Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o smetanju državine zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Sud je utvrdio da redovni sudovi nisu proizvoljno primenili pravo u sporu o predaji državine dela parcele, već su odluku zasnovali na faktičkom načinu korišćenja zemljišta između sukorisnika.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2200/2011
15.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stane Đorđević iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stane Đorđević izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15720/10 od 10. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stana Đorđević iz Beograda je 17. maja 2011. godine, preko punomoćnika advokata Tamare Gvozden iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15720/10 od 10. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, povrede prava na jednaku zaštitu prava i povrede načela zabrane diskriminacije, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 21. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da redovni sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da je tuženi nezakonito postavio spornu ogradu, odnosno da za postavljanje sporne ograde nema građevinsku dozvolu, a nije imao ni saglasnost ostalih sukorisnika. Takođe ističe da Apelacioni sud nalazi da tuženi ima pravo da izvodi radove bez građevinske dozvole.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodio parnični postupak po tužbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženih D. B. i S. B, radi predaje državine dela parcele.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3001/10 od 10. marta 2010. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud obaveže tuženog D. B. da tužilji preda u državinu oduzetu nepokretnost, i to deo katastarske parcele broj 1699/4, KO Krnjača površine 14 m2, koji se graniči sa katastarskom parcelom 1699/2, KO Krnjača, dok je u drugom stavu izreke odbačena kao nedozvoljena tužba u delu kojim je tužilja tražila da sud obaveže tuženog D. B. da poruši betonsku ogradu postavljenu između katastarskih parcela 1699/4 i 1699/2 KO Krnjača. Trećim stavom izreke navedene presude odbijen je predlog tužilje kojim je tražila da sud odredi privremenu meru kojom će zabraniti tuženom da nastavi sa započetim građevinskim radovima na podizanju ograde između katastarske parcele 1699/2 i 1699/4, obe u KO Krnjača, dok je četvrtim stavom izreke utvrđeno da je tužba u odnosu na tuženog S. B. povučena. Petim stavom izreke iste presude obavezana je tužilja da tuženom D. B. na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 37.150,00 dinara, a tuženom S. B. iznos od 2.500,00 dinara, u roku od 15 dana.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 15720/10 od 10. marta 2011. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem i delu stava petog kojim je tužilja obavezana da tuženom S. B. plati parnične troškove u iznosu od 2.500,00 dinara, dok je ista presuda ukinuta u stavu drugom i delu stava petog izreke u odnosu na tuženog D. B. i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U obrazloženju osporene odluke navodi se: da je tužilja vlasnik stambenog objekta na katastarskoj parceli 1699/4, KO Krnjača, a tuženi vlasnik stambenog objekta na katastarskoj parceli 1699/2 u istoj katastarskoj opštini; da se ove parcele graniče i da faktičku granicu između njih predstavljaju dve paralelne ograde, i to ograda koju je ranije izgradila tužilja i sporna ograda koju je 2007. godine postavio tuženi; da je veštačenjem utvrđeno da se obe ograde nalaze na katastarskoj parceli 1699/4, KO Krnjača, na međusobnom rastojanju od 1,10 metara; da je površina prostora definisanog ogradom tuženog i katastarskom međom između ovih parcela 7m2, koje zemljište je u državini tuženog; da iz uverenja Republičkog geodetskog zavoda proizlazi da su obe parcele delovi nekadašnje katastarske parcele 2847/334, KO Borča, po starom premeru; da su u zemljišnoknjižnom ulošku 1374 za KO Krnjača katastarske parcele broj 1699/2, 1699/3, 1699/4 i 1699/5 upisane kao državna svojina - vlasništvo Republike Srbije; da su kao sukorisnici ovih parcela upisani Nikola Popov sa udelom od 2/4, Ljubivoje Dokić sa udelom od ¼, Branimir Milenković i Milan Marinković sa udelima od po 1/8; da je upis državne svojine izvršen na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta; da je tužilja pravo korišćenja na ovim parcelama stekla nasleđem od oca sada pok. Vujice Ilića, a njen otac ugovorom o prenosu neizgrađenog građevinskog zemšišta zaključenog da Danicom Puelić; da je Vujicin pravni prethodnik Danica isto pravo pribavila ugovorom o prenosu prava trajnog korišćenja neizgrađenog nacionalizovanog građevinskog zemljišta zaključenog sa Nikolom Popovim 15. oktobra 1959. godine; da je tuženi ugovorom o prometu prava korišćenja zaključenim sa Ljubivojem Dokićem pribavio pravo korišćenja na istim parcelama sa udelom od ¼, a njegov pravni prethodnik pravnim poslom zaključenim sa Nikolom Popovim.; da iz ugovora Ov. 18021/07 od 25. avgusta 2007. godine proizlazi da je prodavac tuženom predao u državinu realni deo zemljišta u skladu sa ranije utvrđenim načinom korišćenja zemljišta između sukorisnika; da iz iskaza saslušanih svedoka proizlazi da su sve parcele bile ograđene i da su korišćene u okviru tako postavljenih ograda; da je tuženikov prodavac tvrdio da je tuženom predao u državinu zemljište koje je sa svih strana bilo ograđeno metalnom žicom, pa i prema tužiljinoj parceli; da su sukorisnici način korišćenja uredili postavljanjem ograde, te da su granicu korišćenja predstavljale ograde, a ne katastarske granice sukorisničkih parcela; da postavljanjem sporne ograde nije izmenjen dotadašnji način korišćenja zemljišta, niti je povređeno tužiljino pravo korišćenja.

4. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, ponavlja navode iznete u žalbi na prvostepenu presudu, koji su bili predmet razmatranja drugostepenog suda, pa u suštini osporava zakonitost navedene sudske presude, ukazujući, pre svega, na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, jer, po njenom mišljenju, pri donošenju sudskih odluke, redovni sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da tuženi nema građevinsku dozvolu za postavljanje sporne ograde.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, sudovi su izneli jasne i nedvosmislene razloge zbog kojih su smatrali da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje za predaju u državinu dela sporne katastarske parcele.

Naime, prema odredbi člana 38. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (''Službeni list FNRJ'', br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61), građevinsko neizgrađeno zemljište koje je nacionalizovano ostaje u posedu ranijeg sopstvenika sve dok ga on na osnovu rešenja opštinskog narodnog odbora ne preda u posed opštini ili drugom licu, radi izgradnje zgrade ili drugog objekta ili radi izvođenja drugih radova.

Zaključak redovnih sudova da postavljanjem sporne ograde nije izmenjen dotadašnji način korišćenja zemljišta, pa nije ni povređeno tužiljino pravo korišćenja, Ustavni sud ne smatra arbitrernim. Naime, sukorisnici spornih nepokretnosti nisu sudskim putem uredili način korišćenja nepokretnosti na kojoj imaju pravo sukorišćenja, a ni ugovorom, pa je, u konkretnoj situaciji, od uticaja dotadašnji faktički način korišćenja. Takođe, kako je tuženi svoju ogradu podigao nakon što je tužilja podigla svoju, ne može se smatrati da je tuženi zauzeo deo tužiljine parcele.

Kako prema odredbi člana 144. Zakona o planiranju i izgradnji (''Službeni glasnik RS'', br. 72/09, 81/09, 64/10 i 24/11), nije potrebno pribavljati akt nadležnog organa za gradnju, između ostalog, i za postavljanje žičane ili drvene ograde, Apelacioni sud u Beogradu je detaljno obrazložio zbog čega je u konkretnom slučaju bez značaja okolnost što tuženi nije imao građevinsku dozvolu za postavljanje sporne ograde, imajući u vidu da je predmet spora bila zaštita prava korišćenja na katastarskoj parceli broj 1699/4 KO Krnjača.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u konkretnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene zakona. Redovni sudovi su za svoje odluke dali jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra arbitrarnim.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka ne navodi konkretne razloge na kojima zasniva svoju tvrdnju o povredi ovog prava, niti iz osporenih presuda proizlazi da su tuženima data veća prava nego što im pripadaju.
Ustavni sud je takođe ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenom presudom podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana, a u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu o smetanju državine zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti