Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog nedozvoljenosti revizije u sporu male vrednosti
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačena revizija u sporu male vrednosti. Sud je utvrdio da zakon izričito isključuje reviziju u takvim sporovima, te da nisu povređena ustavna prava.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ankice Adžić i Aleksandra Adžić, obe iz Blaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 15. decembra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Ankice Adžić i Aleksandre Adžić izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3640/10 od 23. februara 2011. godine i presude Višeg suda u Prokuplju Gž. 508/10 od 22. septembra 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ankica Adžić i Aleksandra Adžić, obe iz Blaca, izjavile su 14. maja 2011. godine, preko punomoćnika Slobodana Adžića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3640/10 od 23. februara 2011. godine i presude Višeg suda u Prokuplju Gž. 508/10 od 22. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo utvrđenih članom 36. Ustava.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da su podnositeljke ustavne žalbe protiv osporene presude Višeg suda u Prokuplju „izjavile reviziju u skladu sa članom 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/11 i 111/09) jer su našle da je bilo potrebno da se ujednači sudska praksa, a iz razloga pogrešne primene materijalnog prava“; da su podnositeljke parnični postupak, u kome su osporeni akti doneti, pokrenule 2. aprila 2009. godine tužbom „sa označenom vrednošću spora od 30.935,00 dinara“; da su podnositeljke u reviziji „jasno navele da postoji očigledna neujednačenost sudske prakse u istovetnim stvarima“, ali da je Vrhovni kasacioni sud „potpuno zanemario takve navode u reviziji i odbacio je ... umesto da spise predmeta ustupi nadležnom apelacionom sudu“; da je „Vrhovni kasacioni sud ... u istim takvim slučajevima tj. kada je revizija izjavljena sa pozivanjem na dozvoljenost po članu 395. Zakona o parničnom postupku zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, različito postupao o čemu svedoči i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1685/10 od 1. septembra 2010. godine“ kojim je Vrhovni kasacioni sud ustupio Apelacionom sudu u Beogradu predmet Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 116/08 radi ocene izuzetne dozvoljenosti revizije izjavljene po članu 395. Zakona o parničnom postupku protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3845/10 od 16. aprila 2010. godine.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
Odredbom člana 84. stav 1. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
3. Ustavni sud je u prethodnom postupku utvrdio: da su podnositeljke 2. aprila 2009. godine podnele tužbu protiv Republike Srbije, radi isplate naknade za korišćenje teretnog motornog vozila u periodu od 15. marta 1999. godine do 24. aprila 1999. godine; da je presudom Osnovnog suda u Prokuplju – Sudska jedinica u Kuršumliji P. 379/10 od 18. juna 2010. godine usvojen tužbeni zahtev i obavezana Republika Srbije da tužiljama isplati glavni dug u iznosu od 21.660,88 dinara sa zateznom kamatom; da je Viši sud u Prokuplju, odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, osporenom presudom Gž. 508/10 od 22. septembra 2010. godine prvostepenu presudu delimično preinačio u pogledu odluke o kamati; da su tužilje, preko punomoćnika advokata Slbodana Adžića, pozivajući se na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku i potrebu da se o spornom materijalnopravnom pitanju ujednači sudska praksa, 27. oktobra 2010. godine izjavile reviziju protiv osporene drugostepene presude; da je ta revizija odbačena osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3640/10 od 23. februara 2011. godine.
Na osnovu okolnosti da su tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, reviziju protiv osporene presude izjavile 27. oktobra 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je njima ta presuda dostavljena najkasnije navedenog dana.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pored ostalog utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.
Članom 36. Ustava svakome se jemči: jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima (stav 1.), kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).
Odredbom člana 29. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu ZPP) propisano je da se, kada je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva. Odredbom stava 2. istog člana propisano je da se kamate, ugovorne kazne i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi, ako ne čine glavni zahtev, ne uzimaju u obzir prilikom utvrđivanja vrednosti predmeta spora.
Članom 394. ZPP propisano je: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2.).
Odredbom člana 395. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama prethodnog člana, kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prava.
Odredbom člana 467. stav 1. ZPP propisano je da su sporovi male vrednosti, u smislu ovog zakona, sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 478. stav 6. ZPP propisano je da u sporu male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.
Citirane zakonske odredbe bile su sadržinski identične i pre 29. decembra 2009. godine kada je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku objavljenom u „Službenom glasniku RS“ broj 111/09 izmenjen Zakon o parničnom postupku objavljen u „Službenom glasniku RS“ broj 125/04, osim što je odredbom člana 394. stav 2. bilo propisano da revizijski cenzus iznosi 500.000 dinara, a odredbom člana 467. stav 1. da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od 100.000 dinara.
Odredbom člana 23. stav 2. tačka 2) Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 i 78/11) propisano je da viši sud u drugom stepenu, između ostalog, odlučuje o žalbama na presude osnovnih sudova u sporovima male vrednosti, dok je odredbom člana 24. stav 1. tačka 3) tog zakona propisano da apelacioni sud odlučuje o žalbama na presude osnovnih sudova u građanskopravnim sporovima, ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan viši sud.
5. Podnositeljke ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, ne navode ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su im osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređena prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.
Ustavni sud konstatuje da se sistem pravnih lekova kojima se vrši kontrola zakonitosti odluka parničnih sudova, pa samim tim i pretpostavke za njihovo izjavljivanje, uređuje zakonom. Pri tome, zakonsko ograničenje dozvoljenosti vanrednih pravnih sredstava, između ostalih i revizije, za razliku od redovnog pravnog sredstva - žalbe, koja je ustavna kategorija, može trpeti ograničenja u pogledu vrste spora i visine tužbenog zahteva.
Odredbom člana 395. ZPP stvorena je mogućnost da apelacioni sudovi, kada ocene da je to potrebno radi ujednačavanja sudske prakse ili da bi se razmotrilo pravno pitanje od opšteg interesa, odnosno kad je potrebno novo tumačenje prava, predlože Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji koja se prema odredbama prethodnog člana ne bi mogla izjaviti.
Prema odredbi člana 395. ZPP revizija se može izjaviti izuzetno od ograničenja sadržanih u članu 394. ZPP, ali ne i izuzetno od ograničenja sadržanih u posebnim odredbama tog ili drugog zakona. Ukoliko je u nekom posebnom parničnom postupku revizija izričito isključena, ona se ne može izjaviti na osnovu člana 395. ZPP, bez obzira na to da li je potrebno ujednačavanje sudske prakse, razmatranje pravnog pitanja od opšteg interesa ili novo tumačenje prava.
S obzirom da su zakonska ograničenja dozvoljenosti vanrednih pravnih sredstava, pa između ostalih i revizije, u pogledu vrste spora ustavnopravno prihvatljiva, a da je odredbom člana 478. stav 6. ZPP izričito propisano da u parnicama o sporovima male vrednosti revizija protiv drugostepene odluke nije dozvoljena, okolnost da je najviši sud u Republici Srbiji odbacio reviziju, za čije izjavljivanje nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi, ne ukazuju na povredu prava na pravno sredstvo, niti na povredu prava na pravično suđenje.
Eventualna neujednačenost sudske prakse o materijalnopravnom pitanju koje se postavilo u predmetnoj parnici nije od uticaja na drugačije odlučivanje. Naime, odredbom člana 478. stav 6. ZPP revizija je izričito isključena, te se prema tome ne može izjaviti ni radi ujednačavanja sudske prakse. S obzirom da apelacioni sud nije mogao da predloži Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji u smislu člana 395. ZPP, jer je u predmetnoj parnici revizija izričito isključena, okolnost da Vrhovni kasacioni sud nije ustupio predmet mesno nadležnom apelacionom sudu, radi ocene izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu navedene zakonske odredbe, ne može ukazivati na povredu označenih Ustavom zajemčenih prava podnosioca.
Pozivanje podnositeljki na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1685/10 od 1. septembra 2010. godine, kojim je predmet Opštinskog suda u Lazarevcu P1. 116/08 ustupljen Apelacionom sudu u Beogradu radi ocene izuzetne dozvoljenosti revizije izjavljene (po članu 395. ZPP) protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3845/10 od 16. aprila 2010. godine, ne ukazuje na to da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, navodi ustavne žalbe daju osnov za tvrdnju da je rešenje Vrhovnog kasacionog suda, na koje se podnositeljke pozivaju, doneto u parnici o sporu male vrednosti. Naprotiv, iz okolnosti da je u tom sporu revizija izjavljena protiv presude apelacionog, a ne protiv presude višeg suda, može se zaključiti da je rešenje najvišeg suda u Republici Srbiji na koje se ustavna žalba poziva doneto u opštem parničnom postupku, tj. u različitoj procesnoj situaciji od one u kojoj je doneto osporeno revizijsko rešenje.
Okolnost da je Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporenog rešenja naveo da je u tužbi označena vrednost predmeta spora od 30.935 dinara, kao procesnu činjenicu koja pruža pouzdan osnov za odbacivanje revizije, ali da je propustio da navede odredbu člana 478. stav 6. ZPP – zakonsku odredbu koja predstavlja ustavnopravno prihvatljiv pravni osnov za odbacivanje revizije, nije od uticaja na drugačije odlučivanje. Ustavni sud smatra da navedeni nedostatak sadržan u obrazloženju Vrhovnog kasacionog suda nije takav da ukazuje na povredu nekog od označenih Ustavom zajemčenih procesnih prava.
Kako podnositeljke nisu navele ustavnopravne razloge koji ukazuju da su im osporenim rešenjem povređena prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporava rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3640/10 od 23. februara 2011. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
6. Prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda o odbacivanju revizije kao nedozvoljene i protiv drugostepene presude protiv koje je izjavljeno ovo vanredno pravno sredstvo, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljene revizije, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporava presuda drugostepenog suda (ako je između prijema te presude i izjavljivanja ustavne žalbe protekao rok propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu) odbaciti kao neblagovremenu.
S obzirom na to da je osporena presuda podnositeljkama dostavljena najkasnije 27. oktobra 2010. godine, a da je ustavna žalba izjavljena 14. maja 2011. godine, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sud, ustavnu žalbu u delu u kome se osporava presuda Višeg suda u Prokuplju Gž. 508/10 od 22. septembra 2010. godine, odbacio kao neblagovremenu.
7. Imajući u vidu sve izloženo Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević