Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Dosuđeni iznosi naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nisu adekvatni u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, pa je dosuđena naknada od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić,i dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6892/15 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D . P . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6892/15 od 8. jula 2015. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 685/ 16 od 15. decembra 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D . P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 15. marta 2017. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32, 35, 36, 58. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac istovremeno ističe povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Kako su označenim odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Protokola uz ovu Konvenciju garantovana prava čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, to se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da u konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, osporava i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6892/15 od 8. jula 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 685/16 od 15. decembra 2016. godine, ističući da je nezakonitim i nepravilnim radom tuženog Grada Beograda njemu oduzeto vozilo kojim je obavaljao delatnost auto-taksi prevoza usled čega nije mogao da ostvari pravo na rad. Podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda. Ustavnom žalbom je tražena naknada nematerijalne i materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i naknada za troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6892/15 (ranije spis Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7116 /08) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac D. P . iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 19. septembra 2008. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Grada Beograda, radi naknade štete.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam održano na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Ostal a dva ročišta nije održano , i to jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno jer nisu bili združeni traženi spisi predmeta.

U periodu od 28. aprila 2009. do 26. novembra 2010. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu.

U toku postupka, najpre, je doneto rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5231/10 od 14. juna 2011. godine, kojim je odbačena tužba. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12433/11 od 13. februra 2013. godine ukinuto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5231/10 od 14. juna 2011. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je doneto rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18410/13 od 6. marta 2013. godine, kojim je odbačena tužba. Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18410/13 od 16. septembra 2013. godine obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12746/13 od 5. marta 2015. godine ukinuta su rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18410/13 od 6. marta i 16. septembra 2013. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na dalji postupak.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6892/15 od 8. jula 2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor litispendencije; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi na ime izgubljene zarade isplati iznos od 380.646,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačno opredeljeni mesečni iznos, bliže opredeljeno u tom stavu i na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede osnovnih ljudskih prava zajemčenih odredbama čl. 21, 58. i 60. Ustava Republike Srbije iznos od 200.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom ; stavom trećim izreke odbačen je kao neuredan predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova sudskih taksi; stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužiocu tokom inspekcijske kontrole privremeno oduzeto putničko vozilo koje je iznajmio na lizing i obavljao delatnost auto-taksi prevoza rešenjem inspektora drumskog saobraćaja Sekretarijata za inspekcijske poslova Grada Beograda od 12. novembra 2006. godine; da je Ministarstvo za kapitalne investicije, kao drugostepeni organ, odbilo žalbu tužioca i rešenjem od 8. februara 2007. godine potvrdilo prvostepeno rešenje, nalazeći da su ispunjeni uslovi za izricanje zaštitne mere oduzimanja vozila, u smislu člana 52. stav 2. u vezi sa tačkom 4. stav 1. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju i da je zakonito preduzeta inspekcijska mera iz člana 44a tačka 6. u vezi člana 2. Pravilnika o načinu oduzimanja, čuvanja i postupanja sa privremeno oduzetim vozilom; da je pravosnažnim rešenjem gradskog sudije za prekršaje u Beogradu od 17. maja 2007. godine tužilac oglašen odgovornim i kažnjen novčanom kaznom zato što je 12. novembra 2006. godine učinio prekršaj iz člana 40. stav 3. u vezi stava 1. Odluke o auto- taksi prevozu i odbijen je predlog Sekretarijata za inspekcijske poslova Grada Beograda da se tužiocu kao okrivljenom izrekne zaštitna mera oduzimanja vozila koje je upotrebljeno za izvršenje prekršaja i naloženo je predlagaču da tužiocu vrati privremeno oduzeto vozilo po pravosnažnosti rešenja; da je tužiocu vozilo vraćeno 23. avgusta 2007. godine.

Prvostepeni sud je zaključio da je tužiocu putničko vozilo oduzeto na zakonom propisan način iz kojih razloga nema osnova za dosuđivanje naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade zbog nemogućnosti da vozilom obavlja taksi delatnost. Pored toga, prvostepeni sud je ocenio da je neosnovan zahtev tužioca i za naknadu nematerijalne štete na ime povrede osnovnih ljudskih prava zajemčenih odredbama čl. 21, 58. i 60. Ustava Republike Srbije, budući da tužilac nije dokazao da je bio onemogućen da se bavi auto - taksi prevozom na teritoriji Grada Pančeva za koji mu je izdata dozvola za obavljanje auto- taksi prevoza.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 685/16 od 15. decembra 2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6892/15 od 8. jula 2015. godine, u stavovima drugom, trećem i četvrtom, a stavom drugim izreke drugostepene presude odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju te presude je navedeno da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za traženu naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog privremenog oduzimanja vozila i povrede prava na rad.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. i 3.).

Odredbom člana 44a tačka 6) Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 66/01, 61/05, 91/05 i 62/06) bilo je propisano da je u vršenju inspekcijskog nadzora republički inspektor za drumski saobraćaj dužan i ovlašćen da privremeno oduzme vozilo koje je upotrebljeno za izvršenje prekršaja ili privrednog prestupa, do pravosnažnog okončanja prekršajnog, odnosno postupka za privredne prestupe i izda potvrdu o oduzimanju vozila. Odredbom člana 52. stav 1. tačka 4) navedenog zakona bilo je propisano da će se novčanom kaznom od 20.000 do 80.000 novih dinara kazniti za prekršaj preduzetnik ako obavlja prevoz a ne ispunjava uslove iz člana 6. i člana 36. stav 1. ovog zakona, dok je stavom drugim bilo propisano da se za prekršaj iz stava 1. tačka 4) ovog člana obavezno izriče i zaštitna mera oduzimanja vozila koje je upotrebljeno za izvršenje prekršaja.

Odredbom člana 2. Pravilnika o načinu oduzimanja, čuvanja i postupanja sa privremeno oduzetim vozilom („Službeni glasnik RS“, broj 71/06) je bilo propisano da inspektor oduzima vozilo na licu mesta na osnovu rešenja o izvršenom inspekcijskom nadzoru kojim se utvrđuje da su ispunjeni zakonom propisani uslovi za izricanje zaštitne mere oduzimanja vozila do pravnosnažnog okončanja prekršajnog, odnosno postupka za privredne prestupe.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja tužbe - 19. septembra 2008. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 685/16 od 15. decembra 2016. godine, kojim je pravosnažno okončan ovaj parnični postupak, proteklo nešto više od osam godina i tri meseca.

Navedeno trajanje postupka, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak nije bio činjenično složen, u prilog čemu govori i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo sasl ušanjem tužioca, kao i ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka . Ustavni sud istovremeno konstatuje da je efikasno okončanje postupka bilo, u pre svega, finansijskom interesu podnosioca.

Ocenjujući postupanje nadležnih sud ova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka da o prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodu od 28. aprila 2009. do 26. novembra 2010. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu i da je u dva navrata donosio rešenja kojima je odbacio tužbu i oba rešenja su bila ukinuta, zbog čega u periodu od 14. juna 2011. do 5. marta 2015. godine, dakle skoro tri godine i osam meseci, prvostepeni sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Polazeći od zahteva koji je u ustavnoj žalbi istaknut, Ustavni sud je našao da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilac zahtevao naknadu materijalne štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete , te je rešio kao u tački 4. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Analizirajući navode ustavne žalbe koji se odnose na presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6892/15 od 8. jula 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 685/16 od 15. decembra 2016. godine, sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud i ovom prilikom podseća da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava i proizvoljnog zaključivanja sudova.

Po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi su u osporenim presudama dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, kada su polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, ocenili da u konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tužen og Grada Beograd po osnovu naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza , jer u radnjama tuženog nije bilo protivpravnosti prilikom oduzimanja vozila. Naime, Ustavni sud podseća da je osnovna pretpostavka za odgovornost jedinice lokalne samouprave za naknadu štete, nezakonit ili nepravilan rad njenih organa, pri čemu se pod nezakonitim radom smatra svaki akt ili radnja koja je protivna pravnim normama, dok se pod nepravilnim radom podrazumevaju radnje koje nisu u skladu sa opštim normama u vršenju službe. Ustavni sud primećuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku proizlazi da je sporno vozilo oduzeto podnosiocu ustavne žalbe na osnovu rešenja tuženog donetog u upravnom postupku u vezi prekršaja iz člana 52. stav 1. tačka 4) Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju , pa privremeno oduzimanje vozila, u smislu člana 44a tačka 6) tog zakona u vezi člana 2. Pravilnika o načinu oduzimanja, čuvanja i postupanja sa privremeno oduzetim vozilom ne znači nezakonitost i nepravilnost rada organa, već stvara obavezu tuženog da izvrši povraćaj oduzete stvari ili novčane vrednosti oduzetog predmeta, što je u konkretnom slučaju u vođenom prekršajnom postupku i učinjeno. Dakle, kako podnosilac ustavne žalbe, tokom parničnog postupka, nije dokazao da je upravni postupak protiv njega vođen iz šikanoznih razloga, niti se dužina trajanja postupka, odnosno vreme za koje je vozilo bilo privremeno oduzeto može kvalifikovati kao nepravilan rad organa tuženog zbog koga bi tuženi bio odgovoran za naknadu štete, nadležni sudovi su ocenili da, u konkretnom slučaju, ne postoji odgovornost Grada Beograda u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer šteta nije nastala kao posledica rada organa tužene jedinice lokalne samouprave, koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja, niti je posledica neblagovremenog vršenja poverenih funkcija ili nevršenja istih.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi dali jasne, precizne i logične zaključke za svoje stavove koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu tačke 3 . izreke.

U pogledu istaknute povrede prava na rad zajemčenog odredbama člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su navodi o povredi ovog prava izraz shvatanja podnosioca da je privremenim oduzimanjem putničkog vozila bio onemogućen da radi. S tim u vezi, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasno i detaljno argumentovano obrazloženje u odnosu na pravni osnov i razlo ge privremenog oduzimanja vozila . Stoga, u situaciji kada je faktički privremena onemogućenost obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza posledica protivpravnog stanja u kome se pod osilac ustavne žalbe našao, a ne oduzimanja dozvole za obavljanje te delatnosti, Ustavni sud konsta tuje da se takva situacija ne može dovesti u vezu sa povredom prava na rad.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama kojima je odlučivano o naknadi štete povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, te je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosioca ustavne žalbe, zajemčene članom 36. stav 1. Ustava.

Što se tiče tvrdnje podnosioca da mu je osporenim presudama povređeno pravo na imovinu, Ustavni sud najpre ukazuje na stav izražen u praksi Evropskog suda za ljudska prava u pogledu zaštite prava na imovinu, iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a koja prihvata i Ustavni sud u postupku ustavnosudske zaštite prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, prema kome se, povreda prava na imovinu može istaći samo ako se pobijane odluke odnose na „imovinu“ u smislu od redbe člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica.

Imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku odlučivano o tužbenom zahtevu podnosioca za naknadu štete koju je pretrpeo zbog privremenog oduzimanja vozila u upravnom postupku, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi podnosioca za tvrdnju da mu je osporenim presudama povređeno pravo na imovinu. Naime, u parničnom postupku ne mogu se preispitivati odluke donete u upravnom postupku koji je okončan, te se postupajući sudovi, u konkretnom slučaju, nisu ni mogli baviti pitanjem da li su bili ispunjeni uslovi za oduzimanje vozila u predmetnom upravnom postupku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da odluka o privremenom oduzimanju vozila doneta u upravnom postupku predstavlja mešanje u pravo na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, ali smatra da to nije od uticaja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu, budući da ta odluka nije predmet ustavne žalbe. Stoga je u navedenim delovima ustavna žalba odbačena, kao u drugom delu tačke 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog neadekvatne naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti