Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u ekstradicionom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Sudovi nisu na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili da li postoji stvarna i efektivna garancija za ponavljanje krivičnog postupka u državi molilji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2203/2016
11.07.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća, i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . D . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. D . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3536/15 od 21. decembra 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 59/16 od 3. februara 2016. godine i utvrđuje se da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 59/16 od 3. februara 2016. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbama branilaca podnosioca ustavne žalbe izjavljen im protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3536/15 od 21. decembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. D . iz Beograda je , 19. marta 201 6. godine, preko punomoćnika R. B. K , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3536/15 od 21. decembra 2015. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 59/16 od 3. februara 201 6. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi;

- da je državljanin Republike Srbije;

- da se Ministarstvo pravde Republike Makedonije obratilo „Ministarstvu pravde i državne uprave“ zamolnicom broj 736/2013-5 od 3. juna 2013. godine sa molbom za njegovo izručenje radi izdržavanja kazne zatvora u Republici Makedoniji na koju je osuđen u odsustvu presudom Osnovnog suda u Skoplju K. 809/05 od 17. maja 2007. godine, a koja je postala pravnosnažna 26. marta 2008. godine, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja iz člana 353. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 22. i 45. Krivičnog zakona Makedonije;

- da je „postupak za donošenje navedene presude u Republici Makedoniji pratio niz kontroverzi i značajna uskraćivanja prava podnosioca i njegove odbrane“ i da je za navedenu odluku saznao od svog branioca;

- da je za presudu makedonskog suda saznao 6. septembra 2008. godine kada je potpisao punomoćje advokatu i da mu je ista uručena od strane Višeg suda u Beogradu prilikom prvog saslušanja u postupku za utvrđivanje ispunjenosti uslova za ekstradiciju;

- da je pre donošenja osporenih rešenja Apelacioni sud u Beogradu dva puta ukidao rešenja Višeg suda u Beogradu koji je svaki put potvrđivao ispunjenost za ekstradiciju“;

- da iz osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Kv. 3536/15 od 21. decembra 2015. godine proizlazi da se taj sud „oslonio“ na dopis Osnovnog suda u Skoplju Su. 291/14 od 8. ok tobra 2015. godine, da je nesumnjivo utvrdio da će postupak protiv podnosioca ponoviti i da „sud nije ispitivao kvalifikaciju dela za koje je podnosilac, državljanin Republike Srbije, osuđen u Republici Makedoniji, u smislu člana 8. Zakona o izručenju“;

- da je njegov branilac u žalbi protiv prvostepenog rešenja istakao da je garancija da će se protiv njega postupak ponoviti data „pod uslovom iz člana 424. Krivičnog zakona Republike Makedonije, koji ni kada ne mogu biti ispunjeni“, jer „ da bi se podnosiocu ponovio postupak potrebno je da je prošlo manje od godinu dana od dana saznanja za presudu u Makedoniji, a p odnosilac je za presudu saznao dana 10. oktobra 2008. godine, odnosno uručena mu je pred Višim sudom u Beogradu prilikom prvog saslušanja 30. oktobra 2015. godine; da delo za koje je osuđen u Republici Makedoniji nije delo za koje se mogu izručivati domaći državljani“; da bi u slučaju njegovog izručenja „došlo do flagrantnog kršenja prava na pravično suđenje“;

- da je Apelacioni sud u Beogradu osporenim rešenjem Kž2. 59/16 od 3. februara 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu njegovog branioca , navodeći da se rok od godinu dana računa od dana dostavljanja odluke, a ne od dana saznanja, da delo za koje je osuđen u Republici Makedoniji odgovara domaćem krivičnom delu zloupotreba službenog položaja i da će se postupak ponoviti pred nadležnim sudom Republike Makedonije ;

- da su mu povređena prava iz čl. 32. i 33. Ustava, jer se „odluke zasnivaju na dokazu/mišljenju na kojima se ne mogu zasnovati“, jer „nije imao priliku da se izjasni o svim mišljenjima/dokazima na kojima je zasnovana sudska odluka“, jer je „Viši sud u Beogradu je svoje rešenje zasnovao na dopisu Osnovnog suda u Skoplju Su. 291/14 od 8. oktobra 2015. godine, koji dopis do danas nije dostavljen braniocima niti traženom licu na izjašnjenje“, jer „Apelacioni sud nije ispravio ovaj propust prvostepenog suda“ i zaključuje da „s obzirom da nije imao priliku da se izjasni o ovjom dokazu na njemu se ne može zasnovati ni odluka“;

- da su osporena rešenja nezakonita jer je „iz spisa predmeta i činjenica prezentovanih sudu jasno da se u Republici Makedoniji neće ponoviti postupak;

- da „domaći sudovi ne smeju olako prihvatiti svaku garanciju bilo koje države molilje“ i da „ta garancija mora biti suštinski ispitana i domaći organi se ne smeju olako osloniti na samo postojanje dopisa koji se naziva garancija“;

- da je „garanciju da će se postupak ponoviti izdalo Ministarstvo pravde Republike Makedonije i predsednik Osnovnog suda Skoplje“, a da se „u samom izjašnjenju predsednika suda ukazuje na dva uslova koji moraju biti ispunjeni za ponavljanje postupka kaji u ovom slučaju nisu ispunjeni“;

- da „navodnu garanciju nije izdao organ koji uopšte može o tome da odlučuje, pa se ne može očekivati od nezavisnog sudije koji odlučuje o ponavljanju postupka da svoju odluku zasnuje na njima“;

- da će „u slučaju da bude izručen Republici Makedoniji odmah biti upućen na izdržavanje kazne zatvora na osnovu presude koja je donesena u postupku u kome on nije prisustvovao“.

Iz svega prethodno iznetog podnosilac ustavne žalbe zaključuje:

- da mu nije data prilika da se izjasni o svim dokazima na kojima je zasnovana odluka suda, odnosno da se prvostepeno rešenje zasniva na dopisu organa Republike Makedonije u koje niti on niti njegovi branioci nisu imali uvid ;

- da „sudovi nisu suštinski ispitivali postojanje garancije da će biti ponovljen postupak u Republici Makedoniji i takva garancija ne postoji s obzirom na zakonska rešenja u Republici Makedoniji “;

- da „sudovi nisu suštinski ispitivali da li je delo za koje je podnosilac osuđen u Republici Makedoniji, po domaćem zakonu delo za koje se mogu izručivati domaći državljani“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, poništi osporen a rešenja i odloži njihovo izvršenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe je vođen krivični postupak pred Osnovnim sudom Skoplje I Skoplje IV u predmetu K. 28098/05 i suđeno mu je u odsustvu.

Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda Skoplje I Skoplje IV K. 809/05 od 17. maja 2007. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja iz člana 353. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 22. i 45. Krivičnog zakona Makedonije i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od sedam godina.

Ministarstvo pravde Republike Makedonije je molbom broj 12/2-636/2013-5 od 3. juna 2013. godine zatražilo izručenje podnosioca ustavne žalbe, državljanina Republike Makedonije i Republike Srbije, u cilju njegove predaje pravosudnim organima Republike Makedonije, radi izdržavanja kazne zatvora u trajanju od sedam godina po navedenoj presudi Osnovnog suda Skoplje I Skoplje IV.

Ministarstvo pravde Republike Srbije je molbu Ministarstva pravosuđa Republike Makedonije za izručenje podnosioca ustavne žalbe sa propratnom dokumentacijom dostavilo Višem sudu u Beogradu, s molbom da utvrdi da li su ispunjene pretpostavke za njegovo izručenje.

Podnosilac ustavne žalbe je saslušan pred istražnim sudijom Višeg suda u Beogradu 30. oktobra 2013. godine.

Viši sud u Beogradu je, nakon sprovedenog ekstradicionog postupka, 21. decembra 201 5. godine, doneo osporeno rešenje Kv. 3536/15 od 21. decembra 2015. godine kojim je utvrđeno da su ispunjene zakonske pretpostavke za izdavanje pravosudnim organima Republike Makedonije okrivljenog D. D, ovde podnosioca ustavne žalbe, državljanina Republ ike Makedonije i Republike Srbije, na osnovu zamolnice Ministarstva pravde Republike Makedonije broj 736/2013-5 od 3. juna 2013. godine radi izdržavanja kazne zatvora u trajanju od sedam godina na koju je osuđen presudom Osnovnog suda Skoplje I Skoplje IV K. 809/05 od 17. maja 2007. godine, pravnosnažne 26. marta 2008. godine, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja i ovlašćenja iz člana 353 . stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 22. i 45 . Krivičnog zakona Makedonije.

Branioci podnosioca ustavne žalbe su protiv prvostepenog rešenja izjavili žalbe koje su odbijene kao neosnovane osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 59/16 od 3. februara 2016. godine.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da je „teza izjavljenih žalbi najpre da ne postoji uslov za izručenje koje se sastoji u garanciji države molilje da će postupak biti ponovljen u prisustvu izručenog lica“; da „prema navodima žalbi i usmenih navoda sa sednice veća branilaca okrivljenog i samog okrivljenog, proizlazi da je garancija praktično neizvršiva, jer odredba člana 424. Zakonika o krivičnom postupku Republike Makedonije propisuje kumulativne uslove za ponavljanje postupka i to, da je osuđeni dostupan sudovima Republike Makedonije, da se nalazi na teritoriji Republike Makedonije kao i da nije prošla jedna godina od dana kada je osuđeni saznao za presudu, a s obzirom na to da je okrivljeni, kako to navodi odbrana za presudu saznao pre 6. septembra 2008. godine, jer je tada potpisao punomoćje advokatu za podnošenje predstavke Evropskom sudu za ljudska prava koja je podneta 10. oktobra 2008. godine“; da „branioci smatraju da ni vanraspravno krivično veće Osnovnog suda u Skoplju, niti predsednik Osnovnog suda u Skoplju, nisu organ koji može dati garanciju u smislu relevantnih odredbi Ugovora između Republike Srbije i Republike Makedonije o izručenju “; da „ po nalaženju ovog suda, okolnost da okrivljenom nikada formalno nije uručena pravosnažna presuda, odnosno, da ne postoji pismena potvrda o prijemu presude, a što je i s am okrivljeni naveo na sednici veća Apelacionog suda, upravo omogućavaju primenu odredbe člana 424. Zakonika o krivičnom postupku Republike Makedonije, te je stoga garancija nadležnog državnog organa Republike Makedonije – Osnovnog suda u Skoplju, valjana “; da je „prvostepeni sud pravilno našao da su ispunjene i ostale zakonske pretpostavke za izdavanje pravosudnim organima Republike Makedonije okrivljenog D. D “; da je „delo iz člana 353. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa čl. 22. i 45. Krivičnog zakonika Republike Makedonije, zbog kog se traži izručenje okrivljenog propisano kao krivično delo i u Krivičnom zakoniku Republike Srbije, i to kao krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. zbog čega su ocenjeni neosnovanim žalbeni navodi branioca okrivljenog, advokata R. K . da traženo lice nije osuđeno za delo za koje se domaći državljani u smislu člana 8. Zakona o potvrđivanju ugovora Republike Srbije i Republike Makedonije mogu izručiti“; da su „neosnovani žalbeni navodi branilaca okrivljenog da će u slučaju izručenja doći do povrede prava na slobodu i prava na pravično suđenje okrivljenom, budući da ovaj stav branijoci zasnivaju na okolnosti da okrivljenom neće biti dozvoljeno ponavljanje krivičnog postupka, koji navodi su prethodno ocenjeni neosnovanim“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).

Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima („Službeni glasnik RS“, broj 20/09) je propisano: da se ovim zakonom uređuje postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima (u daljem tekstu: međunarodna pravna pomoć), u slučajevima kada ne postoji potvrđeni međunarodni ugovor ili kada određena pitanja njime nisu uređena (član 1.); da međunarodna pravna pomoć obuhvata – izručenje okrivljenog ili osuđenog, preuzimanje i ustupanje krivičnog gonjenja,izvršenje krivične presude i ostale oblike međunarodne pravne pomoći (član 2.); da se međunarodna pravna pomoć pruža u postupku koji se odnosi na krivično delo koje u trenutku kada je zatražena pomoć spada u nadležnost suda države molilje (član 3. stav 1.).

Odredbama člana 7. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima propisano je: da su pretpostavke za pružanje međunarodne pravne pomoći: da krivično delo povodom kojeg se zahteva pružanje međunarodne pravne pomoći predstavlja krivično delo po zakonu Republike Srbije (tačka 1)); da za isto krivično delo nije pravnosnažno okončan postupak pred domaćim sudom, odnosno da krivična sankcija nije u potpunosti izvršena (tačka 2)); da krivično gonjenje, odnosno izvršenje krivične sankcije nije isključeno zbog zastarelosti, amnestije ili pomilovanja (tačka 3)); da se zahtev za pružanje međunarodne pravne pomoći ne odnosi na političko krivično delo ili delo povezano sa političkim krivičnim delom, odnosno na krivično delo koje se sastoji isključivo u povredi vojnih dužnosti (tačka 4)); da pružanje međunarodne pravne pomoći ne bi povredilo suverenitet, bezbednost, javni poredak ili druge interese od suštinskog značaja za Republiku Srbiju (tačka 5)).

Odredbama člana 16. stav 1. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima propisano je : da su pored pretpostavki predviđenih članom 7. ovog zakona, pretpostavke za izručenje: da lice čije se izručenje zahteva nije državljanin Republike Srbije (tačka 1)); da delo povodom kojeg se zahteva izručenje nije izvršeno na teritoriji Republike Srbije, protiv nje ili njenog državljanina (tačka 2)); da se protiv istog lica u Republici Srbiji ne vodi krivični postupak zbog krivičnog dela povodom kojeg se zahteva izručenje (tačka 3)); da po domaćem zakonu postoje uslovi za ponavljanje krivičnog postupka za krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje lica protiv kojeg je pravnosnažno okončan postupak pred domaćim sudom (tačka 4)); da je utvrđena istovetnost lica čije se izručenje zahteva (tačka 5)); da ima dovoljno dokaza za osnovanu sumnju odnosno da postoji pravnosnažna sudska odluka da je lice čije se izručenje traži učinilo krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje (tačka 6)); da država molilja da garancije da će u slučaju osude u odsustvu postupak biti ponovljen u prisustvu izručenog lica (tačka 7)); da država molilja da garancije da smrtna kazna koja je propisana za krivično delo povodom kojeg se zahteva izručenje neće biti izrečena, odnosno izvršena (tačka 8)).

Članom 29. Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima propisano je da ako vanpretresno veće utvrdi da su ispunjene pretpostavke iz čl. 7. i 16. ovog zakona, doneće rešenje o tome, da je protiv rešenja iz stava 1. ovog člana dozvoljena žalba neposredno višem sudu u roku od tri dana od dana prijema rešenja i da će neposredno viši sud, nakon saslušanja javnog tužioca, lica čije izručenje se zahteva i njegovog branioca, potvrditi, ukinuti ili preinačiti rešenje iz stava 1. ovog člana (član 29.) .

Odredbama člana 7. Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Makedonije o izručenju („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 5/12) propisano je: da će se izručenje radi krivičnog gonjenja dozvoliti samo za krivično delo za koje je, kako prema pravu države molilje, tako i prema pravu zamoljene države, propisana kazna zatvora ili mera koja uključuje oduzimanje slobode u trajanju od najmanje jedne godine (stav 1.); da će se izručenje radi izvršenja pravnosnažno izrečene kazne zatvora ili mere koja uključuje oduzimanje slobode, dozvoliti samo za krivična dela koja su kažnjiva prema pravu obe države ugovornice i ukoliko trajanje kazne zatvora ili mere koja uključuje oduzimanje slobode ili njihov ostatak koji treba da se izvrši, iznosi najmanje četiri meseca (stav 2.); da ako se molba za izručenje odnosi na više krivičnih dela za koja je po pravu države molilje kao i po pravu zamoljene države propisana kazna zatvora ili mera koja uključuje oduzimanje slobode, a neka od njih ne ispunjavaju uslove u pogledu visine krivične sankcije propisane u st. 1. i 2. ovog člana, izručenje se može dozvoliti i za ta krivična dela (stav 3.).

Članom 8. Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Makedonije o izručenju je, pored ostalog, propisano: da će se izručenje sopstvenih državljana radi izvršenja pravnosnažno izrečene kazne zatvora ili mere koja uključuje oduzimanja slobode dozvoliti ako su ispunjeni uslovi propisani ovim ugovorom samo za krivična dela organizovanog kriminala i korupcije, kao i krivično delo pranje novca koja su kažnjiva prema pravu obe države ugovornice, i ako trajanje izrečene kazne zatvora ili mere koja uključuje oduzimanje slobode, odnosno njihov ostatak koji treba da se izvrši iznosi najmanje dve godine (stav 2.); da su krivična dela korupcije iz st. 1. i 2 . ovog člana – zloupotreba položaja od strane službenog ili odgovornog lica, aktivno i pasivno protivzakonito posredovanje korišćenjem uticaja, aktivno i pasivno podmićivanje službenog lica, aktivno i pasivno podmićivanje u privatnom sektoru i pronevera (stav 4.).

Odredbama člana 9. Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Makedonije o izručenju je propisano da se izručenje neće dozvoliti: ako lice čije se izručenje traži uživa azil na teritoriji zamoljene države (stav 1.); ako bi izručenje bilo u suprotnosti sa obavezama zamoljene države koje proizilaze iz multilateralnih ugovora koji je obavezuju.

Saglasno odredbama člana 10. Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Makedonije o izručenju: izručenje se neće dozvoliti ako se traži zbog dela za koje je lice čije se izručenje traži u zamoljenoj državi već pravnosnažno osuđeno ili oslobođeno, ili je protiv njega krivični postupak pravnosnažno obustavljen, ili je optužba protiv njega pravnosnažno odbijena (stav 1.); izručenje se može dozvoliti ako je postupak pravnosnažno okončan isključivo zbog procesnih razloga predviđenih pravom država ugovornica (stav 2.); izručenje se neće dozvoliti ako se traži zbog dela za koje je lice čije se izručenje traži pravnosnažno osuđeno ili oslobođeno u trećoj državi, a izrečena krivična sankcija izvršena ili oproštena ili je neizvršeni deo sankcije oprošten ili je prema pravu treće države nastupila zastarelost izvršenja krivične sankcije (stav 3.)

Ostalim relevantinim odredbama Zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Makedonije o izručenju je propisano: da se izručenje neće dozvoliti ako je krivično gonjenje ili izvršenje krivične sankcije zastarelo prema pravu jedne od država ugovornica (član 11.); da se izručenje se neće dozvoliti ako se traži zbog dela koje nije krivično delo prema pravu jedne od država ugovornica (član 12.); da ako je lice čije se izručenje traži pravnosnažno osuđeno u odsustvu, izručenje će se dozvoliti samo ako država molilja garantuje da će krivični postupak posle izručenja ponovo sprovesti u prisustvu izručenog lica (član 17.).

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i o obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizilazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je u svojoj dosadašnjoj praksi, sledeći stavove Evropskog sudas za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), ustanovio niz načela (ili uslova) koja moraju da budu ispunjena da bi se određeni sudski postupak, posmatran u celini, mogao oceniti pravičnim. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu sudova da svoju odluku obrazlože tako da navedu jasne i razumljive razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja. Međutim, ova obaveza ne znači da su sudovi dužni da daju detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i argumente stranaka. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke i okolnosti svakog pojedinačnog slučaja (videti presude Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine, broj predstavke 184/02 i Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, broj predstavke 18390/91). Prema praksi ESLjP, razlozi navedeni u obrazloženju odluke smatraće se argumentovanim i jasnim ukoliko iz njih nedvosmisleno proizlazi da sudovi nisu propustili da razmotre suštinski važne činjenice za rešenje spora, odnosno da u obzir uzmu pravno relevantne okolnosti koje su od značaja za presuđenje, da nisu proizvoljno odbili izvođenje dokaza koji bi mogli dovesti do drugačije odluke, odnosno zanemarili određene dokaze, bez navođenja jasnih razloga o njihovoj nerelevantnosti za konkretan slučaj. U tom smislu, obrazloženje sudske odluke je izuzetno važno jer nedostatak relevantnih i odlučujućih razloga za iznete zaključke ukazuje na povredu pomenutog prava. Iz iznetog, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne sme da bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve specifične i bitne okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita (stanovište izneto u Odluci Ustavnog suda Už-8423/2015 od 12. oktobra 2017. godine). Stoga su ovlašćenja Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na to da ispita da li su u određenom sudskom postupku poštovana ljudska prava i slobode zajemčene Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i standardi koje je Sud izgradio u svojoj dosadašnjoj praksi.

U postupku pred redovnim sudovima, koji je prethodio ustavnosudskom postupku, postavilo se kao osnovno sporno pitanje – primena člana 16. stav 1. tačka 7 ) i člana 17. Zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i Republike Makedonije o izručenju.

U ovom postupku pokreće se, na osnovu čl. 5. i 6. Evropske konvencije, pitanje odluke o izručenju u okolnostima kada bi podnosilac ustavne žalbe trpeo ili postojao rizik da će pretrpeti flargantno uskraćivanje pravde u zemlji koja traži njegovo izručenje. Ovaj princip je po prvi put uspostavljen u presudi Soering protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ESLjP, od 7. jula 1989. godine, a zatim potvrđen i u presudama Mamatkulov i Askarov protiv Turske, ESLjP, od 4. februara 2005. godine, st. 90. do 91 , Al-Saadoon i Mufdhi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ESLjP, od 2. marta 2010. godine. Praksa ESLjP ukazuje da je flargantno kršenje pravde sinonim za suđenje koje je očigledno u suprotnosti sa odredbama člana 6. Evropske konvencije ili principima koji su njima utemeljeni. Primenjujući odredbe Ustava Republike Srbije, ovo se odnosi na član 32. i 33. Ustava.

Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, u članu 16. stav 1. tačka 7, predviđa obavezu da država moljila daje garancije da će u slučaju osude u odsustvu postupak biti ponovljen u prisustvu osuđenog lica.

Ugovor između Republike Srbije i Republike Makedonije o izručenju predviđa obavezu u članu 17. kojom se propisuje da u slučajevima izručenja lica koja su osuđena u odsustvu, uslov udovoljenju zahteva za izručenje je pružanje garancije države moljile da će krivični postupak posle izručenja sprovesti u prisustvu izručenog lica.

Iz činjeničnih okolnosti utvrđenih pred redovnim sudom nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe saznao za pravnosnažnu presudu Osnovnog suda u Skoplju od 26. marta 2008. godine, kojom je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od sedam godina, a za istu je saznao 6. septembra 2008. godine, kada je potpisao punomoćje advokatu. Uručenjem pravnosnažne presude izvršena je dostava pred Višim sudom u Beogradu prilikom prvog saslušanja, 13. oktobra 2013. godine.

Zadatak Ustavnog suda je da razmotri da li bi izručenje podnosioca ustavne žalbe bilo u skladu sa njegovim pravima iz Evropske konvencije i Ustava, čl. 32. i 33. Na ovom mestu se može ukazati i na odredbu člana 16. stav 2. Ustava po kojoj su potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju.

U dosadašnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava do flargantnog kršenja člana 5. Evropske konvencije bi došlo ukoliko bi podnosilac ustavne žalbe bio izložen riziku od duge zatvorske kazne u zemlji moljili, a da je prethodno bio osuđen u flargantno nepravičnom postupku, pa je flargantno uskraćivanje pravde izjednačio sa institutom koji je očigledno u suprotnosti sa odredbama člana 6. Evropske konvencije. Sam pojam flargantnog uskraćivanja pravde nije posebno definisan, ali on, između ostalog, podrazumeva donošenje osuđujuće presude u odsustvu in absentia, sa pravnom nemogućnosti da se u kasnije ponovljenom postupku donese meritorna i pravična odluka ( presude ESLjP, Sejdanović protiv Italije, od 1. marta 2006. godine, Stoichkov protiv Bugarske, od 24. juna 2005. godine).

Navedeni sud je odredio da flargantno uskraćivanje pravde u najširem kontekstu predstavlja u suštini kriterijum nepravičnosti. Flargantno uskraćivanje pravde u praktičnom smislu prevazilazi formalnu neregularnost ili očigledni nedostatak garancija u sudskim postupcima koji po svojoj pravnoj prirodi dovode do kršenja člana 6. Evropske konvencije, do kojih dolazi u pravnim sistemima država ugovornica. Ovde treba posebno istaći da tumačeći i primenjujući institut pravičnog suđenja koji se garantuje članom 6. Evropske konvencije, treba da se radi o takvom nedostatku koji u svojoj sveobuhvatnosti dovodi do povrede suštine prava koje se garantuje ovim članom, odnosno nepravičnost mora biti očigledna i predvidiva.

Ustavni sud ukazuje na opšte principe koji se tiču kriterijuma „flargantnog uskraćivanje pravde“ koji se mogu ceniti u izuzetnim slučajevima na osnovu člana 6. Evropske konvencije koji se odnose na izručenje , ceneći okolnosti u koj ima je za lice koje bi bilo izručeno u sudskom postupku postojao realni rizik da će pretrpeti flargantno uskraćivanje pravde u zemlji koja traži njegovo izručenje. Navedeni princip je prvi put uspostavljen u presudi Soering protiv Ujedinjenog Kraljevstva , ECHR, od 7. jula 1989. godine, a u kasnijim odlukama Evropskog suda za ljudska prava je ovaj stav potvrđen, kao što je to i u predmetu Al-Saadoon i Multhin protiv Ujedinjenog Kraljevstva, iz 2010. godine.

U ovom ustavnosudskom postupku centralno pitanje je garancija za ponavljanje postupka podnosioca ustavne žalbe, uzimajući u obzir činjenicu da je garancija data u formi dopisa predsednika Osnovnog suda u Skoplju od 10. februara 2014. godine, koji je Višem sudu u Beogradu dostavljen preko Ministarstva pravde Republike Makedonije uz akt broj 13/2-11/2014 od 12. februara 2014. godine.

Naime, nadležni sudovi u osporenim rešenjima, sa jedne strane, nisu na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložili kako garancija data od strane predsednika najnižeg suda u Republici Severna Makedonija može u formalno-pravnom smislu predstavljati garanciju države u međunarodnom pravu. Takođe, sa druge strane, osporeni akti Višeg i Apelacionog suda u Beogradu ne sadrže obrazloženje bitnog elementa koji se odnosi na ispunjenost pretpostavki za izručenje podnosioca ustavne žalbe, a to je ispunjenost zakonskih uslova za ponavljanje krivičnog postupka podnosiocu, imajući u vidu odredbu člana 424. Zakonika o krivičnom postupku Republike Severna Makedonija, koja se može tumačiti na više načina, posebno jer je organima Republike Severna Makedonija bilo poznato da je podnosilac ustavne žalbe protiv pravnosnažne presud e Osnovnog suda u Skoplju K. 809/05 podneo predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, iz čega se nesporno zaključuje da je o presudi imao saznanja još 2008. godine.

Ustavni sud je stanovišta da sama garancija nije dovoljna da bi se obezbedila adekvatna zaštita od rizika flargantnog kršenja pravde. Sud je u svojoj dosadašnjoj praksi konstatovao da postoji obaveza zamoljene države da ispita da li se garancija obezbeđuje u svojoj praktičnoj primeni i daje dovoljno jemstva da će podnosilac ustavne žalbe biti zaštićen od uskraćivanja pravde. Razumljivo, ovo zavisi od svakog slučaja ponaosob i okolnosti koje su preovladavajuće. To dalje znači, kao prvo, kvalitet datih garancija, a kao drugo, da li se u praksi države moliteljice, zamoljena država može osloniti na njih, dakle da li su garancije specifične ili neodređene, a naročito da li one mogu obavezati odredišnu državu (odluke ESLjP: Shamayev i ostali protiv Gruzije i Rusije, od 12. aprila 2005. godine, Abu Salem protiv Portugala, od 9. maja 2006. godine, Garayev protiv Azerbejdžana, od 10. juna 2010. godine).

Ustavni sud primećuje da u konkretnom predmetu treba voditi računa o trajanju i snazi bilateralnih odnosa država ugovornica koji se odnose na međusobno obavezivanje sličnih garancija (Abu Qatada protiv Ujedinjenog Kraljevstva, odluka od 17. januara 2012. godine, Al Moayad protiv Nemačke, odluka od 20. februara 2007. godine).

Od značaja za Ustavni sud, ceneći garancije prava na pravično suđenje, jeste način na koji je osporena odluka obrazložena. U konkretnom slučaju, Apelacioni sud je kao žalbeni sud dva puta poništavao odluku prvostepenog suda kao neobrazloženu u smislu tumačenja i primene odredbi Zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i Republike Makedonije i do pisa Osnovnog suda u Skoplju koji je dostavljen sudskim organima. Sud primećuje da su sve tri prvostepene odluke istovetne, a to dalje znači i da su u prethodnom postupku ispit ivanja odlukom Apelacionog suda dve odluke ukinute, a da je trećom osporenom odlukom Apelacioni sud zaključio da su ispunjeni uslovi za izručenje podnosioca ustavne žalbe i pri tom cenio član 424. Zakonika o krivičnom postupku Republike Makedonije koji je propisao kumulativne uslove za ponavljanje postupka, da je osuđeni dostupan sudovima Republike Makedonije, da se nalazi na teritoriji Republike Makedonije, kao i da nije prošla godin a dana od dana kada je osuđeni saznao za presudu.

Višestruko ukidanje prvostepenih rešenja i donošenje novih, a u suštini potpuno istih – prepisanih rešenja od strane suda prvog stepena, bez postupanja po primedbama drugostepenog suda, ukazuje na ozbiljan nedostatak u sudskom sistemu (ESLjP, Wierciszewska protiv Poljske, 41431/98, odluka od 25. novembra 2003 . godine, § 46.). Ovaj nedostatak je utoliko ozbiljniji ako žalbeni sud, nakon što je nekoliko puta sa identičnim obrazloženjem ukinuo rešenje, prilikom donošenja osporenog rešenja zauzme stanovište koje je u suprotnosti s prethodno iznošenom argumentacijom. Ovaj stav Ustavni sud je izneo u Odluci Už-4985/2012 od 12. decembra 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu, prema stanovištu Ustavnog suda nije otišao dalje u odnosu na svoje prethodne dve ukidajuće odluke koje se tiču ocene kvaliteta i mogućnosti ispunjenja uslova za ponavljanje postupka. Osporenom odlukom se vrlo lapidarno i bez analize okolnosti konkretnog slučaja prihvata pravni zaključak prvostepenog suda da su ispunjene zakonske pretpostavke za izdavanje pravosudnim organima Republike Makedonije podnosioca ustavne žalbe.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud zaključuje da je drugostepeni sud, kao sud žalbenog leka, iznoseći razloge za svoju odluku , propustio da obuhvati i sagleda sve pravne aspekte konkretnog slučaja i da se u odnosu na njih izričito odredi, nezavisno od toga kakav bi bio njegov konačan zaključak (videti presudu ESLjP u predmetu Lakatus i drugi protiv Rumunije, od 13. novembra 2012. godine). U konkretnom slučaju, Apelacioni sud nije odgovorio na suštinsko pitanje – da li bi podnosilac žalbe u sudskom postupku, odnosno ovde podnosilac ustavne žalbe bio izložen stvarnom riziku od izdržavanja kazne zatvora utvrđene pravosnažnom presudom zbog zakonske nemogućnosti ponavljanja krivičnog postupka. T o dalje znači da bi Srbija kao zamoljena država mogla biti odgovorna u smislu čl. 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , ako se dokaže da postoje osnovani razlozi da se veruje da će se podnosilac ustavne žalbe suočiti sa stvarnim rizikom izdržavanja dugotrajne kazne zatvora.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je nerazmatranje pitanja koja su od ključnog značaja za ocenu ispunjenosti, odnosno neispunjenosti uslova za izručenje, dovelo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog drugostepen og rešenja i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu ponovo odluči o žalb ama brani laca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljen im protiv prvostepen og rešenja, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosi oca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 33. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i da je odredio otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava .

6. Sledom svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u ekstradicionom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti