Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Iako je podnositeljka doprinela dužini postupka neurednom tužbom, primarna odgovornost je na sudu zbog nedelotvornog postupanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 957/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz Niša podnela je, 20. marta 2013. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1885/12 od 1. februara 2013. godine i Osnovnog suda u Nišu P. 957/10 od 29. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su donete osporene odluke.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi okolnosti koje su, po njenom mišljenju, dovele do toga da predmetni parnični postupak traje deset godina, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ukine presude koje su donete u predmetnom parničnom postupku i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 957/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja M. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 24. marta 2003. godine Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog S. Lj, radi utvrđenja da određene pokretne stvari predstavljaju njenu posebnu imovinu, te utvrđenja prava susvojine na pokretnim i nepokretnim stvarima po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici i isplate novčane protivvrednosti traženog udela, bez bližeg označavanja stvari na kojima je traženo utvrđenje pomenutog prava i visine novčanog iznosa u petitumu tužbenog zahteva.

Nakon tri naloga suda - iz juna i decembra 2003. i februara 2005. godine, tužiljin punomoćnik je 8. marta 2005. godine dostavio uređenu tužbu u pogledu tačnog označavanja stvari koje su predmet spora i visine obligacionopravnog zahteva, s tim što je prethodno u aprilu 2004. godine doneto rešenje o povlačenju tužbe u delu kojim je traženo utvrđenje da određene pokretne stvari predstavljaju tužiljinu posebnu imovinu. Do uređenja tužbe, sud je vodio postupak i zakazivao ročišta na kojima je izvodio dokaz saslušanjem svedoka, te odlučio o tužiljinom predlogu za određivanje privremene mere. U podnesku od 27. oktobra 2005. godine tužilja je istakla da ne spori da su nepokretnosti na kojima su izvođeni radovi i vršena ulaganja vlasništvo oca tuženog, a tužbeni zahtev je konačno opredelila u maju 2010. godine.

U toku postupka, od ukupno zakazanih 47 ročišta, deset nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska tuženog, odnosno njegovog punomoćnika, za jedno nisu navedeni razlozi neodržavanja, a dva ročišta nisu održana na predlog tužiljinog punomoćnika. Osim navedenih razloga, tri ročišta nisu održana jer su se spisi nalazili kod sudskog veštaka koji nije mogao da stupi u kontakt sa punomoćnicima stranaka, tj. zbog njegovog neurednog pozivanja, jedno zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog toga što je tužiljin podnesak iz decembra 2003. godine neposredno uručen tuženom pre ročišta koje je bilo zakazano u februaru 2004. godine.

Na tužiljin predlog, u toku 2007. godine, sprovedeno je finansijsko veštačenje na okolnost vrednosti pokretnih stvari koje su bile predmet spora. Takođe je usvojen tužiljin predlog da se izvede dokaz građevinskim veštačenjem na okolnost vrednosti materijala i izvedenih građevinskih radova (adaptacije) na nepokretnostima koje su svojina oca tuženog. Međutim, zbog nemogućnosti veštaka da u periodu od novembra 2007. do februara 2008. godine stupi u kontakt sa punomoćnicima stranaka , te kasnijeg protivljenja oca tuženog i onemogućavanja veštaka da na licu mesta utvrdi činjenice nepohodne za davanje nalaza ( u periodu do maja 2008. godine), otklonjeno je izvođenje ovog dokaza, a tužilji je naloženo da dostavi pismene dokaze na okolnost zajedničkog ulaganja. Povodom primedbi tuženog, veštak finansijske struke je dostavio izjašnjenje u januaru 2009. godine, a u junu iste godine na tužiljin predlog je, s obzirom na protek vremena, određeno da se ponovo sprovede finansijsko veštačenje na iste okolnosti. Veštak finansijske struke je dostavio nalaz u septembru te godine, a pisano izjašnjenje povodom tužiljinih primedbi dostavio je u martu 2010. godine. Osim veštačenja, u toku postupka izveden je dokaz saslušanjem stranaka i 11 svedoka.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 957/10 od 29. septembra 2010. godine obavezan je tuženi da tužilji na ime novčane protivvrednosti njenog suvlasničkog udela na pokretnim stvaima isplati iznos od 8.249,50 dinara, dok zahtev za još traženih 975,00 dinara odbijen. Pomenutom presudom odbačena je tužba u delu kojim je tražena isplata iznosa od 1.170.030,00 dinara na ime tužiljinog doprinosa u uvećanju vrednosti posebne imovine oca tuženog, sa obrazloženjem da tužbom nisu obuhvaćen i svi nužni i jedinstevni suparničari - otac tuženog, kao zemljišno-knjižni vlasnik nepokretnosti i član porodičnog domaćinstva stranaka koji je učestvovao u izvođenju radova.

Postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1885/12 od 1. februara 2013. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosi teljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano: da ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve š to je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, sud ć e podnosioca poučiti i pomoći mu da podnesak ispravi, odnosno dopuni, i u tu svrhu može ga pozvati u sud ili mu vratiti podnesak radi ispravke i da će se smatrati da je podnesak povučen ako ne bude vraćen sudu u određenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odnosno dopune, odbaciće se (član 109. st. 1. i 4.); da koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220. stav 2.); da će kad utvrdi da je tužba nerazumljiva ili nepotpuna, ili da postoje nedostaci koji se tiču sposobnosti tužioca ili tuženog da budu stranke u parnici, ili nedostaci u pogledu zakonskog zastupanja stranke, ili nedostaci koji se odnose na ovlašćenje zastupnika da pokrene parnicu kad je takvo ovlašćenje potrebno, predsednik veća radi otklanjanja ovih nedostataka preduzeti potrebne mere predviđene u ovom zakonu (č l. 83. i 109 .) (član 281.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne , uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao nepunih deset godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka , ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sud ova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, analiza postupanja nadležnog prvostepenog suda i ponašanja podnosi teljke ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka podnela neurednu tužbu, te da je tek posle tri naloga suda i skoro dve godine nakon pokretanja postupka dostavila uređenu tužbu. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, navedeni propust podnositeljke nije doprineo dužini postupka s obzirom na to da je sud u ovom periodu zakazivao ročišta na kojima je izvodio dokaz saslušanjem svedoka, pa čak i odlučio o zahtevu za određivanje privremene mere. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka još u oktobru 2005. godine učinila nespornim da su nepokretnosti na kojima su izvođeni građevinski radovi vlasništvo oca tuženog, te da je sud na njen predlog u 2007. godini odredio sprovođenje građevinskog veštačenja i da je tek nakon vraćanja spisa predmeta bez izrađenog nalaza zbog nemogućnosti veštaka da stupi u kontakt sa punomoćnicima stranaka i utvrdi činjenice bitne za davanje nalaza zbog protivljena oca tuženog izvođenju ovog dokaza, naložio podnositeljki da dostavi pismene dokaze o izvršenom zajedničkom ulaganju, a da je postupak po ovom zahtevu okončao odbacivanjem tužbe kao neuredne, sa obrazloženjem da istom nije obuhvaćen vlasnik nepokretnosti i član porodične zajednice stranaka, kao nužni i jedinstveni suparničar.

Imajući u vidu izloženo i citirane odredbe Zakona o parničnom postupku kojima su bila predviđena ovlašćenja suda u slučaju podnošenja neuredne tužbe, te odredbe kojima je bilo propisano da sud rešava o tome koje će dokaze izvesti radi utvrđenja odlučnih činjenica, Ustavni sud nalazi da propust stranke da podnese urednu tužbu, ne oslobađa sud od obaveze da obezbedi zahtev delotvornog postupanja. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom i u tom kontekstu ceni radnje i propuste stranaka (videti presudu Uljar i ostali protiv Hrvatske, od 8. marta 2007. godine).

Polazeći od iznetog, te posebno uzimajući u obzir da je prvostepena presuda doneta tek posle sedam godina, a da je postupak pravnosnažno okončan za nepunih deset godina, Ustavni sud je ocenio da je, i pored toga što je podnositeljka podnela neurednu tužbu, što dva ročišta nisu održana na njen predlog i što veštak u periodu od četiri meseca nije mogao da stupi u kontakt sa punomoćnicima stranaka, nedelotvorno postupanje prvostepenog suda na čijoj strani je bila obaveza da u fazi pripremanja glavne rasprave otkloni sve eventualne ne dostatke podnete tužbe i ovlašćenje da odluči koje će dokaze izvoditi u cilju stvaranja činjenične građe s obzirom na postavljeni zahtev i lica obuhvaćena tužbom, prevashodno dovelo do toga da konkretan postupak bude okončan posle nepunih deset godina, što ne ispunjava standard suđenja u razumnom roku.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i određeni doprinos dužini postupka na podnositeljkinoj strani. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela prevashodno zbog nedelotvornog postupanja suda. Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog Suda i Evropskog suda za ljudska prava, značaj povređenog dobra, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u koj im se osporavaju prvostepena i drugostepena presuda, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka tvrdnje o povredi ustavnih prava isključivo zasniva na navodima o nerazumnoj dužini trajanja predmetnog postupka, te da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog kojim bi se potkrepila tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kom se osporavaju presude redovnih sudova, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti