Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava i nepoštovanja ranije odluke Suda. Takođe, utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku za ostale podnosioce i dosuđena im je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vojislava Jovanovića, Gorana Perića, Sretena Stanojevića, Radovana Ninkovića, Radeta Zlatarića, Rajka Dimitrijevića, Momčila Stevanovića, Milenka Tešića, Dragana Vukovića, Dragana Jankovića, Zorana Maksimovića, Živojina Nikolića, Dušana Petrovića, Miloja Nikolića, Hašima Mehmedovića, Milorada Ristanovića, Radeta Matića, Željka Mitrovića, Dejana Ristivojevića, Branislava Krsmanovića, Milana Nenadovića, Jovana Ninkovića, Čedomira Kosanića, Vladimira Perića, Radeta Dragojevića, Slobodana Simića, Ratka Đurđevića, Dalibora Tepšića, Zorana Blažića, Nenada Tomića, Srbobrana Jevrića, Slađane Šućur, Dalibora Vlajkovića, Slađane Blagojević, Dejana Milića, Suzane Todorović Dudić, Dragana Jakovljevića, Zorana Jevtića, Miloša Pantelića, Milana Rajića, Rajka Matića, Mirka Samardžića, Ljubinka Despotovića, Dušice Bosanac i Zorana Selenića, svih iz Šapca, Mileta Milića, Milojka Lazića, Miroslava Bilanovića, Radeta Jovanovića, Slaviše Samardžića, Olivere Bošković i Milijane Veličković, svih iz Majura, Željka Đurđevića i Ljubomira Simića, obojice iz Jelenče, Milivoja Lazića i Dragana Radosavljevića, ob ojice iz Štitara, Darka Stanišića i Rajka Krstića, ob ojice iz Tabanovića, Milana Mijailovića i Milorada Pavića, ob ojice iz Varne, Gorana Tešanića i Milana Stankovića, ob ijice iz Gornje Vranjske , Milomira Jankovića iz Desića, Saše Matića iz Pocerskog Pričinovića, Voje Maksimovića iz Prnjavora, Rajka Mićića iz Jevremovca i Lju bomira Petrovića iz Mišara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vojislava Jovanovića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8775/12 od 16. januara 2015. godine podnosi ocu ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8775/12 od 16. januara 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca Vojislava Jovanovića podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-506/2012-01 od 20. maja 2012. godine.

3. Odluka iz tačke 2. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8775/12 od 16. januara 2015. godine , a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac Vojislav Jovanović , saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Usvaja se ustavna žalba Gorana Perića, Sretena Stanojevića, Radovana Ninkovića, Radeta Zlatarića, Rajka Dimitrijevića, Momčila Stevanovića, Milenka Tešića, Dragana Vukovića, Dragana Jankovića, Zorana Maksimovića, Živojina Nikolića, Dušana Petrovića, Miloja Nikolića, Hašima Mehmedovića, Milorada Ristanovića, Radeta Matića, Željka Mitrovića, Dejana Ristivojevića, Branislava Krsmanovića, Milana Nenadovića, Jovana Ninkovića, Čedomira Kosanića, Vladimira Perića, Radeta Dragojevića, Slobodana Simića, Ratka Đurđevića, Dalibora Tepšića, Zorana Blažića, Nenada Tomića, Srbobrana Jevrića, Slađane Šućur, Dalibora Vlajkovića, Slađane Blagojević, Dejana Milića, Suzane Todorović Dudić, Dragana Jakovljevića, Zorana Jevtića, Miloša Pantelića, Milana Rajića, Rajka Matića, Mirka Samardžića, Ljubinka Despotovića, Dušice Bosanac, Zorana Selenića, Mileta Milića, Milojka Lazića, Miroslava Bilanovića, Radeta Jovanovića, Slaviše Samardžića, Olivere Bošković, Milijane Veličković, Željka Đurđevića , Ljubomira Simića, Milivoja Lazića , Dragana Radosavljevića, Darka Stanišića , Rajka Krstića, Milana Mijailovića, Gorana Tešanića, Milana Stankovića, Milomira Jankovića, Saše Matića, Voje Maksimovića, Rajka Mićića i Ljubomira Petrovića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-29/12 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

5. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe navedenih u tački 4. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Minis tarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vojislav Jovanović iz Šapca, Milorad Pavić iz Varne i ostali podnosioci navedeni u tački 4. izreke podneli su, 15. marta 2013. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-5/2008, u postupku koji vođen pred Ustavnim sudom u predmetu Už-2608/2009 i u upravnom postupku koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok osporenog postupka počev od 6. oktobra 2006. godine kada su podnosi oci ustavne žalbe podneli zahtev prvostepenom organu za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad , rad na dane državnih i verskih praznika i noćni rad. Navedeno je se da se postupak nalazi u fazi odlučivanja o tužbi pred Upravnim sudom u predmetu U. 8775/12. Imajući u vidu da u konkretnom postupku nije bilo složenih pravnih, već samo činjeničnih pitanja, te da nisu doprineli dužem trajanju postupka, podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosiocima na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra .

Vojislav Jovanović iz Šapca podneo je 12. februara 2015. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8775/12 od 16. januara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už - 1051/2015.

U toj ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac u periodu od 11. oktobra 2003. do 11 . oktobra 2006. godine radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, a da mu za to nije isplaćivana naknada, odnosno da je uvek primao istu platu, bez obzira na broj časova provedenih na radu; da upravni organi nisu utvrdili koliko časova je podnosilac radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika i da li mu je to plaćeno; da su upravni organi do zaključka o navodnom uvećanju koeficijenta podnosioca došli upoređivanjem sa koeficijentom plate zaposlenog sa istim stepenom stručne spreme, ali koji obavlja različite poslove, nije u istom platnom razredu sa podnosiocem i nema isti osnovni koeficijent radnog mesta; da je Upravni sud u osporenoj presudi našao da je pravilno postupio tuženi organ kada se pozvao na odredbe ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji, ne utvrdivši da li su uopšte ti propisi primenjeni u praksi; da se u konkretnoj situaciji radi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je navedenim zakonima određeno koje kategorije zaposlenih imaju pravo na uvećanje zarade, a da su sredstva opredeljena iz budžeta Republike Srbije u Ministarstvu unutrašnjih poslova, suprotno zakonskim odredbama, ravnomerno raspoređena na sve zaposlene, pa i na one koji u svom radu nemaju navedene oblike neredovnosti.

Podnosilac ističe da već drugi put podnosi ustavnu žalbu protiv pravnosnažne presude nadležnog suda donete u istoj pravnoj stvari. U tom smislu se poziva na Odluku Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine, kojom je usvojena njegova ustavna žalba, poništena presuda Vrhovnog suda Srbije U. 2458/08 od 13. maja 2009. godine i određeno da Upravni sud ponovo odluči o tužbi podnosioca podnetoj protiv konačnog rešenja Žalbene komisije Vlade. Iako je Upravni sud u presudi U. 28908/10 od 1. decembra 2011. godine naložio Žalbenoj komisiji Vlade da otkloni nedostatke na koje je ukazao Ustavni sud, podnosilac smatra da upravni organi u ponovnom postupku nisu postupili po nalogu suda, a da je uprkos tome, Upravni sud u osporenoj presudi našao da je konačno rešenje zakonito.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da su osporenom presudom povređena označena ustavna prava, kao i da odluka ima dejstvo i na ostale stranke u upravnom sporu.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmet Už-1051/2015 sa predmetom Už-2188/2013 i postupak vodio pod brojem ranije formiranog predmeta Už -2188/2013.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP) - Policijska uprava u Šapcu broj 120-29/12, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

4.1. Podnosioci ustavne žalbe su , 6. oktobra 2006. godine, podneli zahtev prvostepenom organu za isplatu dodataka na platu, odnosno za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika, u periodu od 6. oktobra 2003. godine do 6. oktobra 2006. godine.

Prvostepeni organ je 22. januara 2008. godine doneo rešenje broj 120-5 kojim je zahtev podnosilaca (izuzev podnosioca Milorada Pavića) odbijen kao neosnovan. Podnosioci su protiv ovog rešenja iz javili žalbu, koja je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-31/2008-01 od 26. februara 2008. godine odbijena kao neosnovana. Protiv navedenog konačnog rešenja, podnosioci su podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koja je odbijena presudom tog suda U. 2458/08 od 13. maja 2009. godine.

Podnosilac Vojislav Jovanović je protiv označene presude izjavio ustavnu žalbu, koja je Odlukom Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine usvojena, te je utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom je poništena navedena presuda i određeno da Upravni sud donese novu odluku po tužbi podnosioca izjevljenoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-31/2008-01 od 26. februara 2008. godine, kao i da Odluka Ustavnog suda ima dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji. Odluka Ustavnog suda dostavljena je 5. novembra 2010. godine Upravnom sudu.

U obrazloženju ove odluke Ustavnog suda je, pored ostalog, navedeno: da su u postupku koji je prethodio ustavnosudskom morali biti ocenjeni navodi podnosioca izneti u žalbi u upravnom postupku, a potom u tužbi u upravnom sporu, da se uvećanje koeficijenta plate od 30 % odnosilo na sve zaposlene u MUP, pa i na one koji nisu radili prekovremen o, noću i na dane državnih i verskih praznika , odnosno da ovo uvećanje nije obuhvatilo dodatke na platu po prethodno navedenim osnovima; da je, s tim u vezi, u upravnom postupku i upravnom sporu morala biti utvrđena činjenica da li je koeficijent za obračun plate uvećan za 30 % svim zaposlenima u MUP, odnosno da li je prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta; da iz odredaba ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima proizlazi da prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću nisu bili posebno navedeni kao osnovi za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi; da iz odredaba Zakona o policiji proizlazi da zaposlenima u Ministarstvu prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuju uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi; da ukoliko rešenjem Ministarstva, donetim u režimu Zakona o policiji, zaposlenom nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenta za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici.

4.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu je, na sednici održanoj 1. decembra 2011. godine, doneo presudu U. 28908/10, kojom je uvažio tužbu podnosilaca i poništio rešenje Žalbene komisije Vlade broj 120-01-31/2008-01 od 26. februara 2008. godine.

Žalbena komisija Vlade je, u izvršenju presude Upravnog suda, donela rešenje broj 120-01-1594/2011-01 od 13. januara 2012. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. Drugostepeni organ je ukazao prvostepenom organu da je potrebno utvrditi sledeće činjenice: da li koeficijent radnog mesta svakog žalioca ponaosob u sebi sadrži sve elemente koji se tiču različitih osnova vrednovanja (posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova radnog mesta, kao i naknadu za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane praznika); da li je koeficijent za obračun plate uvećan za 30% svim zaposlenima u MUP; da li je prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane državnih praznika vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta; da se u spisima predmeta moraju nalaziti pojedinačna rešenja iz kojih bi se moglo utvrditi da su žalioci ostvarili pravo na koeficijente koji su od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike.

Prvostepeni organ je, u ponovnom postupku , doneo rešenje broj 120-10/12 od 10. februara 2012. godine, kojim je odbi o kao neosnovan zahtev podnosilaca (izuzev podnosioca Milorada Pavića).

U postupku po žalbi izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja, Žalbena komisija Vlade je 30. marta 2012. godine donela rešenje broj 120-01-365/2012-01, kojim je poništila rešenje prvostepenog organa i predmet vratila na ponovni postupak. Ponavljajući primedbe iz svog ranijeg rešenja, drugostepeni organ je dodao da se iz pojedinačnih rešenja, na koja se pozvao prvostepeni organ, ne može zaključiti da su žalioci ostvarili pravo na koeficijent koji je od 30 do 50% veći od koeficijenta za druge policijske službenike.

Prvostepeni organ je potom doneo rešenje broj 120-29/12 od 11. aprila 2012. godine, kojim je ponovo odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca (izuzev podnosioca Milorada Pavića). U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je izvršen uvid u "rešenja o plati svakog pojedinačnog podnosioca zahteva", koja su potom nabrojana. (Ustavni sud je primetio da za podnosioce zahteva Sašu Matića, Miroslava Bilanovića i Dragana Jankovića u obrazloženju prvostepenog rešenja nisu navedena rešenja o utvrđivanju koeficijenta.)

Prvostepeni organ je naveo da je izvršio upoređivanje ukupnog koeficijenta plate svakog od podnosilaca zahteva iz navedenih rešenja sa ukupnim koeficijentom plate uporednog radnika S.Đ, zaposlene na administrativno-tehničkim poslovima u Odseku za vođenje prekršajnog postupka Odeljenja saobraćajne policije Policijske uprave u Šapcu, koja ima isti stepen stručne spreme i isto zvanje kao i podnosioci zahteva, ali nema neredovnosti u radu u vidu prekovremenog rada, rada noću i rada na dan praznika koji je neradni dan. Navedenom uporednom radniku je rešenjem broj 120-2008/2006 od 19. aprila 2006. godine utvrđen ukupan koeficijent plate u visini 4,65, a rešenjem broj 120-2008/2006 od 29. novembra 2006. godine ukupan koeficijent plate u visini 12,35. Polazeći od izloženog, prvostepeni organ je zaključio da su podnosioci zahteva u periodu za koji potražuju isplatu dodatka na platu, već ostvarili pravo na uvećanje osnovnog koeficijenta i to ne manje od 30% na mesečnom nivou.

Prvostepeni organ je ocenio da se, nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, uvećanjem koeficijenta za obračun plate za 30 do 50% vrednuju posebni uslovi rada (rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad, prekovremeni rad i druge neredovnosti u radu), tako da se na zaposlene u MUP ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih popisa o uvećanoj zaradi. Taj organ je ocenio da je ista pravna situacija postojala i u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, kada je uvećanje koeficijenta za obračun plate za najmanje 30% u sebi obuhvatalo i prava po osnovu navedenih posebnih uslova rada. Stoga je prvostepeni organ zaključio da su podnosioci zahteva već ostvarili pravo na uvećanje zarade po osnovu posebnih uslova rada, te da bi usvajanjem predmetnog zahteva, oni dva puta naplatili isto potraživanje.

Žalbena komisija Vlade je rešenjem broj 120-01-506/2012-01 od 20. maja 2012. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosilaca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8775/12 od 16. januara 2015. godine odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Prilikom ocene zakonitosti konačnog rešenja i navoda tužbe, Upravni sud se u osporenoj presudi pozvao isključivo na odredbe čl. 146. i 147. Zakona o policiji. Taj sud je posebno ocenio da su neosnovani navodi tužbe da je osporeno rešenje doneto na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Ovo iz razloga što se upoređivanjem rešenja o utvrđivanju koeficijenta plate podnosilaca i „uporednih radnika“, sa istom stručnom spremom, koji rade na poslovima radnog mesta koji nemaju dodatak na platu za prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću, može utvrditi da su podnosioci, za period za koji potražuju isplatu dodatka na platu, već ostvarili pravo na uvećanje k oeficijenta, i to ne manje od 30% na mesečnom nivou, odnosno pravo na koeficijente koji su 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za „druge policijske službenike sa kojima je vršeno upoređivanje“. U obrazloženju osporene presude je, takođe, navedeno da je sud cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da oni ne dovode u sumnju zakonitost osporenog rešenja.

5. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u M UP, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike MUP primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 32.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike M UP i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom (član 48.).

Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07) bilo je propisano: da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom (član 2.); da osnovicu za obračun plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1.); da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu i da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku dana i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4.).

Odredbama člana 5. ovog zakona bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta, kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom (stav 1. tač. 2), 3) i 5) i stav 2.).

Zakon o unutrašnjim poslovima je prestao da važi 29. novembra 2005. godine, stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05). Odredbama Zakona o policiji, uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u MUP.

Prema odredbi člana 146. stav 1. Zakona o policiji, policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova. Član 147. istog zakona propisuje: da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (stav 3.). Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji je propisano: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika MUP (ST 09 str. pov. broj 021-992/96-1 od 5. aprila 1996. godine, ST 09 str. pov. broj 021-1337/97 od 21. marta 1997. godine, ST 09 str. pov. broj 021-3070/97 od 27. juna 1997. godine, ST 09 str. pov. broj 021-1424/98 od 28. februara 1998. godine, DT 09 broj 3138/99 od 31. decembra 1999. godine, DT 09 broj 021-791/2001 od 19. februara 2001. godine, DT 01 broj 3644/2003 od 19. maja 2003. godine, 01 str. pov. broj 3644/2003-1 od 31. jula 2003. godine, 01 broj 7094/2003 od 25. septembra 2003. godine, 01 str. pov. broj 7779/2003 od 22. oktobra 2003. godine, 01 str. pov. broj 8383/2004 od 30. septembra 2004. godine i od 14. januara 2005. godine), koji je primenjivao na obračun i isplatu plata zaključno sa novembrom 2005. godine, bilo je propisano: da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava (član 2.); pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% (član 3.); pravo na dodatni koeficijent plate (član 4.) i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima (član 5.).

Pravilnikom o platama radnika MUP 01 broj 15070/05 od 28. novembra 2005. godine, koji je donet na osnovu člana 48. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 10. Zakona o platama u državnim i javnim službama, a koji je se primenjivao od obračuna i isplate plate za decembar 2005. godine, bilo je propisano: da se u okviru platnih grupa i platnih razreda, za poslove radnog mesta, utvrđuje visina koeficijenta (član 2.); da se visina koeficijenta za poslove radnog mesta utvrđena u članu 2. ovog pravilnika, uvećava za 30% (član 3.); da se zbog posebnih uslova, težine i prirode zadataka i poslova utvrđuju dodatni koeficijenti (član 5.).

Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP ST 01 str. pov. broj 4908/06-4 od 26. juna 2006. godine, koji se primenjivao na obračun i isplatu plate počev od jula 2006. godine, propisano je: da se ovim pravilnikom, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uređuju plate zaposlenih u MUP-u utvrđivanjem visine koeficijenata, kao i pojedinačno mesečno umanjenje, odnosno uvećanje koeficijenata (član 1.); da su koeficijenti iz člana 1. ovog pravilnika osnovni i dodatni, da se osnovni koeficijent utvrđuje za poslove radnog mesta, a dodatni koeficijent se utvrđuje u odnosu na poslove radnog mesta, posebne uslove rada, odgovornost i složenost poslova, kao i zvanje, odnosno čin (član 2. st. 1, 2. i 3.). Članom 3. Pravilnika su utvrđeni osnovni koeficijenti u okviru 33 platna razreda, tako da svaki od platnih razreda ima određenu visinu koeficijenta koja je utvrđena samim Pravilnikom, i to je osnovni koeficijent radnog mesta, dok je članom 4. propisano da su platni razredi, odnosno osnovni koeficijenti i dodatni koeficijenti za radna mesta u MUP-u utvrđeni u Prilogu koji je odštampan uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo (u tabeli koja čini opisani prilog na svim radnim mestima pored osnovnog koeficijenta određen je i dodatni koeficijent). Članom 7. Pravilnika utvrđeni su dodatni koeficijenti za zvanja, odnosno čin.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (…) ( član 208. stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenje, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.). Ustavni sud je u Rešenju IUz-107/2011 od 24. novembra 2011. godine zauzeo stav da se na podnošenje tužbe zbog dvostrukog ćutanja uprave mogu primeniti rokovi i uslovi za podnošenje tužbe zbog nedonošenja rešenja po žalbi protiv negativnog prvostepenog rešenja propisani u stavu 1. člana 19. Zakona.

6. Ustavni sud je konstatovao da podnosilac Vojislav Jovanović navode o povredi prava na pravično suđenje, pored ostalog, obrazlaž e tvrdnjom da je nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine i poništaja presude Vrhovnog suda Srbije U. 2458/08 od 13. maja 2009. godine, Upravni sud doneo 16. januara 2015. godine osporenu presudu U. 8775/12, kojom je ponovo, kao i ranije poništenom presudom, odbio tužbu, jer je ocenio da je podnosi lac ostvario pravo na uvećanje koeficijenta po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dan praznika, zbog čega nema pravo na isplatu dodatka na platu po tim osnovima.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud najpre konstatuje da je odredbama člana 166. Ustava utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji, pored ostalog, štiti i obezbeđuje zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, te da se neposredna ustavnosudska zaštita pojedinca, u skladu sa članom 170. Ustava, obezbeđuje i ostvaruje u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud dalje konstatuje da je odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi, kao način otklanjanja štetnih posledica, poništi odluku suda kojom je povređeno pravo na pravi čno suđenje podnosioca i odredi donošenje nove odluke od strane nadležnog suda. Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava poništena odluka nadležnog suda u upravnom sporu i određeno donošenje nove odluke o tužbi podnosioca , izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke nadležnog suda, već postupanje i odlučivanje suda treba da bude u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava (videti Odluku Ustavnog suda Už-224/2013 od 6. juna 2013. godine).

Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Pri tome, Ustavni sud podseća da nije nadležan da preispituje pravilnost zaključaka upravnih organa i sudova o pojedinim izvedenim dokazima ili o neprihvatanju njihovog izvođenja, niti da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su tumačeni i primenjeni merodavni propisi. Međutim, proizvoljnost u oceni dokaza, utvrđivanju činjenica, te tumačenju i primeni propisa, na štetu podnosioca ustavne žalbe, može dovesti do povrede Ustavom zajemč enog prava na pravično suđenje, zbog čega u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja, kao i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljne ocene dokaza, proizvoljno utvrđen og činjeničnog stanja i proizvoljnog tumačenja i primene merodavnog prava.

7. Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud najpre konstatuje da je u svojoj Odluci Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine usvojio ustavnu žalbu podnosioca Vojislava Jovanovića i utvrdio da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2458/08 od 13. maja 2009. godine povređeno pravo tog podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je takvu odluku doneo jer je ocenio da je povreda prava na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, nastala usled propuštanja Vrhovnog suda Srbije da oceni navode tužbe o tome da li je koeficijent za obračun plate uveća n za 30% svim zaposlenima u MUP, odnosno da li je prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta . Pri tome je jasno ukaz ao na različitost pravnih režima ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji kod ostvarivanja prava zaposlenih u MUP na uvećanu platu po navedenim osnovima. Ustavni sud je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca, kao i da ta odluka ima isto dejstvo na sve tužioce u upravnom sporu, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Upravni sud, postupajući po navedenoj odluci Ustavnog suda, poništio konačno rešenje i naložio da se u ponovnom upravnom postupku za svakog tužioca ponaosob pribave rešenja o utvrđivanju koeficijenta za obračun i isplatu plate, na osnovu kojih bi se utvrdilo da li su tužioci u spornom periodu ostvarili pravo na nominalno uvećanje koeficijenta za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike, te da li je kroz to uvećanje koeficijenta vrednovan prekovremeni rad, rad noću i rad u dane državnih i verskih praznika. Po vraćanju predmeta na ponovni postupak, prvostepeni organ je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kroz uvećanje osnovnog koeficijenta za obračun plate od najmanje 30% na mesečnom nivou ostvario pravo na uvećanu platu po osnovu prekovremenog rada , rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću, za period od 11. oktobra 2003. do 11. oktobra 2006. godine. Pri tome je kao dokaz na osnovu koga je utvrdio činjenicu o pomenutom procentu uvećanja osnovnog koeficijenta plate naveo rešenje MUP - Policijska uprava u Šapcu broj 120-1924/2007 od 28. februara 2008. godine, po kome se obračun i isplata plate podnosiocu vrši počev od 29. decembra 2007. godine. Navedene razloge prvostepenog organa koji su bili odlučujući za odbijanje zahteva podnosioca za isplatu dodatka na platu po pomenutim osnovima, prihvatio je drugostepeni organ u rešenju po žalbi, a potom i Upravni sud u osporenoj presudi.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je našao da je očigledno da u upravnom postupku uopšte nisu bile utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se moglo ispitati da li je podnosilac ostvario pravo na uvećanje plate u periodu za koji je to tražio , zbog čega nisu postojale ni pretpostavke za primenu odredaba materijalnog prava koje su samo formalno citirane u rešenjima upravni h organa, dok se Upravni sud u osporenoj presudi od svih propisa merodavnih za odlučivanje o zahtevu podnosioca, pozvao samo na odredbe Zakona o policiji. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su razlozi upravnih organa i Upravnog suda za primenu propisa materijalnog prava zasnovani na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, budući da nije bilo dokaza od značaja za odlučivanje o pravu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je potom uzeo u obzir da je, po oceni upravnih organa i Upravnog suda, za pravilnu primenu materijalnog prava bilo dovoljno da je rešenjem MUP zaposlenom utvrđen koeficijent za obračun plate koji je najmanje 30% nominalno veći od koeficijenta koji je rešenjem MUP utvrđen drugom zaposlenom, sa istim stepenom stručne spreme i zvanjem, ali bez istih neredovnosti u radu. Po njihovom shvatanju, uvećanjem koeficijenta u navedenom procentu vrednovan je prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika koji je neradni dan, u smislu odredb e člana 147. stav 1. Zakona o policiji , kao i posebni uslovi rada (koji, kako smatraju, uključuju i pomenute vidove neredovnosti u radu), u smislu odredbe člana 47. stav 1. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima.

S obzirom na to da se Upravni sud u osporenoj presudi nije pozvao na pravna shvatanja izražena u Odluci Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine , kojom je u istoj pravnoj stvari usvojena ustavna žalba podnosioca , Ustavni sud je smatrao da je neophodno da ponovo ukaže na ustavnopravno prihvatljivu primenu materijalnog prava u konkretnom slučaju. Polazeći od svojih ranijih pravnih shvatanja, Ustavni sud naglašava da se u okviru perioda za koji je podnosilac tražio isplatu uvećane zarade u vidu dodatka na platu po navedenim osnovima mora razdvojiti vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima i vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o policiji (videti, na primer, odluke Ustavnog suda Už-109/2008 od 1. aprila 2010. godine, Už-279/2008 od 3. juna 2010. godine i Už-9147/2012 od 7. marta 2013. godine).

Ustavni sud ukazuje da su se, nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, 29. novembra 2005. godine, na plate zaposlenih u MUP i dalje primenjivale odredbe do tada važećih propisa. Naime, ministar unutrašnjih poslova je 26. juna 2006. godine, na osnovu čl. 146. i 147. Zakona o policiji, doneo Pravilnik o platama zaposlenih u MUP, koji je počeo da se primenjuje od obračuna i isplate plate za jul 2006. godine. Do tada su plate zaposlenih u MUP bile uređene odredbama pravilnika koje je ministar unutrašnjih poslova doneo na osnovu člana 48. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima, i to Pravilnika o platama radnika MUP od 5. aprila 1996. godine, sa docnijim izmenama i dopunama, koji se primenjivao na obračun i isplatu plate zaključno sa novembrom 2005. godine , i Pravilnika o platama radnika MUP od 28. novembra 2005. godine, koji se primenjivao na obračun i isplatu plate od decembra 2005. godine do juna 2006. godine.

Sledom iznetog, Ustavni sud je konstatovao da je o zahtevu podnosioca za isplatu dodatka na platu u odnosu na period od 11. oktobra 2003. do 30. juna 2006. godine, trebalo odlučivati prema odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima i drugih propisa koji su se primenjivali u skladu sa tim zakonom, a u odnosu na period od 1. jula do 11. oktobra 2006. godine prema odredbama Zakona o policiji i drugih propisa koji su se primenjivali u skladu sa tim zakonom.

Ustavni sud potom nalazi da je potrebno da posebno i ponovo obrazloži svoj pravni stav vezan za različitost pravnih režima Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji po pitanju ostvarivanja prava zaposlenih u MUP na uvećanja plate za obavljeni prekovremeni rad, rad noću i rad za vreme praznika.

Kad je reč o ranije važećem Zakonu o unutrašnjim poslovima, koji se na plate zaposlenih u MUP primenjivao do 30. juna 2006. godine, Ustavni sud je konstatovao da u odredbi člana 47. stav 1. tog zakona prekovremeni rad , noćni rad i rad na dane državnog i verskog praznika nisu bili propisani kao osnovi za uvećanje koeficijenta za obračun plate (videti Odluku Ustavnog suda Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine). Stoga, uvećanjem koeficijenata za obračun plate, prema odredbama pravilnika donetim u skladu sa Zakonom o unutrašnjim poslovima, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima nije mogao biti vrednovan prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnog i verskog praznika. S obzirom na to da odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima nisu isključivale primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi , to je uvećanje plata navedenim licima po osnovu pomenutih vidova neredovnosti u radu bilo uređeno odredbama ranije važećeg Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Taj zakon je u članu 2. propisivao da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a u članu 5. da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe, za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 11. oktobra 2003. do 30. juna 2006. godine, ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja mu je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama (videti Odluku Ustavnog suda Už-7428/2013 od 9. aprila 2015. godine).

Kad je reč o Zakonu o policiji, koji se na plate zaposlenih u MUP primenjuje počev od 1. jula 2006. godine, Ustavni sud je konstatovao da su u njegovoj odredbi člana 147. stav 1. prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika koji je neradni dan, pored ostalog, propisani kao osnovi za uvećanje koeficijenta za obračun plate, i to tako da budu od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, pri čemu je u stavu 3. tog člana isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi (videti Odluku Ustavnog suda Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine). Ustavni sud je našao da dodatni koeficijenti za radna mesta u MUP po članu 4. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP od 26. juna 2006. godine, obuhvataju, pored ostalog, i prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika (videti Odluku Ustavnog suda Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine). Dakle, ukoliko je u rešenju MUP zaposlenom utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. navedenog pravilnika, njemu je upravo kroz taj koeficijent vrednovan prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika koji je neradni dan. Međutim, ukoliko rešenjem MUP zaposlenom nije utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. navedenog pravilnika, njemu ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu platu po tim osnovima, te se u tom slučaju moraju primeniti odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je našao da je u upravnom postupku i upravnom sporu koji su prethodili ustavnoj žalbi moralo biti utvrđeno da li je MUP doneo rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe, za period od 1. jula do 11. oktobra 2006. godine, utvrđen dodatni koeficijent po članu 4. Pravilnika, kao i da li je to rešenje postalo konačno i izvršno u upravnom postupku. Tek ukoliko bi se utvrdilo da mu koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike, podnosiocu bi pripadalo pravo na uvećanje plate u skladu sa Zakonom o platama u drža vnim organima i javnim službama, kao i u pravnom režimu ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima.

Polazeći od navedene ustavnopravno utemeljene argumentacije, Ustavni sud ukazuje da podnosiocu ustavne žalbe mora biti jasno zašto on u specifičnim okolnostima svog slu čaja ispunjava ili ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na uvećanje plate u predmetnom periodu, što podrazumeva dužnost upravnih organa i Upravnog suda, da utvrde činjenično stanje koje se odnosi na taj period, primene odgovarajuće materijalno pravo i navedu razloge na kojima zasnivaju donete odluke, u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u ovoj odluci Ustavnog suda.

S obzirom na to da je osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8775/12 od 16. januara 2015. godine zasnovana na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju odredaba merodavnog prava, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je njome podnosiocu Vojislavu Jovanoviću povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu, poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-506/2012-01 od 20. maja 2012. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

8. Uzimajući u obzir da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i ostalim tužiocima (izuzev podnosiocu Miloradu Paviću) koji nisu podneli ustavnu žalbu protiv osporene presude, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji sa podnosiocem Vojislavom Jovanovićem , Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je konstatovao da rešenjem prvostepenog organa broj 120-29/12 od 11. aprila 2012. godine nije odlučeno o osnovanosti zahteva podnosioca ustavne žalbe Milorada Pavića. Iz tog razloga, rešenjem drugostepenog organa donetim u postupku po žalbi i osporenom presudom Upravnog suda donetom u postupku po tužbi nije moglo biti odlučivano o pravu tog podnosioca na isplatu dodatka na platu. Stoga ova odluka Ustavnog suda ne može imati pravno dejstvo prema podnosiocu Miloradu Paviću, koji se ne nalazi u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac Vojislav Jovanović.

9. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud, najpre, ukazuje da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 21. decembra 2009. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon donošenja navedene odluke Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, cenio samo period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine Upravnom sudu, odnosno od 5. novembra 2010. godine, pa do donošenja osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8775/12, odnosno do 16. januara 2015. godine. Saglasno svojoj dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

9.1. Ustavni sud je smatrao da je istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku najpre potrebno oceniti u odnosu na podnosioca Vojislava Jovanovića, u pogledu koga je Sud Odlukom Už-4936/2011 od 24. aprila 2014. godine usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu tog ustavnog prava u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-29/12, i to za period od 5. novembra 2010. godine, kada je Odluka Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine dostavljena Upravnom sudu, do 24. aprila 2014. godine, kada je doneta Odluka Už-4936/2011. Tom odlukom je navedenom podnosiocu utvrđeno i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a nadležnim organima je naloženo da preduzmu sve neophodne mere kako bi se označeni upravni postupak okončao u najkraćem roku. Stoga se u ovoj odluci povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na tog podnosioca, mogla ceniti samo za period od 24. aprila 2014. do 16. januara 2015. godine, kada je doneta osporena presuda. Dakle, za nešto duže od osam meseci.

Polazeći od izloženog , Ustavni sud je ocenio da se navedeno trajanje postupka, koje je usledilo po donošenju pomenute odluke Suda, objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okol nosti svakog konkretnog slučaja.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava podnosioca Vojislava Jovanovića na suđenje u razumnom roku, rešavajući kao u drugom delu tačke 4. izreke.

9.2. Ustavni sud je potom povredu prava na suđenje u razumnom roku cenio u odnosu na podnosioca Milorada Pavića. Ustavni sud je prethodno konstatovao da u upravnom postupku koji je bio okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2458/08 od 13. maja 2009. godine nije bilo odlučeno o pravu tog podnosioca na isplatu dodatka na platu, niti je o tom pravu odlučeno u upravnom postupku koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine. Iako je osporenom presudom Upravnog sud a odbijena tužba i tog podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da upravni postupak u odnosu na njega nije pravnosnažno okončan, već se i dalje nalazi u fazi prvostepenog rešavanja o njegovom zahtevu.

Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada prvostepeni organ nije odlučio o zahtevu podnosioca, ocena o eventualnoj povredi prava na suđenje u razumnom roku prevashodno zavisi od toga da li je podnosilac mogao izdejstvovati brže odlučivanje u tom postupku. U tom smislu, Ustavni sud je uzeo u obzir citiranu odredbu člana 208. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku i odredbe člana 15. i člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima.

Iz navedenih odredaba zakona proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe imao mogućnost da, nakon proteka zakonskog roka za donošenje i dostavljanje prvostepenog rešenja, podnese žalbu drugostepenom organu zbog "ćutanja uprave", a potom i urgenciju, ukoliko ni drugostepeni organ ne postupi u roku po žalbi. Konačno, nakon isteka naknadnog zakonskog roka za donošenje i dostavljanje drugostepenog rešenja, podnosilac je mogao da pokrene upravni spor podnošenjem tužbe nadležnom sudu zbog dvostrukog „ćutanja uprave“.

Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da podnosilac Milorad Pavić protiv negativne radnje tj. zbog nepostupanja MUP - Policijska uprava u Šapcu po njegovom zahtevu, nije iskoristio navedena pravna sredstva zbog nedonošenja prvostepenog rešenja. Prema stavu Ustavnog suda, ne može se prigovarati dužini upravnog postupka u situaciji kada nisu korišćena pravna sredstva koja je stranka imala na raspolaganju radi ubrzanja postupka (videti, na primer, Rešenje Ustavnog suda Už-139/2011 od 17. aprila 2013. godine).

Ustavni sud ukazuje da na drugačiju ocenu ne utiče okolnost da je meritorno rešeno o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, kojim nije odlučeno o njegovom zahtevu, kao i da je potom meritorno odlučeno o tužbi protiv konačnog rešenja. Ovo stoga što se razlozi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku ne obrazlažu navedenim pogrešnim postupanjem drugostepenog organa i suda u upravnom sporu, niti propuštanjem prvostepenog organa da odluči o zahtevu ovog podnosioca, već se pogrešno tvrdi da je prvostepenim rešenjem odlučeno o osnovanosti zahteva svih podnosilaca ustavne žalbe.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu Milorada Pavića izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 4. izreke.

9.3. Ustavni sud je konstatovao da je period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na ostale podnosioce ustavne žalbe trajao nešto duže od četiri godine i dva meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet bio činjenično složen, imajući u vidu veći broj policijskih službenika koji su imali svojstvo stranke u postupku. Sa druge strane , Ustavni sud nalazi da pravna pitanja koja su se postavila u toku postupka nisu bila naročito složena, posebno ako se ima u vidu da su ona već bila razjašnjena u ranijoj odluci Ustavnog suda.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Imajući u vidu da se najveći deo postupka čije se trajnje ovde ceni odvijao pred nadležnim sudom, kao i da su upravni organi poštovali zakonske rokove za donošenje rešenja, Ustavni sud je ocenio da nije bilo uslova da podnosioci ustavne žalbe koriste pravna sredstva za ubrzanje postupka, zbog čega svojim ponašanjem nisu doprineli njegovom dužem trajanju.

Ispitujući postupanje nadležnih upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da su u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda donete dve presude u upravnom sporu, kao i tri drugostepena i dva prvostepena rešenja u upravnom postupku. Ustavni sud je ocenio da je odugovlačenje u rešavanju o pravu podnosilaca na novčane naknade po osnovu rada prevashodno uzrokovano sporim odlučivanjem nadležnog suda o tužbama podnosi laca. Prvi upravni spor je trajao duže od godinu dana, dok je drugi upravni spor trajao duže od dve godine i sedam meseci. Ustavni sud napominje da se u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda od Upravnog suda očekivalo da brže odluči o tužbama podnosilaca. Mada je rešavanje upravnih organa ukupno trajalo nešto duže od četiri meseca, drugostepeni organ je dva puta vraćao predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, propustivši da otkloni nedostatke prvostepenog rešenja, iako je na to bi o ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana je na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome, činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo ovih podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio njihovu ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 5. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 4. izreke zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u kome je izvršavana Odluka Ustavnog suda. Ustavni sud smatra da navedeni novča ni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

11. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 6. oktobra 2006. godine, koji je pravnosnažno okončan još 2009. godine, Ustavni sud je konstatovao da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te ju je u tom delu odbacio , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 4. izreke.

12. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-2608/2009, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja , što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , rešavajući kao u drugom delu tačke 4. izreke.

13. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti