Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Iako su podnosioci delimično doprineli odugovlačenju, neefikasno postupanje prvostepenog suda bilo je presudno. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. B, J . B . i Ž . B, svih iz Sremske Mitrovice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. B, J . B . i Ž . B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 212/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 889/05) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. B, J . B . i Ž . B, svi iz Sremske Mitrovice , podneli su Ustavnom sudu, 27. marta 201 5. godine, preko punomoćnika V. K, advokata iz Sremske Mitrovice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2075/14 od 4. februara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 212/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 889/05), zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno pozvali i na povredu člana 6 . stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovana odredbama članova Evropske konvencije zajemčena odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede u postupku po ustavnoj žalbi ispituje u odnosu na Ustav.

Podnosioci smatraju da im je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu jer su sudovi, pravosnažno odbivši njihov tužbeni zahtev, "dopustili" da im tuženi oduzmu deo nepokretnosti: parcele i čardaka, postavljanjem ograde suprotno postojećoj Kopiji plana Služ be za katastar nepokretnosti u Sremskoj Mitrovici od 21. avgusta 2002. godine (u daljem tekstu: Kopija plana). Po mišljenju podnosilaca, kod donošenja osporene presude "ignorisan" je osnovni dokaz - Kopija plana i nije izveden dokaz - uviđaj na licu mesta, radi potpunog i pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, pa im je "nezakonitom i nepravičnom presudom" povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe, podnosioci, koji su pre ove parnice radi zaštite imovine izgubili parnicu radi smetanja poseda protiv istih tuženih, smatraju da je ovakvim suđenjem povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku, jer je 13 godina prošlo od dana uzurpiranja njihove parcele i podnošenja tužbe zbog smetanja poseda, do dana donošenja osporene presude kojom je prav nosnažno odbijen njihov tužbeni zahtev za zaštitu svojine po tužbi iz 2005. godine. Od Ustavnog suda je traženo da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda označenih prava, poništi osporena presuda i podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i nadoknade troškovi ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 212/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici (inicijalno predmet P. 889/05 Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe, kao tužioci, podneli su 22. septembra 2005. godine Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi zaštite prava svojine protiv dvove tužen ih koji su suvlasnici susedne kat astarske parcele . Povodom tužbe je formiran predmet P. 889/05, a tuženi su da li odgovor na tužbu 13. oktobra 2005. godine. Tužioci su tužbom tražili da se naloži tuženima da vrate oduzeti deo parcele, čiji su oni suvlasnici, te da tuženi postave svoju ogradu na liniji određenoj Kopijom plana.

Nakon jednog održanog ročišta, dana 28. decembra 2005. godine, na drugom po redu zakazanom ročištu određeno je veštačenje po sudskom veštaku geometru na okolnost da li novopostavljena ograda tuženih između spornih susednih parcela stranaka zauzima imovinu tužilaca, kojem predlogu za izvođenje dokaza se punomoćnik tužilaca protivio. Rešenjem od 31. janu ara 2006. godine naloženo je tužiocima da predujme troškove veštačenja, ali je punomoćnik tužilaca 15 dana po prijemu ovog naloga obavestio sud da oni neće da plate veštačenje zato što ga nisu predložili, a isto nije neophodno da bi ga sud odredio po službenoj dužnosti. I pored dva poziva suda upućena punomoćniku tužioca da se odazove pozivu suda odmah, od 6. marta i 17. aprila 2006. godine, punomoćnik tužilaca nije pristupio u sud, a zatim je tražio da se odloži ročište zakazano za 22. jun 2006. godine jer se nalazi na godišnjem odmoru. Naredno ročište je održano 14. septembra 2006. godine, ali stranke nisu imale novih dokaznih predloga, te ga je sud odložio na neodređ eno vreme. Podneskom od 25. decembra 2006. godine punomoćnik tužilaca je tražio zakazivanje ročišta s obzirom na to da dolaze u zemlju tuženi, koji su na privremenom radu u Švajcarsk oj, pa je naredno ročište Opštinski sud zakazao za 12. januar 2007. godine. Međutim to ročište nije održano zbog neuredne dostave poziva tuženima, iako je njihov advokat pristupio na ročište i na traženje suda dao obaveštenje o njihovoj adresi u Švajcarskoj. Na petom održanom ročištu 20. februara 2007. godine saslušani su tužioci u svojstvu parnične stranke, punomoćnik tužilaca se protivio predlogu punomoćnika suprotne strane da se pozove veštak geometar i predlagao da se izvede dokaz izlaskom na lice mesta suda. Opštinski sud je rešenjem pozvao veštaka i zatražio da dostavi novi troškovnik. Nakon dva naloga tuženim a da predujme troškove veštačenja, punomoćnik tuženih je dopisom od 20. juna 2007. godine obavestio sud da je predujam troškova veštačenja uplaćen 15. maja 2007. godine i da se pre dmet može dati veštaku u rad. Nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu 29. maja 2008. godine, a nakon izjašnjenja stranaka sledeće ročište je održano 22. decembra 2008. godine, na kome su prisutni tuženi pozvani na sledeće ročište radi saslušanja u svojstvu parnične stranke. Međutim, sa sledećeg ročišta od 28. januara 2009. tuženi su izostali, kao i tužioci, a punomoćnik tužilaca je tražio odlaganje ročišta zbog bolesti tužilje prvog reda. Nakon još jednog neod ržanog ročišta, jer su tuženi u inostranstvu, oni su saslušani na ročištu održanom 24. aprila 2009. godine. Po saslušanju veštaka, g lavna rasprava je zaključena 14. septembra 2009. godine. Međutim, tog istog dana je doneto rešenje da se ponovo otvara glavna rasprava radi izvođenja novih dokaza i da će naknadno biti zakazana nova rasprava. Punomoćnik tužilaca se podneskom od 22. decembra 2009. godine protivio ponovnom otvaranju glavne rasprave. U ovom delu postupka, od 12 zakazanih ročišta osam je održano, a preostala četiri ročišta, pored navedenog, nisu bila održana zbog izostanka veštaka i nedostatka izjašnjenja od strane SKN u Sremskoj Mitrovici.

Postupak je nastavljen pod brojem P. 212/10 pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici, nadležnim nakon reorganizacije pravosuđa izvršene u 2010. godini. Prvo ročište je zakazano i održano 28. decembra 2010. godine, te je po izvođenju dokaza sasluša njem veštak a i odbijen og predlog a tužioca za izvođenje dokaza izlaskom suda na lice mesta, glavna rasprava zaključena 1. februara 2011. godine. Međutim, opet je rešenjem od 23. decembra 2011. godine od lučeno da se ponovo otvori glavna rasprava radi upot punjavanja činjenica u ovoj pravnoj stvari, a sud je zatražio združivanje spisa predmeta ranijeg Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1246/04, koji se odnosio na parnicu vođenu po tužbi tužilje prvog reda protiv tuženog prvog reda, iz ove parnice, a radi smetanja poseda, pravosnažno okončane preinačujućim rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 738/05 od 20. jula 2005. godine, tako što je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilje. Na sledećem održanom ročištu, nakon, između ostalog, pročitanih pismenih dokaza iz združenog predmeta, 7. februara 2012. godine je zaključena glavna rasprava. Rešenjem od 31. januara 2013. godine Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici ponovo je otvorena glavna rasprava, radi dopune postupka, te je sledeće ročište za glavnu raspravu zakazano za 22. februar 2013. godine. Ovo ročište je održano i glavna rasprava je zaključena.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 212/10 od 22. februara 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca. Protiv ove presude tužioci su izjavili žalbe 8 . januara 201 4. godine, čiji su navodi u bitnom isti kao navodi ustavne žalbe.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2 075/14 od 4. februara 201 5. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuž ilaca i pot vrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 212/10 od 22. februara 2013. godine. Punomoćniku tužilaca, o vde podnosilaca ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 12. marta 201 5. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao do okončanja parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Bez obzira na navode podnosilaca o trinaestogodišnjem trajanju spora u vezi sa "oduzimanjem njihove imovine", ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe u vezi trajanjem postupka koji je okončan osporenom presudom, a sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku za čiju ocenu je bilo procesnih pretpostavki , te polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak započeo 22. septembra 2005. godine , podnošenjem tužbe podnosilaca Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici , a okončan je 12. marta 2015. godine, uručenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2075/14 od 4. februara 2015. godine. Navodi podnosilaca o trinaestogodišnjem trajanju postupka ne odgovaraju činjenicama, odnosno neosnovani su , jer se, zapravo, zasnivaju na pogrešnom tumačenju da jednu celinu čine i pravnosnažno okončana parnica za smetanje poseda 20. jula 2005. godine, koju je vodila tužilja prvog reda, i ova parnica u kojoj je doneta osporena odluka, a vodili su je podnosioci radi zaštite svojine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak trajao devet godina i nepunih šest meseci.

Ustavni sud ukazuje da, prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio činjenično i pravno složen. Međutim, u procesnom smislu je bio usložnjen time što je učestvovalo više lice na obe strane u postupku, te zbog boravka tuženih na privremenom radu u inostranstvu, što je uticalo da sud ročišta radi njihovog saslušanja u svojstvu parnične stranke zakazuje vodeći računa o njihovom boravku u zemlji.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su on i svakako imali legitim an interes da se ovaj spor , okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, kao tužilaca u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci, suprotno svojoj procesn oj ulo zi u sporu i interes u da se on što pre okonča, u izvesnoj meri doprineli dužini trajanja postupka . Ovo, najpre, time što njihov punomoćnik, kao stručno lice za zastupanje, uz tužbu nije predložio sve dok aze i što u toku postupka nije imao aktivan stav povodom predlaganja izvođenja dokaza, osim što je uporno insistirao na izlasku suda na lice mesta i pored toga što je veštak izlazio na lice mesta i što on raspolaže stručnim znanjima, koje sud nema. Zatim, zbog odbijanja tužilaca da se predujme troškovi veštačenja postupak je znatno produžen i veštak je, bez obzira što je veštačenje određeno još 28. decembra 2005. godine, bio u prilici da predmet uzme u rad, tek nakon skoro godinu i po dana, jer su 15. maja 2007. godine tuženi po nalogu suda uplatili predujam troškova veštačenja. Pored ovoga, i nakon odbijanja da se predujme troškovi veštačenja od strane tužilačke strane, njihov punomoćnik se dva puta nije odazivao pozivima suda "za odmah", a onda ni na zakazano ročište nije pristupio, već tražio njegovo odlaganje, što je uticalo da razmak između dva održana ročišta bude više od osam meseci. Takođe, još jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tužilaca, a jedno je odloženo jer nijedna od parničnih stranaka nije imala predloge za izvođenje dokaza. Ovo ponašanje podnosilaca doprinelo je da se postupak produži za godinu dana.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, ipak, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena, dali su nadležni prvostepenii sudovi, nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. U prilog ovoj oceni govori to što je prvostepena presuda doneta tek nakon sedam godina i pet meseci, i to pre svega zbog toga što je već zaključena glavna rasprava tri puta ponovo otvarana radi dopune dokaznog postupka. Za vreme trajanja prvostepenog postupka postojao je i period potpune neaktivnosti sudova, koji je trajao više od godi nu i tri meseca, i to kada je Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici ponovo otvorio zaključenu glavnu raspravu rešenjem od 14. septembra 2009. godine, a Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, nadležan od 1. januara 2010. godine, zakazao naredno ročište za glavnu raspravu tek 28. decembra 2010. godine. Pritom, izrada pismenog otpravka prvost epene presude trajala je skoro deset meseci, jer je naredba postupajućeg sudije za njeno dostavljanje strankama data tek 24. decembra 2013. godine. Na strani drugostepenog suda nije bilo doprinosa prekoračenju vremenskog okvira za suđenje u razumnom roku.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sudova prevashodno dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan posle više od devet godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 212/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 889/05) . Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora, ali i opisani doprinos podnosilaca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja nadležnih prvostepenih sudova.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Ovo iz razloga što podnosioci ustavnom žalbom, ističući povredu prava na pravično suđenje i imovinu, najpre, osporavaju navedenu presudu u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i ocene izvedenih dokaza od strane Apelacionog suda u Novom Sadu, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude.

Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudsk oj odlu ci bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u dovoljnoj meri, detaljno i jasno obrazložio razloge zbog kojih, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta obavezi vanju tuženih da vrate tužiocima deo parcele i da premeste ogradu, kao i da je u osporenoj presudi materijalno pravo primenjeno na ustavnopravno prihvatljiv način. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe tužilaca izjavljene protiv prvostepene presude, a o kojima se drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

Polazeći od toga da podnosioci povredu prava iz člana 58. Ustava obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao te navode.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U vezi sa zahtevom podnosilaca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka predUstavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti