Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina i dodeljuje naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova u radnom sporu o prestanku radnog odnosa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M . iz sela G, kod Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P1. 26/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju P1. 363/04) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M . iz sela G . kod Vranja je , 20. marta 2013. godine , podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Vranju Gž1. 166/10 od 8. novembra 2012. godine i Osnovnog suda u Vranju P1. 26/10 od 6. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da je predmetni parnični postupak, iako je u pitanju hitan postupak, trajao više od osam godina. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava, te da naloži nadležnom sudu da donese novu odluku o njenoj žalbi izjavljenoj protiv osporenog prvostepenog rešenja. Podnositeljka je istakla i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P1. 26/10, kao i u ostalu dostavljenu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 31. marta 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Vranju protiv tuženog, njenog bivšeg poslodavca, kojom je tražila da sud poništi rešenje tuženog na osnovu koga joj je prestao radni odnos, te da obaveže tuženog da je vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće poslove. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 363/04.

Do zaključenja glavne rasprave, Opštinski sud u Vranju je zakazao 24 ročišta, od kojih je osam održano. Od 16 neodržanih ročišta, šest nije održano na zahtev tužilje ili usled njenog nedolaska na ročišta na kojima je trebalo da se izvede dokaz njenim saslušanjem, kao parnične stranke (ročišta zakazana za 17. novembar 2004, 23. februar i 4. maj 2005, 11. jul, 11. septembar i 17. oktobar 2007. godine). U periodu od 24. januara 2006. do 13. aprila 2007. godine nije održano osam zakazanih ročišta, jer tuženi, koji je tvrdio da je tužba neblagovremena, nije dostavljao tražene izveštaje o tome kada je, prema njegovoj evidenciji, tužilja primila upozorenje da postoje razlozi za otkaz ugovora o radu i sporno rešenje o prestanku radnog odnosa, a sud je nakon svakog od neodržanih ročišta upućivao urgenciju tuženom da postupi po nalogu suda.

Opštinski sud u Vranju je 23. januara 2008. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 363/04, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje. Označena presuda je, rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž1. 270/08 od 4. aprila 2008. godine, ukinuta u postupku po žalbi tuženog, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P1. 354/08, Opštinski sud u Vranju je zakazao deset ročišta, od kojih su tri održana. U ovoj fazi postupka dva ročišta nisu održana na zahtev tužilje, odnosno usled toga što nije došla iako je bila uredno pozvana (ročišta zakazana za 19. novembar 2008. i 23. januar 2009. godine). U periodu od 13. maja 2009. do kraja 2009. godine na dva ročišta je određeno izvođenje dokaza uvidom u zdravstveni karton deteta tužilje, dok tri ročišta nisu održana jer su različite organizacione jedinice nadležnog zdravstvenog centra dostavljale odgovor da se kod njih ne nalazi traženi medicinski karton. Izvođenje dokaza uvidom u navedeni zdravstveni karton određeno je radi utvrđivanja činjenice da li je tužilja u spornom periodu bila na bolovanju zbog nege deteta, kako je sama istakla. Zdravstveni karton je tražen od školskog i dečjeg odeljenja, kao i od određenih ogranaka zdravstvenog centra, a po zahtevu tužilje.

Po formiranju nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju, a predmet je dobio broj P1. 26/10. U ovoj fazi postupka nakon dva ročišta koja nisu održana jer još uvek traženi zdravstveni karton nije bio dostavljen, Osnovni sud u Vranju je 6. jula 2010. godine zaključio glavnu raspravu.

Osporenim rešenjem P1. 26/10 od 6. jula 2010. godine odbačena je tužba tužilje kao neblagovremena. Viši sud u Vranju, odlučujući o žalbi tužilje od 11. avgusta 2010. godine, doneo je osporeno rešenje Gž1. 166/10 od 8. novembra 2012. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, te je potvrdio rešenje Osnovnog suda u Vranju P1. 26/10 od 6. jula 2010. godine, ocenivši da je prvostepeni sud, polazeći od utvrđenih činjenica, pravilno zaključio da je tužba tužilje neblagovremena.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da svaka stranka dužna je da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, kao i da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, kao i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije, a stranka drukčije određeno koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da će sud u u rešenju o izvođenju dokaza odrediti rok do kog će se čekati izvođenje dokaza, ako se prema okolnostima može pretpostaviti da neki dokaz neće moći da se izvede ili da neće moći da se izvede u primerenom roku, ili ako dokaz treba da se izvede u inostranstvu, a kad određeni rok protekne, rasprava će se sprovesti bez obzira što određeni dokaz nije izveden (član 226.); da je stranka dužna da sama podnese ispravu na koju se poziva za dokaz svojih navoda (član 232. stav 1.); da kad se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se ona nalazi kod druge stranke, sud će pozvati ovu stranku da podnese ispravu, ostavljajući joj za to određeni rok, kao i da stranka ne može da uskrati podnošenje isprave ako se ona sama u parnici pozvala na tu ispravu za dokaz svojih navoda, ili ako je reč o ispravi koju je po zakonu dužna da preda ili pokaže, ili ako se isprava s obzirom na sadržinu smatra zajedničkom za obe stranke, dok će se u pogledu prava stranke da uskrati podnošenje drugih isprava shodno će se primenjivati odredbe čl. 238. i 239. ovog zakona (član 233. st. 1, 2. i 3.); da će sud, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju oceniti od kakvog je značaja što stranka koja drži ispravu neće da postupi po rešenju suda kojim joj se nalaže da podnese ispravu ili protivno uverenju suda poriče da se isprava kod nje nalazi (član 233. stav 5.).

Odredbom člana 439. istog zakona bilo je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 31. marta 2004. godine Opštinskom sudu u Vranju, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Vranju od 8. novembra 2012. godine, trajao osam godina i sedam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedena dužina trajanja postupka ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno posebno složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je zahtev postavljen u predmetnom parničnom postupku bio od velikog značaj za podnositeljku. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, sama podnositeljka je svojim ponašanjem doprinela da taj postupak traje duže. Naime, na zahtev podnositeljke ili usled njenog nedolaska na zakazana ročišta na kojima je trebalo izvesti dokaz njenim saslušanjem, kao parnične stranke, nije održano osam ročišta, što je uticalo da postupak traje duže godinu i po dana.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da je ključni doprinos navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka postupanje parničnog suda. Naime, mada su ročišta zakazivana u primerenim vremenskim razmacima, imajući u vidu da se radi o postupku hitne prirode, Ustavni sud je ocenio da taj sud nije, saglasno načelu efiksnosti, preduzeo sve neophodne mere kako bi se postupak sproveo bez odlaganja. Tako je parnični sud godinu dana pribavljao zdravstveni karton deteta ovde podnositeljke ustavne žalbe iz koga se moglo utvrditi da li je ona izostala sa posla zbog nege deteta, što bi moglo da ukaže na osnovanost tužbenog zahteva. Međutim, u situaciji kada se postavilo pitanje blagovremenosti tužbe, utvrđivanje činjenica od značaja za osnovanost tužbenog zahteva, pre ispitivanja tužbe, dovelo je u konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, do toga da je predmetni parnični postupak nepotrebno trajao duže godinu dana. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud godinu dana pribavljao dokaz od tuženog o tome kada je podnositeljka primila sporno rešenje o prestanku radnog odnosa. Navedena činjenica je bila od značaja za ocenu blagovremenosti tužbe. Mada o tome da li je tužba blagovremeno podignuta sud vodi računa po službenoj dužnosti i o tome odlučuje odmah nakon podnošenja, u određenim situacijama sud ne može da ima saznanja o okolnostima koje ukazuju na njenu neblagovremenost. U konkretnom slučaju, tuženi je istakao da je tužba podignuta posle isteka zakonom utvrđenog roka. U takvoj situaciji, saglasno pravilima o teretu dokazivanja, na tuženom je bilo da dokaže da li je prestalo pravo podnositeljke kao tužilje da sudskim putem traži zaštitu zbog prestanka radnog odnosa. Stoga je parnični sud, rukovodeći se načelom efikasnosti, mogao da odredi rok za dostavljanje odgovarajuće isprave, pa ukoliko tuženi nije postupio po nalogu, da, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju oceniti od kakvog je značaja što tuženi nije postupio po tom nalogu. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i da je o žalbi tužilje izjavljenoj protiv procesnog rešenja, rešenja kojim se odbacuje tužba kao neblagovremena, drugostepeni sud odlučivao više od dve godine.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu svakom od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i opisani doprinos podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi sa navodima podnositeljke da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta u postupku u kome je odlučivano o prestanku radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe kod tuženog poslodavca.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 439. Zakona o parničnom postupku, koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala pravo da izjavi reviziju protiv osporenog drugostepenog rešenja, što ona nije učinila.

Imajući u vidu da podnositeljka nije pre obraćanja Ustavnom sudu iskoristila sva pravna sredstva za zaštitu svojih prava, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti