Odbacivanje ustavne žalbe zbog ukidanja vanrednog pravnog leka tokom postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, navodeći da ukidanje vanrednog pravnog leka (zahteva za ispitivanje zakonitosti) tokom trajanja postupka ne povređuje pravo na pravno sredstvo. Ovo pravo garantuje dvostepenost, a ne i postojanje vanrednih lekova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Blagojević iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Gordane Blagojević izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu K. 373/06 od 12. februara 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 1589/10 od 14. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Blagojević iz Novog Sada je 17. januara 2011. godine, preko punomoćnika Štefanije Pacek, advokata iz Beočina, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu K. 373/06 od 12. februara 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 1589/10 od 14. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su veštaci dali pogrešan nalaz koji pogoduje optužnom aktu; da je pristrasnost u suđenju prouzrokovana činjenicom da ne postoji pravni lek protiv presude Apelacionog suda koji bi stajao na raspolaganju okrivljenom; da je „postupak u ovoj pravnoj stvari otpočeo kada je prema Zakoniku o krivičnom postupku postojao vanredni pravni lek - zahtev za ispitivanje pravnosnažne presude, koji je u toku postupka po žalbi ukinut, pa je zbog dugotrajnosti suđenja po žalbi, podnositeljka uskraćena da koristi vanredni pravni lek koji je imala na početku postupka“; da ne postoji „ravnopravnost oružja“, tj. da optužba ima vanredni pravni lek - zahtev za zaštitu zakonitosti, a odbrana nema takav ili sličan pravni lek, pa je prema stavu podnositeljke povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na jednaku zaštitu i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
          
2. Prema 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
          
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
                      
3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu K. 373/06 od 12. februara 2009. godine optužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, oglašena krivom za krivično delo pronevere iz člana 364. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stava 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika te joj je izrečena uslovna osuda, tako što joj je utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od 10 meseci, koja se neće izvršiti ako optužena u roku provere od dve godine ne učini novo krivično delo; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 1589/10 od 14. septembra 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljene, a presuda Opštinskog suda u Novom Sadu K. 373/06 od 12. februara 2009. godine potvrđena.
                                              
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
                         
Odredbama člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2).

5. Podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava time što je „iz utvrđenih činjenica o nepostojećim čekovima pristrasno i nezakonito i nelogično izvučen zaključak da su ti takvi nepostojeći čekovi podobni da se njima nešto plati, to jest da se izvrši lično plaćanje, što je nemoguće, a nije ni dokazano“, te u suštini osporava postupak izvođenja dokaza pred prvostepenim sudom, kao i ocenu izvedenih dokaza.
                      
Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje izvedene dokaze u krivičnom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje, da se izjašnjava o postojanju krivičnog dela, kao i o celishodnosti vrste i visine izrečene krivične sankcije, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu neke od stranaka u postupku, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Ustavni sud nije nadležan ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, već samo da ispita da li je postupak u kom su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li je obezbedio podnosiocu procesne garancije sadržane u odredbi člana 32. Ustava.
                      
Ustavni sud ukazuje i na to da, prema načelu sadržanom u članu 18. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10), sud izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke, ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, a presudu može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren. Dakle sud dokaze izvodi i ceni na temelju načela slobodne ocene dokaza i u skladu sa svojim slobodnim sudijskim uverenjem, ali je pri tome dužan da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, te da na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica utvrđena.
                  
Ustavni sud je ocenio da su neprihvatljivi i ustavnopravno neutemeljeni navodi podnositeljke ustavne žalbe da su dokazi izvedeni u krivičnom postupku tako da pogoduju optužnom aktu. Takođe, podnositeljka nije pružila dokaze o pristrasnosti sudija koje su donele osporene presude, a iz navoda ustavne žalbe proizilazi da nije podnela zahtev za izuzeće postupajućih sudija. Ustavni sud naglašava da se lična nepristrasnost sudije pretpostavlja dok ne postoji dokaz o suprotnom.
                  
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi, niti su uz nju dostavljeni dokazi, koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

                    
6. Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09), koje su bile na snazi do 10. septembra 2009. godine, bilo je propisano: da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučaju predviđenom ovim zakonikom, kao i da se navedeni zahtev podnosi u roku od mesec dana od dana kada je okrivljeni primio pravnosnažnu sudsku presudu (član 428. st. 1. i 2.); da zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude mogu podneti osuđeni i branilac (član 431. stav 1.) (stav 2.).
Odredbom člana 112. Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/09), koji je stupio na snagu 11. septembra 2009. godine, naslov iznad člana 428, kao i tekst čl. 428. do 432. su brisani.

Odredbama člana 146. istog Zakona propisano je da se na lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona podnela zahtev za vanredno ublažavanje kazne i zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 i 20/09 - dr. zakon) i da ako do dana stupanja na snagu ovog zakona još nije protekao rok za podnošenje zahteva za ispitivanje pravnosnažne presude, a do isteka propisanog roka taj zahtev bude podnet, postupak po tom zahtevu sprovešće se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 i 20/09 - dr. zakon).

7. U odnosu na tvrdnje iznete u ustavnoj žalbi da je „zbog dugotrajnosti suđenja po žalbi, podnositeljka uskraćena da koristi vanredni pravni lek koji je imala na početku postupka“, Ustavni sud konstatuje da su odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje uređuju pravo osuđenog i njegovog branioca da podnesu zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude prestale da važe 11. septembra 2009. godine, danom stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Drugostepena presuda kojom je pravnosnažno okončan krivični postupak vođen protiv podnositeljke ustavne žalbe kao okrivljene, doneta je nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku iz 2009. godine. Kako su tim zakonom odredbe koje su se odnosile na zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude prestale da važe, to podnositeljka ustavne žalbe u svojstvu okrivljene, kao ni njen branilac, nisu imali pravo na podnošenje navedenog pravnog leka.

Iz člana 36. stav 2. Ustava proizlazi da se pravom na pravno sredstvo garantuje dvostepenost u odlučivanju, a ne pravo na vanredni pravni lek, osim u slučaju kada je to izričito propisano procesnim zakonom. S obzirom na to da su na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku počev od 11. septembra 2009. godine prestale da važe odredbe koje su predviđale zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude kao vanredni pravni lek, pravo iz člana 36. stav 2. Ustava podnositeljki ustavne žalbe nije ni moglo biti povređeno, jer to pravno sredstvo u trenutku okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv podnositeljke, nije više bilo predviđeno procesnim zakonom. Čak i da je postojalo navedeno pravno sredstvo u trenutku okončanja krivičnog postupka, podnositeljki ustavne žalbe ne bi bilo na raspolaganju zato što joj je izrečena uslovna osuda, a odredbom brisanog člana 428. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku bilo je predviđeno da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora ili maloletničkog zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude.
                   
Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede prava podnositeljke na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava.
                  
U odnosu na navode podnositeljke ustavne žalbe da „ne postoji „ravnopravnost oružja“, ako optužba ima vanredan pravni lek - zahtev za zaštitu zakonitosti, a odbrana nema takav ili sličan pravni lek čime je povređeno pravo na pravično suđenje“, Ustavni sud konstatuje da se ovakvi navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 32. Ustava, s obzirom na to da je o optužbi protiv okrivljene odlučivano u krivičnom postupku u kome je ona iskoristila redovna pravna sredstva.
                   
8. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.
                  
S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević