmet je zaveden pod brojem P. 1492/91.

Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici, rešenjem P. 1492/91 od 28. novembra 1991. godine, oglasio se mesno nenadležnim i predmet ustupio Opštinskom sudu u Rumi. Predmet je u Opštinskom sudu u Rumi zaveden pod novim brojem P. 36/92.

Opštinski sud u Rumi je 19. juna 2001. godine doneo prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe Petra Kosijera, odbijen u celosti kao n eosnovan (stav 1. izreke), a tužilac je obavezan da tuženima naknadi troškove parničnog postupka (stav 2. izreke).

Od podnošenja tužbe pa do donošenja navedene presude održano je osam ročišta (od zakazanih 17), gde samo jednom tužilac nije pristupio na ročište. Takođe, u periodu između četvrtog ročišta koje je održano 17. septembra 1992. godine i petog ročišta 11. novembra 1994. godine, prošlo je više od dve godine, dok je između 13. i 14. ročišta prošlo skoro tri godine. U ovom prvostepenom parničnom postupku sudija - predsednik veća je promenjen četiri puta.

Tužilac je 22. avgusta 2001. godine podneo žalbu na prvostepenu presudu, koja je rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1488/01 od 28. oktobra 2003. godine uvažena, te je ova presuda ukinuta, a pr edmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Prvo ročište u ponovnom postupku održano je 11. jula 2005. godine pred Opštinskim sudom u Rumi, a predmet je dobio novi broj P. 878/03.

Presudom Opštinskog suda u Rumi P. 878/03 od 25. maja 2007. godine ponovo je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan (stav 1. izreke), a on je obavezan d a tuženima naknadi troškove postupka (stav 2. izreke).

Tužilac je 5. decembra 2007. godine Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici podneo žalbu protiv navedene prvostepene presude, koja je odbijena presudom naknadno formiranog Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 210/10 od 11. februara 2010. godine, a ožalbena presuda je potvrđena, čime je ova parnica pravnosnažno okončana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut od strane podnosioca 1. oktobra 1991. godine podnošenjem tužbe sudu, a da je okončan 11. februara 2010. godine pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 210/10. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetne parnice, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 18 godina i pet meseci. Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da isti nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka od preko 18 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je prva prvostepena presuda bila doneta nakon više od devet godina od podnošenja tužbe, koja je potom i ukinuta. Takođe, treba naglasiti da je razmak između pojedinih ročišta bio nerazumno dug, pa se tako radi o vremenskim periodima i preko dve, čak skoro tri godine. Na pismeni otpravak druge po redu prvostepene presude stranke su čekale punih šest meseci, dok je drugostepenom sudu prvi put trebalo dve godine d a odluči po žalbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a drugi put i nešto više od toga.

Budući da je u ovom predmetu postupalo čak pet sudija u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što nužno dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu „Lechner and Hess protiv Austrije“ od 23. aprila 1987. godine).

Ustavni sud ističe i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju ovog parničnog postupka.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Rumi u predmetu P. 878/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje koja je navodno učinjena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 210/10 od 11. februara 2010. godine i presudom Opštinskog suda u Rumi P. 878/03 od 23. maja 2007. godine, Sud ističe da je , saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja specifičnih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Naime, prvostepeni sud je opširno i argumentovano obrazložio svoje stanovište, te nesumnjivo utvrdio da je obaveštenje o zaprašivanju komaraca i štetnosti istog po pčele više puta emitovano u lokalnim elektronskim, te dato i u štampanim medijima u skladu sa zakonom, pa da je čak pokušano i lično obaveštavanje tužioca od strane dostavljača iz mesne zajednice, iako tužilac nije prijavio držanje pčela, niti je bio član udruženja pčelara na teritoriji tužene opštine Ruma. Sud je takođe utvrdio i da bi za tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe nastupile iste posledice i da je postojala pismena dozvola drugotuženom preduzeću za zaprašivanje, a ne samo nalog opštine Ruma, jer nije na vreme sklonio svoje pčele, tj. nije postupio po obaveštenju. Pored navedenog, prvostepeni sud je detaljno, na više od 13 strana, dao obrazloženje svoje odluke. Drugostepni sud je u svojoj presudi takođe dao detaljne razloge za svoju odluku, odgovarajući na sve navode žalbe tužioca, te je obrazložio zbog čega nalazi da nema odgovornosti tuženih za štetu koju je pretrpeo tužilac usled uginuća dela pčelinjih društava, a takve zaključke Ustavni sud ne smatra ni arbitrernim ni proizvoljnim. Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. U odnosu na istaknutu „pristrasnost redovnih sudova“, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi ova tvrdnja podnosioca iz ustavne žalbe bila argumentovana ili potkrepljena, već očigledno predstavlja izraz njegovog subjektivnog nezadovoljstva ishodom predmetne parnice . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocu ustavne žalbe Petru Kosijeru zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje postupka od preko 18 godina . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim traži da mu se „na ime naknade za troškove postupka“ pred Ustavnim sudom isplati iznos od 37.500,00 dinara, Ustavni sud ističe da je, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za određivanje naknade troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević