Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu u prekidu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje skoro devet godina i trenutno je u prekidu zbog stečaja. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 300 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2196/2011
11.12.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. D, K. M, K. M, M. L. i Ž. J, svih iz Č, R. M. iz J, V. M. iz P. i D. N. i R. M. iz V. Š, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se kao ustavna žalba K. D, K. M, K. M, M. L, Ž. J, R. M, V. M. i R. M. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 17707/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakog u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. za naknadu materijalne štete.

4. Nalaže se Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, kada se za to steknu uslovi.

5. Odbacuje se ustavna žalba D. N.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K. i druga lica navedena u uvodu ove odluke podnela su 13. maja 2011. godine, preko punomoćnika D. R, advokata iz Č, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, prava na imovinu i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 58. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 17707/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se nakon zaključenja stečajnog postupka nad tuženim „I. o.“ DOO iz Č. parnični postupak ne može nastaviti, zbog čega tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, ne mogu naplatiti svoja „potraživanja po osnovu rada“, čime im je povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i pravo na pravičnu naknadu za rad.

Predložili su da Ustavni sud usvoji žalbu i istakli zahtev za naknadu materijalne štete i nematerijalne štete. Podnosioci su dopunom ustavne žalbe od 23. aprila 2012. godine opredelili zahtev za naknadu materijalne štete u visini tužbenog zahteva.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 17707/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe, kao i R. N. iz K, podneli su 19. i 23. novembra, 6. i 22. decembra 2004. i 11. aprila 2005. godine tužbe Opštinskom sudu u Čačku (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv „I.“ Holding „I. o.“ DOO iz Č, radi isplate razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, kao i naknade za topli obrok i regres za period od 1. januara 1997. godine do podnošenja tužbe. Rešenjem Opštinskog suda P. 1665/04 od 16. marta 2005. godine postupci po tužbama podnosilaca ustavne žalbe i R. N. spojeni su postupku u predmetu P1. 1665/04, radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja.

Nakon spajanja postupaka, tokom 2005. godine je održano jedno ročište (25. maja), dok tri ročišta nisu održana (8. jula, 23. septembra i 18. novembra), jer punomoćnik tužilaca nije sudu dostavila predložene dokaze (kopije radnih knjižica tužilaca).

Podneskom od 11. aprila 2006. godine tužioci su povukli tužbu u delu kojim je tražena isplata novčanih iznosa po osnovu radnog odnosa dospelih tri godine pre datuma podnošenja tužbe, s obzirom da je tuženi istakao prigovor zastarelosti. Istim podneskom tužioci su predložili izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ekonomske struke na okolnost visine tužbenih zahteva.

Na ročištu održanom 12. aprila 2006. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem. Ročište zakazano za 21. jun 2006. godine nije održano na predlog tužilaca, radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 26. februara 2007. godine, a tužioci su podneskom od 21. marta iste godine precizirali tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka. Dva ročišta zakazana nakon toga nisu održana, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, te neurednog dostavljanja poziva tuženom. Dopunski nalaz veštaka dostavljen je sudu 1. februara 2008. godine.

Tokom 2008. i 2009. godine zakazano je 11 ročišta, od kojih devet nije održano, i to: tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog pokušaja mirnog rešenja spora, dva zbog toga što tuženi nije dostavio tražene podatke, a tri radi naknadnog izjašnjenja tuženog na podneske tužilaca dostavljene uoči ročišta.

Opštinski sud je presudom P1. 1665/04 od 15. maja 2009. godine usvojio tužbene zahteve tužilaca. Rešenjem Opštinskog suda P1. 1665/04 od 21. septembra 2009. godine je izvršena ispravka presude od 15. maja 2009. godine. Protiv navedene presude tuženi je 20. novembra 2009. godine izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 651/10 od 17. maja 2010. godine ukinuo je presudu Opštinskog suda P1. 1665/04 od 15. maja 2009. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Osnovnim sudom u Čačku predmet je dobio broj P1. 17707/10.

Rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 117/11 od 13. aprila 2011. godine otvoren je postupak stečaja nad tuženim.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P1. 17707/10 od 22. juna 2011. godine prekinut je parnični postupak, jer su nad tuženim nastupile pravne posledice stečaja.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započeo podnošenjem tužbi Opštinskom sudu u novembru i decembru 2004. godine, odnosno aprilu 2005. godine i da do danas, nakon skoro devet godina, još uvek nije okončan, s tim što se od juna 2011. godine nalazi u prekidu zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa nadalje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da navedeno trajanje postupka može da ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a ti činioci su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu zahtevala su sprovođenje složenog dokaznog postupka, imajući u vidu da je u postupku učestvovalo više tužilaca, da je trebalopribaviti pismene dokaze o zaradama i naknadama koje su tužioci ostvarili kod tuženog u višegodišnjem periodu i zatim sprovesti finansijsko veštačenje na iste okolnosti, te utvrditi osnovanost tužbenog zahteva tužilaca.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, kao tužioce, jer se radilo o tužbenim zahtev ima kojim a je tražen a isplata određenih novčanih iznosa po osnovu radnog odnosa. Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su oni doprineli dužini trajanja postupka . Naime, tri ročišta nisu održana zbog toga što punomoćnik tužilaca nije dostavila sudu neophodne dokaze, dva ročišta nisu održana zbog pokušaja mirnog rešenja spora, a tri ročišta radi naknadnog izjašnjenja tuženog na podnesak tužilaca dostavljen neposredno uoči ročišta.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka u većoj meri je doprinelo nedelotvorno postupanje Opštinskog suda, koji n ije iskoristio ovlašćenja propisana procesnim zakonom da se postupak efikasno okonča i da se o podnetim tužbama odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Opštinski sud u periodu od skoro godinu dana (od 25. maja 2005. godine do 12. aprila 2006. godine nije održao nijedno ročište), dok je tokom 2008. i 2009. godine održao samo dva ročišta od ukupno 11 zakazanih.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 17707/10

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 4. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku, kada se za to steknu uslovi.

5. U vezi navoda podnosilaca da su im u osporenom parničnom postupku povređena prava garantovana članom 32. stav 1, članom 58. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da im je u osporenom parničnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, a da je u pogledu povrede prava na pravičnu naknadu za rad, zahtev podnosilaca za sada preuranjen.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a prevashodno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, doprinos podnosilaca dužem trajanju postupka, kao i da je postupak prekinut, zbog pokretanja stečajnog postupka nad tuženim. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe od ovog suda traže da im nadoknadi materijalnu štetu u visini opredeljenih tužbenih zahteva. Imajući u vidu da potraživanja na kojima je zahtev zasnovan nisu utvrđena pravnosnažnom presudom, te da podnosioci imaju mogućnost da svoja potraživanja prijave u stečajnom postupku. Ustavni sud je zaključio da nema pretpostavki za razmatranje ovog zahteva, te ga stoga odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu i rešio kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 17707/10, utvrdio da Danijela Nenadović nije bila stranka u tom postupku koji je osporen ustavnom žalbom. Stoga je Ustavni sud ocenio da ova podnositeljka ustavne žalbe nije aktivno legitimisan a za podnošenje ustavne žalbe, pa je njenu ustavnu žalbu , u tački 5. izreke, odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu u prekidu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti