Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 13 godina. Sud je naložio nadležnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku i utvrdio pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Šišović iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Šišović i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 151/98, a sada se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 20820/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.
3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ljiljana Šišović iz Beograda je 24. novembra 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 151/98.
Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je rešenjem vanparničnog suda od 1997. godine, donetim u ostavinskom postupku u kome se raspravljala zaostavština njenog pokojnog oca, upućena da svoja prava ostvari u parničnom postupku i da navedena parnica traje već 13 godina, pa smatra da je povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ona predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi njeno pravo na naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 20820/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Tužilja Ljiljana Šišović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 17. januara 1998. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene N.M. Tužilja je tražila da prvostepeni sud utvrdi da nepokretnost - zgrada u ulici Crnogorskoj br. 18 u Zemunu, upisana u ZKUL br. 5361, KO Zemun, predstavlja posebnu imovinu njenog pok. oca Petra Marjanovića, te da utvrdi da ona ima pravo svojine na ¼ navedene nepokretnosti i da ima pravo korišćenja na grobnim mestima br. 842 i 843 na Zemunskom groblju, na parceli br. 15. Predmet je zaveden pod brojem P. 151/98.
Prvostepeni sud je 16. juna 1998. godine doneo rešenje, kojim je spojio ovu parnicu sa predmetom P. 887/98 (parnica po tužbi tužilje N.M. podnete protiv tužene Ljiljane Šišović, kojom je ona tražila da se utvrdi da 1/2 nepokretnosti - zgrada u ulici Crnogorskoj br. 18 u Zemunu, upisana u ZKUL br. 5361, KO Zemun, predstavlja bračnu tekovinu tužilje i pok. oca tužene, da se utvrdi da tužilja po osnovu bračne tekovine ima pravo korišćenja na grobnim mestima br. 842 i 843 na Zemunskom groblju, na parceli br. 15, da se iz zaostavštine pok. oca tužene izdvoji 11.060,00 dinara u korist tužilje, te da se tuženoj u nasledni deo uračunaju sredstva data na ime troškova školovanja i dobijenih poklona od njenog pok. oca) i odlučio da se jedinstveni postupak vodi pod brojem P. 151/98.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je 18. oktobra 2006. godine doneo delimičnu presudu P. 151/98, kojom je: u stavu prvom izreke odbacio tužbu tužilje – protivtužene kojom je tražila da se utvrdi da navedena nepokretnost predstavlja posebnu imovinu njenog pok. oca; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje – protivtužene kojim je tražila da se utvrdi da ona ima pravo korišćenja na navedenim grobnim mestima; u stavu trećem izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje – protivtužene kojim je tražila da se utvrdi da ona ima pravo svojine na ¼ navedene nepokretnosti; u stavu četvrtom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje – protivtužene i obavezao tuženu – protivtužilju da joj preda u suposed navedenu nepokretnost; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužene – protivtužilje kojim je tražila da se tužilji – protivtuženoj u nasledni deo uračunaju sredstva data na ime troškova školovanja i dobijenih poklona od njenog pok. oca.
Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4814/07 od 13. septembra 2007. godine ukinuo delimičnu prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke, pa je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.
Tužilja – protivtužena je podneskom od 12. novembra 2007. godine preinačila tužbu, tako što je istakla i zahtev da se utvrdi da novčana sredstva u visini od 42.279,00 evra, koja se nalaze kod “Eurobank EFG Štedionica“ a.d. Beograd na računu broj 400-912-250244 na ime tužene - protivtužilje, predstavljaju posebnu imovinu njenog pok. oca.
Prvostepeni sud je 8. oktobra 2009. godine doneo rešenje P. 151/98, kojim se tužba tužene – protivtužilje smatra povučenom, imajući u vidu da je ona izostala sa ročišta za glavnu raspravu iako je bila uredno pozvana.
Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakona o uređenju sudova iz 2008. godine, prvostepeni parnični postupak u ovoj pravnoj stvari nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnim sudom. Predmet je zaveden pod brojem P. 51145/10.
Punomoćnici parničnih stranaka su na ročištu za glavnu raspravu od 14. maja 2010. godine predložili da se spisi predmeta dostave Višem sudu u Beogradu radi postupanja, uzimajući u obzir da je vrednost predmeta ovog spora 110.000,00 evra.
Nakon što je Prvi osnovni sud u Beogradu dostavio spise predmeta Višem sudu u Beogradu na dalji postupak, predmet je zaveden pod brojem P. 20820/10. Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu od 8. septembra 2010. godine doneo rešenje kojim je razdvojio postupak po tužbi tužene – protivtužilje i odlučio da se formira poseban predmet po toj tužbi, sproveo dokazni postupak po tužbi i zaključio glavnu raspravu u odnosu na zahteve tužilje – protivtužene.
Viši sud u Beogradu je 24. septembra 2010. godine doneo rešenje P. 20820/10 kojim je: u stavu prvom izreke odlučio da se glavna rasprava u ovoj pravnoj stvari ponovo otvori radi dopune postupka; u stavu drugom izreke stavio van snage rešenje o razdvajanju postupka po tužbi tužene – protivtužilje; u stavu trećem izreke odlučio da se spisi predmeta dostave Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi tužene – protivtužilje izjavljenoj protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 151/98 od 8. oktobra 2009. godine; u stavu četvrtom izreke odlučio da će glavna rasprava u ovoj pravnoj stvari biti zakazana po donošenju odluke Apelacionog suda u Beogradu o navedenoj žalbi.
Apelacioni sud u Beogradu je 19. januara 2011. godine doneo rešenje Gž. 14820/10, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužene – protivtužilje izjavljenoj protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 151/98 od 8. oktobra 2009. godine, pa je ustupio predmet Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu, pozivajući se na odredbu člana 23. stav 2. tačka 2. Zakona o uređenju sudova.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.
Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor pokrenut 17. januara 1998. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet trenutno u fazi prvostepenog odlučivanja o tužbi podnositeljke ustavne žalbe i drugostepenog odlučivanja o žalbi tužene – protivtužilje izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 8. oktobra 2009. godine, kojim je utvrđeno da se njena tužba smatra povučenom.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica traje 13 godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je delimičnom presudom prvostepenog suda tek nakon osam godina i šest meseci odlučeno o pojedinim tužbenim zahtevima parničnih stranaka, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku, trinaestoipogodišnje trajanje ove parnice ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo, ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje 13 godina i šest meseci, posebno uzimajući u obzir da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužem trajanju postupka i da prvostepeni sud, nakon donošenja ukidajućeg rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 4814/07 od 13. septembra 2007. godine, još nije odlučio o osnovanosti tužbenih zahteva parničnih stranaka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da se ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Četvrtog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe januara 1998. godine do 1. januara 2010. godine.
Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.
7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević