Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku vraćanja oduzetog zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku vraćanja zemljišta koji je trajao preko 25 godina. Sud je ocenio da je neefikasno postupanje prvostepenog organa glavni uzrok dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), u postupku po ustavnoj žalbi M. Ć, R . N . i T . S, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. Ć, R . N . i T . S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vraćanje oduzetog zemljišta gradske opštine Čukarica u predmetu broj 463-860/91 podnosi ocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Ć, R . N . i T . S, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 21. marta 2016. godine, preko punomoćnika R. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 1127/13 od 22. februara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama čl. 32, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je sada pok. Ž. N . 1991. godine, „zajedno sa ostalim naslednicima “ pok. R . N, podneo zahtev za vraćanje oduzetog zemljišta ; da je navedeni zahtev odbijen iz razloga što je pok. Ž. N . isplaćena novčana naknada za imovinu unetu u poljoprivredni zemljišni fond; da pomenuta naknada , međutim, nikad a nije isplaćena, niti je dostavljena kopija dokumenta na osnovu koga bi se moglo utvrditi da je pomenuto lice svojim potpisom overilo prijem novca i kupona; da u osporenoj presudi nema ni reči o tome da su tužioci od Istorijskog arhiva Beograd pribavili dokumentaciju na osnovu koje se utvrđuje da pok. Ž. N . nije svojim p otpisom overio prijem obveznica.

Povreda prava na pravično suđenje obrazlaže se time što u upravnom sporu nije održana usmena javne rasprava i što postupak nije okončan u razumnom roku, već nakon 25 godina od podnošenja zahteva.

Iako je istaknuta povreda prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, u ustavnoj žalbi je označena samo odredba člana 36. stav 2. Ustava, uz navođenje da „tužiocima“, izuzev pok. Ž. N, nije omogućeno da podnose žalbe i druga pravna sredstva protiv odluka kojima je od „njih“, odnosno njihovih pravnih prethodnika, oduzeto 5/6 delova kp br. 407/2 i 408 KO S.

Potom je navedeno da je pravo na imovinu povređeno kada je, na osnovu rešenja NO sreza beogradskog od 7. oktobra 1954. godine i rešenja Republičke komisije u Beogradu PZF od 20. maja 1955. godine , dozvoljen otpis kp 407/2 i 408 KO S , vlasništvo pok. R. N, i upis opštenarodne imovine, čiji je korisnik ZZ Sremčica.

Povreda prava nasleđivanja se obrazlaže time što je „tužiocima“ onemogućeno da „faktički“ naslede imovinu pok. R. N, mada su izdejstvovali rešenje o nasleđivanju, sa klauzulom pravnosnažnosti, godinu dana pre oduzimanja navedenih katastarskih parcela od pok. Ž. N.

Predloženo je da Ustavni sud donese „presudu“ kojom se ustavna žalba usvaja, osporena presuda Upravnog suda ukida ili preinač uje i utvrđuje pravo podnosilaca na vraćanje zemljišta , tako što će im se dodeliti drugo odgovarajuće zemljište ili isplatiti novčana naknada u visini tržišne vrednosti za oduzete katastarske parcele. Podnosioci ustavne žalbe nisu tražili naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Komisije za vraćanje oduzetog zemljišta gradske opštine Čukarica broj 463-860/91, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Sreskog suda za srez beogradski u Beogradu broj 255/53 od 18. juna 1953. godine za zakonske naslednike na celokupnoj zaostavštini iza pok. R. N . oglašeni su, pored ostalih, sada pok. Ž . N, Ž . N . i D . N.

Rešenjem Komisije za poljoprivredni zemljišni fond NO sreza beogradskog broj 493/53 od 7. oktobra 1954. godine odlučeno je: u tački 1. dispozitiva, da se iz domaćinstva sada pok. Ž. N , zemljoradnika iz Sremčice, izuzima, kao obradivo zemljište, deo bliže opisane katastarske parcele broj 4 07 KO S. i un osi u poljoprivredni zemljišni fond opš tenarodne imovine kao višak iznad Zakonom određenom maksimuma; u tački 2. dispozitiva, da će se promena prava vlasništva na tom zemljištu izv ršiti u smislu člana 15. Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu; u tački 3. dispozitiva, da će se na ime naknade za navedeno zemljište isplatiti vlasniku sada pok. Ž. N . 312.540,00 tadašnjih dinara.

Rešenjem Republičke komisije za poljoprivredni zemljišni fond broj 92/1 od 20. maja 1955. godine preinačeno je rešenje Komisije za poljoprivredni zemljišni fond NO sreza beogradskog broj 493/53 od 7. oktobra 1954. godine, tako što se iz domaćinstva sada pok. Ž. N . izdvaja i unosi u poljoprivredni zemljišni fond kao opštenarodna imovina, obradivo zemljište u KO S, i to bliže opisane kp broj 407 i 408.

Podnositeljke ustavne žalbe R . N . i M. Ć . su pravni sledbenici pok. Ž . N. Podnosilac ustavne žalbe T. S . je sin pok. D. N.

Sada pok. Živko Nikšić podneo je 27. maja 1991. godine zahtev za vraćanje oduzetog zemljišta.

U zapisniku sačinjenom 13. oktobra 1993. godine konstatovano je da su saslušane stranke u postupku sada pok. Ž. N . i podnositeljka ustavne žalbe M . Ć , koja se tada prvi put pominje kao stranka u postupku.

Rešenjem Komisije za vraćanje oduzetog zemljišta gradske opštine Čukarica broj 463-860/91 od 2. novembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan zahtev sada pok. Ž. N . i podnositeljke ustavne žalbe M . Ć. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da je rešenjem Drugog sreskog suda u Beogradu Dn. 2156/60 od 3. juna 1960. godine , na osnovu rešenja Komisije za poljoprivredni zemljišni fond NO sreza beogradskog broj 493/53 od 7. oktobra 1954. godine, rešenja Republičke komisije u Beogradu Pzf. broj 92/1 od 20. maja 1955. godine i rešenja NOO Čukarica u Beogradu broj 03-8864 od 16. maja 1960. godine, dozvoljen otpis, između ostalih, bliže opisanih kp br. 408 i 407/2, u svojini R. N. iz Sremčice , i prepis u A list ZKUL broj 759, u vlasništvo opštenarodne imovine, pod uknjižbom prava trajnog korišćenja zemljoradničke zadruge u S; da ZZ P. „Č .“ ne koristi predmetne parcele; da su one eksproprisane od PK „M.“ radi izgradnje naselja „G.“ u S; da su navedene parcele izgrađene; da je Narodna banka Srbije dostavila izveštaj broj XVIII/1-1/222-2/11 od 24. maja 2011. godine u kome je navedeno da se izvorna dokumentacija o oduzimanju zemlji šta koje je bilo u vlasništvu Ž. N. iz S. čuva u arhivu Narodne banke Srbije; da je uz navedeni izveštaj priložen nalog NO sreza beogradskog broj X/1-25306 od 1. oktobra 1955. godine Narodnoj banci FNRJ da se Ž. N , na osnovu Odluke NO sreza beogradskog broj 16037/53 od 29. maja 1955. godine i obračuna naknade za imovinu unetu u poljoprivredni zemljišni fond, isplati 312.540,00 tadašnjih dinara, sa pečatom „isplaćeno“ ; da iz izveštaja sledi da je po predmetnom rešenju izvršena isplata Ž. N . u označenom iznosu , i to 312.000 tadašnjih dinara u obveznicama i 540 tadašnjih dinara u gotovini; da na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja sledi da su predlagači, odnosno njihov pravni prethodnik, primili naknadu u iznosu utvrđenom rešenjem i da rešenje nisu osporavali, te je isto postalo pravnosnažno; da nisu vodili drugi postupak pred redovnim sudom radi dokazivanja mane volje prilikom potpisivanja rešenja , odnosno prijema naknade; da stoga nisu ispunjeni uslovi za primenu član a 1. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda ( "Službeni glasnik RS", br. 18/91, 20/92 i 42/98), odnosno za utvrđivanje naknade za oduzeto zemljište sledbenicima ranijeg sopstvenika.

U žalbi izjavljenoj 24. novembra 2011. godine protiv prvostepenog rešenja, navedeno je da su podnosioci sada pok. Ž . N, M . Ć, R . N, T . S, S.Ž, D.S, D.P. i V.S.

Ministarstvo finansija i privrede je rešenjem broj 461-02-1/2012-13 od 12. decembra 2012. godine odbilo kao neosnovanu žalbu sada pok. Ž. N, podnosilaca ustavne žalbe M. Ć, R . N . i T . S, kao i S.Ž, D.S, D.P. i V.S.

Iz zapisnika sačinjenog 4. februara 2013. godine proizlazi da je Komisija za vraćanje oduzetog zemljišta podneskom od 30. januara 2013. godine obaveštena da je podnosilac zahteva Ž. N . preminuo 5. avgusta 2008. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1127/13 od 22. februara 2016. godine odbijena je tužba podnosilaca ustavne žalbe i lica koja su prethodno izjavila žalbu u upravnom postupku. Taj sud je posebno ocenio kao neosnovane navode tužbe da raniji sopstvenik predmetnog zemljišta nije dobio novčanu naknadu za zemljište uneto u poljoprivredni zemljišni fond, jer iz dokaza u spisima predmeta proizlazi da je novčana naknada isplaćena ranijem sopstveniku.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih propisa :

Odredbom člana 23. Uredbe za sprovođenje zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 41/91, 44/91, 4/92, 8/97 i 103/03) propisano je da ukoliko pitanja postupka nisu zakonom, odnosno ovom uredbom drugačije uređena, primenjuju se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), koji se primenjivao do 3 1. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (stav 2.) .

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09 ) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi istaknuto da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku, kao i da su navedeni konkretni razlozi koji se odnose na njegovo trajanje i postupanje nadležnih organa i suda, Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se osnovanost ustavne žalbe ceni sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je najpre konstatovao da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je postupak za vraćanje zemljišta pokrenut povodom zahteva sada pok. Živka Nikšića od 27. maja 1991. godine i da je pravnosnažno okončan 22. februara 2016. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 1127/13.

Vodeći računa o tome da su se podnosioci ustavne žalbe u različitim procesnim trenucima uključili u osporeni postupak, Ustavni sud je najpre utvrdio vremenski period u kome su oni učestvovali u postupku. Ustavni sud je konstatovao da podnosioci nisu pravni sledbenici pok. Ž. N , koji je 27. maja 1991. godine podneo zahtev za vraćanje oduzetog zemljišta. Podnositeljke ustavne žalbe R . N . i M. Ć . su pravni sledbenici pok. Ž . N, dok je podnosilac ustavne žalbe T . S . pravni sledbenik pok. D. N. Pok. Ž . N . i pok. D. N . su , kao i pok. Ž. N, bili zakonski naslednici i članovi porodične zajednice pok. R. N, koji je u vreme oduzimanja bio upisan kao zemljišnoknjižni vlasnik oduzetog zemljišta. Za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku relevantan je period o d kada su se podnosioci ustavne žalbe uključili u postupak . U odnosu na podnositeljku M. Ć, trajanje postupka se računa od 13. oktobra 1993. godine , kada je sačinjen zapisnik prvostepenog organa u kome se prvi put, u spisima predmeta, pominje da je navedena podnositeljka stranka u postupku , te period merodavan za ocenu iznosi 23 godine i četiri meseca. U odnosu na podnosioce R. N . i T. S , trajanje postupka se računa od 24. novembra 2011. godine, kada su navedeni podnosioci izjavili žalb u protiv prvostepenog rešenja od 2. novembra 2011. godine, te period merodavan za ocenu iznosi pet godina i tri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja pod nosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, te da je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi koje katastarske parcele su oduzete od pravnih prethodnika podnosilaca ustavne žalbe i da li je već isplaćena naknada za to zemljište.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioc e ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su oni ima li materijalni interes da se pravnosnažno odluči o osnovanosti zahteva za vraćanje oduzetog zemljišta.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa i suda , Ustavni sud je našao da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka u neefikasnom postupanju prvostepenog organa, budući da je prvo rešenje doneto 20 godina nakon podnošenja zahteva.Dalji tok postupka je, takođe, obeležilo sporo odlučivanje drugostepenog organ a, koji je rešenje o žalbi doneo nakon jedne godine, i Upravnog suda, koji je odluku o tužbi doneo nakon tri godine, iako se očekivalo brže okončanje upravnog spora , s obzirom na dotadašnje trajanje upravnog postupka.

Što se tiče ponašanja podnosi laca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka M. Ć . nije koristila pravo da podnese žalbu drugostepenom organu zbog „ćutanja administracije“, te je propustila da izdejstvuje brže donošenje prvostepenog rešenja. Pored toga, podnosioci nisu, u skladu sa zakonom, podneli tužbu zbog „ćutanja uprave“ zbog kašnjenja sa donošenjem drugostepenog rešenja od 12. decembra 2012. godine. Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku u kome je posle više od 24 godine pravnosnažno odlučeno o zahtevu za vraćanje zemljišta, doprinos stranke ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak. Pri tome, podnosioci nisu doprineli, niti su mogli doprineti, trajanju upravnog spora.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vo đen pred Komisijom za vraćanje oduzetog zemljišta gradske opštine Čukarica u predmetu broj 463-860/91, odlučujući kao u prvom delu izreke.

Imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe ni su ist akli zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je smatrao da je usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnosilaca ustavne žalbe, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Podnosioci ustavne žalbe smatra ju da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Upravni sud prihvatio ocenu dokaza na osnovu kojih su upravni organi utvrdili da je naknada za oduzeto zemljište već isplaćena licu u odnosu na koje je , kao starešinu domaćinstva, doneto rešenje o oduzimanju zemljišta, pri čemu u ustavnoj žalbi iznose sopstvenu ocenu istih dokaza.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje na to da rešavajući o ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u upravnom postupku i u upravnom sporu, niti da preispituje pravilnost zaključaka upravnih organa i suda o pojedinim izvedenim ili predloženim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, kao i sadržine rešenja i sudske odluke, ne proizlazi da su upravni organi i sud u upravnom sporu proizvoljno cenili izvedene dokaze, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. U konkretnom slučaju, prvostepeni organ je na ustavnopravno prihvatljiv način, po slobodnom uverenju, cenio pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve izvedene dokaze koji su bili od značaja za donošenje rešenja, obrazlažući proces njihove ocene i navodeći odlučne činjenice koje su utvrdili. Imajući u vidu da je u osporenoj presudi prihvaćena takva ocena dokaza izvedenih u upravnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je Upravni sud naveo dovoljne razloge za donetu odluku i zauzet pravni stav.

Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe da im je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Upravni sud osporenu presudu doneo bez održavanja usmene rasprave, Ustavni sud ukazuje na to da je način odlučivanja Upravn og suda bio saglasan odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, pošto je Upravni sud mogao rešiti da se održi usmena rasprava, ali nije bio obavezan da to učini, ukoliko je procenio da to ne zahteva složenost ili bolje razjašnjenje konkretne upravno-sudske stvari. Imajući u vidu izneto, navod ustavne žalbe da je sud u konkretnom slučaju bio obavezan da održi usmenu raspravu, ne daje osnova za tvrdnju da su u upravnom sporu povređene procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe kojima se obrazlažu povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava ne dovode u vezu sa osporenom presudom Upravnog suda, kojom je pravnosnažno okončan postupak po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta, već se isključivo odnose na akte o oduzimanju zemljišta iz 1954. i 1955. godine i akt kojim je dozvoljen upis opštenarodne imovine na tom zemljištu iz 1960. godine. Pri tome podnosioci nisu imali svojstvo stranke u postupcima u kojima su doneti navedeni akti, već su stranke mogle biti samo njihovi pravni prethodnici. Podnosioci se samo formalno pozivaju na povredu prava na jednaku zaštitu prava, a da pri tom ne navode nijedan razlog na kome zasnivaju svoje tvrdnje i ne označavaju odredbu Ustava kojom se to pravo jemči.

Ustavni sud je utvrdio da se ni navodi o povredi prava nasleđivanja iz člana 59. Ustava ne odnose na osporenu presudu Upravnog suda, već počivaju na netačnoj tvrdnji da su podnosioci bili zakonski naslednici iza pok. Radovana Nikšić, iako su to bili njihovi pravni prethodnici.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Ustavni sud konstatuje da se ustavnom žalbom, pored ostalog, zahteva da se utvrdi pravo podnosilaca na vraćanje zemljišta, tako što će im se dodeliti drugo odgovarajuće zemljište ili isplatiti novčana naknada u visini tržišne vrednosti za oduzete katastarske parcele. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da iz navedene odredbe člana 170. Ustava proizlazi da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da nakon i umesto nadležnih sudova, odnosno drugih državnih organa sprovodi postupak i rešava sporne odnose.

7. Polazeći od svega navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku vraćanja oduzetog zemljišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti