Odbacivanje ustavne žalbe privatnog tužioca u predmetu klevete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojima je odbijena privatna krivična tužba zbog klevete. Sud je zauzeo stav da odbijanje privatne tužbe ne predstavlja povredu prava privatnog tužioca na pravično suđenje, koje primarno štiti okrivljenog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Vukovića iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Božidara Vukovića izjavljena protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 95/09 od 30. aprila 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Kž. 1951/09 od 8. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Vuković iz Vršca, preko punomoćnika Vojislava Đ. Mijatova, advokata iz Vršca, podneo je Ustavnom sudu 20. novembra 2009. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 22. decembra 2009. godine, protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 95/09 od 30. aprila 2009. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Kž. 1951/09 od 8. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U ustavnoj žalbi se navodi da prvostepeni sud „ne daje nikakve razloge zašto opis dela iz privatne tužbe ne predstavlja radnje koje imaju značaj klevete, a što je bio dužan da učini u obrazloženju svog rešenja ... pa su Četvrti opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu time počinili povredu odredaba krivičnog postupka jer njihove odluke nemaju razloga i dati razlozi su protivrečni i nejasni“. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je osporenim rešenjima povređeno naznačeno pravo i iste poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom povređeno ili uskraćeno zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda upravo licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporenim prvostepenim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 95/09 od 30. aprila 2009. godine, koje je postalo pravnosnažno 8. septembra 2009. godine, odbijena privatna krivična tužba privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv okrivljenog V.B. zbog krivičnog dela klevete iz člana 171. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, jer radnje okrivljenog „ne predstavljaju tvrdnje koje imaju značaj klevete, bez obzira na subjektivni osećaj povređenosti časti i ugleda privatnog tužioca Božidara Vukovića i da samim tim nema protivpravnosti, kao opšteg elementa svakog krivičnog dela, a bez protivpravnosti, kao jednog od opštih elemenata pojma krivičnog dela, nema niti krivičnog dela“. Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž. 1951/09 od 8. septembra 2009. godine odbijena je žalba punomoćnika privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 22. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Saglasno odredbi člana 1. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Članom 434. st. 1. i 3. ZKP propisano je da kad sud primi optužni predlog ili privatnu tužbu, sudija će prethodno ispitati da li je sud nadležan, da li treba sprovesti pojedine istražne radnje ili dopuniti sprovedene istražne radnje i da li postoje uslovi za odbacivanje optužnog predloga, odnosno privatne tužbe i da ako sudija smatra da treba da se sprovedu pojedine istražne radnje, zatražiće da to učini istražni sudija, a članom 441. stav 1. Zakonika da će sudija odbiti optužni predlog ili privatnu tužbu ako nađe da postoje razlozi za obustavljanje postupka predviđeni u članu 274. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika (da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za primenu mera bezbednosti i da je krivično gonjenje zastarelo, ili da je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili da postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje), a ako su sprovedene istražne radnje - i iz razloga predviđenog u tački 3) tog člana (da nema dovoljno dokaza da je okrivljeni osnovano sumnjiv za delo koje je predmet optužbe).

Iz navedenih odredaba ZKP proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, a, sa druge strane, da prilikom prijema optužnog predloga, odnosno privatne krivične tužbe, sud ispituje uslove za dalje vođenje postupka.

5. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava ne znači da se privatnom tužiocu u krivičnom postupku garantuje da će okrivljeno lice protiv koga je podneta privatna tužba obavezno biti i osuđeno, naprotiv, ovo pravo garantuje okrivljenom da će sud na zajemčeni način odlučiti o optužbama protiv njega. Iz navedenog sledi da odbijanjem privatne tužbe, iz zakonom predviđenih razloga, ne može biti povređeno pravo privatnog tužioca, u konkretnom slučaju podnosioca ustavne žalbe, na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe privatnog tužioca u predmetu klevete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti