Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u prekinutom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu radnika, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest godina, a zatim prekinut zbog stečaja poslodavca. Zbog neefikasnosti suda, dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dmitra Rečevića i Miroljuba Mirkovića, obojice iz Kraljeva, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dmitra Rečevića i Miroljuba Mirkovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 17697/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dmitar Rečević i Miroljub Mirković, obojica iz Kraljeva, su 13. maja 2011. godine, preko punomoćnika Dragane Ranković, advokata iz Čačka, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 17697/10.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je ovaj radni spor trajao šest i po godina pre nego što je prekinut parnični postupak, jer je tuženi prestao da postoji kao pravni subjekt, zbog zaključenja stečajnog postupka nad njim, te da se protiv tuženog ne može nastaviti parnica, a podnosioci ne mogu ishodovati presudu kojom bi se utvrdila njihova potraživanja po osnovu rada. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadi troškove postupka po ovoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 17697/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Dmitar Rečević, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 6. decembra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog d.o.o. “Izolacija operativa“ iz Čačka, radi isplate razlike zarade, terenskog dodatka, naknade za topli obrok, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i jubilarne nagrade.

Tužilac Miroljub Mirković, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 30. decembra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv istog tuženog preduzeća, postavljajući istovetne tužbene zahteve.

Uzimajući u obzir navedeno, te činjenicu da su tužioci V.Đ. i M.C., kolege podnosilaca, u decembru 2004. godine podneli tužbu protiv tuženog d.o.o. “Izolacija operativa“ iz Čačka sa identičnim zahtevima, prvostepeni sud je spojio postupke i odredio da se predmet vodi pod jedinstvenim brojem P1. 1667/04. Opštinski sud u Čačku je 14. marta 2005. godine otpravio tužbu tuženom na odgovor.

Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 27 ročišta za glavnu raspravu (31. oktobra 2005, 25. januara 2006, 3. aprila 2006, 29. maja 2006, 19. septembra 2006, 29. novembra 2006, 29. januara 2007, 12. marta 2007, 14. maja 2007, 25. juna 2007, 3. septembra 2007, 15. oktobra 2007, 4. decembra 2007, 29. januara 2008, 10. marta 2008, 15. aprila 2008, 2. juna 2008, 2. septembra 2008, 20. oktobra 2008, 1. decembra 2008, 27. januara 2009, 2. marta 2009, 24. marta 2009, 21. septembra 2010, 1. novembra 2010, 8. decembra 2010. i 6. jula 2011. godine), od kojih je 12 održano. Ročište zakazano za 3. april 2006. godine nije održano radi ostavljanja vremena punomoćniku tuženog za izjašnjenje na podnesak tužilaca od 22. februara 2006. godine, ročište zakazano za 29. maj 2006. godine nije održano zbog nedolaska parničnih stranaka, ročišta zakazana za 29. novembar 2006, 10. mart 2008, 15. april 2008, 2. jun 2008, 2. septembar 2008, 20. oktobar 2008, 1. decembar 2008. i 1. novembar 2010. nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki za njihovo održavanje, jer tuženi nije uredno pozvan, ročišta zakazana za 29. januar 2007, 25. jun 2007. i 8. decembar 2010. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 14. maj 2007. godine nije održano jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje, a ročište zakazano za 21. septembar 2010. godine nije održano zbog nedolaska tuženog.

Postupajući po predlozima tužilaca M.C. i V.Đ. od 5. decembra 2005. godine i 26. maja 2006. godine, Opštinski sud u Čačku je doneo rešenja od 25. januara 2006. godine i 19. septembra 2006. godine kojim je usvojio povlačenje tužbe ovih tužilaca.

Opštinski sud u Čačku je 24. marta 2009. godine doneo presudu P1. 1667/04, kojom je usvojio tužbene zahteve tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. Prvostepena presuda je otpravljena 18. oktobra 2009. godine parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 817/10 od 11. maja 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu i uputio predmet Osnovnom sudu u Čačku na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da su nejasni razlozi prvostepenog suda o obvezivanju Građevinsko – specijalizovanog akcionarskog društva “Izolacija holding“ Beograd, Poslovni centar “Izolacija operativa“ d.o.o. iz Čačka da tužiocima isplati potraživanja iz radnog odnosa, jer prema stanju u spisima predmeta nema dokaza da postoji pravno lice sa takvim nazivom, već su registrovana navedena pravna lica kao dva posebna pravna subjekta. Drugostepeni sud je 17. juna 2010. godine uputio spise predmeta Osnovnom sudu u Čačku sa pismenim otpravcima navedenog rešenja.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom u Čačku, predmet je zaveden pod brojem P1. 17697/10, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 21. septembar 2010. godine.

Osnovni sud u Čačku je 6. jula 2011. godine doneo rešenje P1. 17697/10, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, jer je tuženi d.o.o. “Izolacija operativa“ iz Čačka kao pravno lice prestao da postoji 15. avgusta 2011. godine brisanjem iz registra privrednih subjekata kod Agencije za privredne registre, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 117/2011 od 13. aprila 2011. godine otvoren i zaključen stečajni postupak nad tuženim.

Ustavni sud je proverom podataka sa veb-sajta Agencije za privredne registre utvrdio sledeće činjenice: da je rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 117/2011 od 13. aprila 2011. godine otvoren stečajni postupak nad stečajnim dužnikom d.o.o. “Izolacija operativa“ iz Čačka, te je utvrđena ispunjenost stečajnog razloga trajnije nesposobnosti plaćanja, zatim utvrđeno nepostojanje interesa poverilaca i stečajnog dužnika za sprovođenje stečajnog postupka, zaključen postupak stečaja nad dužnikom i određeno da po pravnosnažnosti ovog rešenja imovina stečajnog dužnika prelazi u svojinu Republike Srbije; da je rešenjem Registratora Registra privrednih subjekata koji vodi Agencija za privredne registre stečajni dužnik brisan 15. avgusta 2011. godine iz registra privrednih subjekata, na osnovu pravnosnažnog rešenja Privrednog suda u Čačku St. 117/2011 od 13. aprila 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se n iko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovom radnom sporu, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog trenutka primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 6. decembra 2004. godine, podnošenjem tužbe podnosioca Dmitra Rečevića Opštinskom sudu u Čačku (podnosilac Miroljub Marković je 30. decembra 2004. godine podneo tužbu, pa je prvostepeni sud nakon toga spojio postupke) i da se predmet nalazi u prekidu od 6. jula 2011. godine, kada je doneto rešenje Osnovnog suda u Čačku P1. 17697/10, te da je gotovo izvesno da se ova parnica neće nastaviti, uzimajući u obzir da je zaključenjem stečajnog postupka tuženo preduzeće prestalo da postoji i da ono nema pravnog sledbenika.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj radni spor trajao šest godina i osam meseci do prekida postupka, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, jer je četiri tužilaca podnelo tužbu u kojoj je istaknuto više tužbenih zahteva – isplata razlike zarade, terenskog dodatka, naknade za topli obrok, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i jubilarne nagrade. Ipak, postojanje više tužilaca i neophodnost izvođenja velikog broja dokaza, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju opravdane razloge za toliko dugo trajanje ovog postupka, posebno imajući u vidu da su tužioci M.C. i V.Đ. u početnoj fazi parnice povukli tužbe.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su oni u neznatnoj meri doprineli prekomerno dugom trajanju parnice, jer je jedno ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odloženo iz razloga koji se može pripisati podnosiocima u krivicu.

S obzirom na to da su podnosioci ustavne žalbe u ovom radnom sporu pokušali da ostvare potraživanja iz radnog odnosa, Ustavni sud smatra da su podnosioci nesumnjivo imali legitiman interes da se predmetni parnični postupak hitno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Opštinskog suda u Čačku i Osnovnog suda u Čačku prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da Opštinski sud u Čačku u početnoj fazi parnice nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, jer je dostavio tuženom tužbu na odgovor tek nakon tri meseca od dana njenog podnošenja, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazao nakon nepunih 11 meseci od dana podnošenja tužbe. Odgovornost navedenih sudova za nerazumno dugo trajanje parničnog postupka se u najvećoj meri ogleda u tome što je u ovoj pravnoj stvari odloženo 14 ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocima ustavne žalbe. Sprečenost postupajućeg sudije da održi ročište, neuredno pozivanje tuženog, nedolazak tuženog i nedostavljanje nalaza i mišljenja veštaka na dan održavanja ročišta, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost Opštinskom sudu u Čačku i Osnovnom sudu u Čačku. Takođe, Opštinski sud u Čačku je 24. marta 2009. godine presudom P1. 1667/04 usvojio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe, ne utvrđujući prema kom pravnom licu podnosioci imaju potraživanja iz radnog odnosa, te je Apelacioni sud u Kragujevcu rešenjem Gž1. 817/10 od 11. maja 2010. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da je Opštinskom sudu u Čačku trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P1. 1667/04, koja je doneta 24. marta 2009. godine, a koja je otpravljena parničnim strankama tek 18. oktobra 2009. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Pored toga, valja istaći da je Osnovni sud u Čačku nakon više od tri meseca od dana prijema rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 817/10 od 11. maja 2010. godine zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema drugostepenog rešenja. Dalje, Ustavni sud konstatuje da navedeni prvostepeni sud u vremenskom periodu od 8. decembra 2010. do 6. jula 2011. godine nije postupao u skladu sa načelom hitnosti u ovom radnom sporu, u smislu odredbe člana 435. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U vezi zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova sastavljanja žalbe, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

6. Uzimajući u obzir da podnosioci ustavne žalbe smatraju da je isključivo nedelotvornim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku povređeno njihovo pravo na imovinu i pravo na rad, te da u ovom radnom sporu nije doneta pravnosnažna presuda kojom bi podnosiocima bila utvrđena potraživanja iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od toga da je parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još uvek u prekidu, ali da je tuženi d.o.o. “Izolacija operativa“ iz Čačka u međuvremenu brisan iz registra privrednih subjekata, po osnovu tzv. automatskog stečaja, Ustavni sud nalazi da se štetne posledice u činjene povred om Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu otklon iti izdavanjem nal oga nadležnom sudu da postupak okonča .

Pri tome, Ustavni sud je uzeo u obzir da je Odlukom IUz-850/2010 od 12. jula 2012. godine utvrđeno da odredbe čl. 150. do 154. Zakona o stečaju ("Službeni glasnik RS", broj 104/09), kojima je regulisan tzv. automatski stečaj, nisu u saglasnosti sa Ustavom, ali nalazi da je ova činjenica bez uticaja na odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari, s obzirom na to da je brisanje tuženog iz registra privrednih subjekata izvršeno pre donošenja navedene odluke i njenog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud smatra da je nedozvoljen zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, jer iznos koji se potražuje ustavnom žalbom nije utvrđen pravnosnažnom sudskom odlukom i, prema pravnom stavu Ustavnog suda, ne ulazi u imovinu podnosilaca . S tim u vezi, podnosiocu nije mogla biti pričinjena imovinska (materijalna) šteta nedosuđivanjem očekivanih iznosa novčanih potraživanja iz radnog odnosa. Stoga je Ustavni sud navedeni zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje, te je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić