Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja štete nastale aktom terorizma

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko devet godina. Istovremeno, potvrdio je stav redovnih sudova da potraživanje naknade štete od države zbog akta terorizma zastareva po opštim rokovima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi R. B . iz I , opština Klina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. B . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90150/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. R. B . iz I , opština Klina, izjavio je, 10. marta 201 4. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7370/12 od 30. oktobra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90150/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Apelacioni sud pogrešno našao da je zastareo tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova i straha, primenjujući opšte odredbe o zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je podnosiocu šteta pričinjena krivičnim delom terorizma, te da je stoga drugostepeni sud mora primeniti član 180. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 377. stav 1. istog Zakona; da je parnični postupak trajao devet i po godina , što je van razumnog vremenskog okvira. Podnosi lac je predloži o da Sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava, da poništi osporeni akt, kao i da mu utvrdi pravo na pravičnu naknadu zbog nerazumnog trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 90150/10 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 25. juna 2004. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete na ime fizičkih bolova, pretrpljenog straha, duševnih bolova usled umanjenja životne aktivnosti i duševnih bolova zbog naruženosti. Tužena je 8. jula 2004. godine odgovorila na tužbu, osporavajući osnov i visinu tužbenog zahteva.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 10. decembar 2004. godine, nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok je naredno ročište održano 8. februara 2005. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem (neuropsihijatrijsko i ortopedsko) radi utvrđenja intenziteta fizičkih bolova, pretrpljenog straha, procenta umanjenja životne aktivnosti, stepena naruženosti i drugih činjenica od značaja. Sudski veštaci su 7. aprila 2005. godine nalaze i mišljenja dostavili sudu, a tužena je 15. novembra istakla prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete. Usaglašeni nalaz i mišljenje veštaci su 19. decembra 2005. godine predali sudu.

Tužilac je podneskom od 30. januara 2006. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazima i mišljenjima veštaka, ujedno ukazujući da na njih nema primedaba. Tužena je podneskom od 30. marta 2006. godine osporila usaglašeni nalaz i mišljenje veštaka. Tokom 2006. godine održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 22. novembar nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

U toku 2007. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, a Opštinski sud je 4. oktobra 20007. godine doneo presudu P. 5310/04 kojom je u celini usvojio tužbeni zahtev tužioca. Navedena presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) Gž. 2001/10 od 12. novembra 2010. godine, a predmet je vraćen Osnovnom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 4. aprila 2011. godine, do kraja 2011. godine održana su još dva ročišta, a do donošenja druge po redu prvostepene presude P. 90150/10 od 26. juna 2012. godine, kojom je ponovo u celini usvojen tužbeni zahtev tužioca, održana su još dva ročišta za glavnu raspravu.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud je doneo osporenu presudu Gž. 7370/12 od 30. oktobra 2013. godine kojom je, u stavu prvom izreke, potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom njene izreke u delu u kome je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 770.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog njene izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 360.000 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 240.000 dinara, kao i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 530.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom trećim izreke preinačena je i odluka o troškovima postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je da iz utvrđenog činjenično g stanj a proizlazi: da je tužilac 16. aprila 1 998. godine, prilikom oružanog napada pripadnika OVK na njegovu kuću , pretrpeo teške telesne povrede u predelu levog oka, leve ruke, kičmenog stuba i glave; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka specijaliste za ORL i MFH, utvrđeno da je tužilac trpeo fizičke bolove 36 sati nakon ranjavanja, bolove srednjeg intenziteta naredna dva dana, te još tri dana bolove lakog intenziteta; da je bolove jakog intenziteta imao i jedan dan posle operacije, p a bolove srednjeg intenziteta narednih sedam dana i još sedam dana bolove slabog intenziteta, a bolove neuralgičnog tipa tužilac će povremeno imati doživotno u predelu desnog uva; da umanjenje životne aktivnosti tužioca sa ORL stanovišta iznosi 25% i zadobilo je oblik konačnog stanja 2 7. juna 2000. godine; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka specijaliste ortopedije, hirurgije i traumatologije, utvrđeno da je umanjenje sa ortopedsko-traumatološkog stanovišta 35%, koje je dobilo konačan oblik danom završetka neprekidnog lečenja, odnosno dve i po godine nakon povređivanja, a da je to tužiocu 26. marta 2005. godine saopštio sudsk i veštak; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka specijaliste neuropsihijatrije i sudske psihijatrije, utvrđeno da je tužilac prilikom povređivanja doživeo primarni strah jakog intenziteta koji je trajao oko dva sata, nakon čega je usledio sekundarni strah jakog intenziteta koji je trajao oko 72 sata, a potom sekundarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od osam meseci i slabijeg intenziteta u trajanju od dve godine; da je došlo do oboljenja psiho -organskog sindroma, a prema poslednjem nalazu neuropsihijatra od 7. septembra 2004. godine bolest je hroničnog toka i konačnog oblika, s tim da lečenje i dalje traje ; da umanjenje životne aktivnosti kod tužioca sa ovog aspekta iznosi 20%; da je iz usaglašenih nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrđeno da ukupno umanjenje životne aktivnosti kod tužioca iznosi 70% trajno (sa biološkog, fiziološkog, psihičko-čulnog i sociološkog aspekta). Dalje je navedeno: da je p olazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da je tužena odgovorna u smislu odredaba čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima za štetu koju tužilac trpi, s obzirom na to da je tužilac prilikom oružanog napada pripadnika OVK na njegovu kuću pretrpeo štetu, pa je primenom odredbe člana 200. istog zakona, obavezao tuženu da tužiocu na ime pravične novčane naknade za sve vidove n ematerijalne štete isplati iznose navedene u stavu prvom izreke pobijane presude; da je prvostepeni sud ceneći istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja u smislu odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da nije osnovan, s obzirom na vreme neprekidnog lečenja tužioca (dve i po godine nakon povređivanja), te momenat kada je bolest dobila konačan oblik; da od tada teče objektivni rok zastarelosti, a od istog momenta teče i subjektivni rok, jer je nakon završetka lečenja tužiocu saopštena dijagnoza, zaključuje prvostepeni sud; da je pravilno prvostepeni sud pobijanom presudom obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 770.000 dinara; da je nematerijalna šteta koju u konkretnom slučaju trpi tužilac, nastala kao posledica akta nasilja i terora koje akte su bili dužni da spreče n adležni organi tužene, saglasno članu 180. Zakona o obligacionim odnosima; da se radi o objektivnoj odgovornosti, koju u konkretnom slučaju tužena nije sporila: da je među parničnim strankama bilo sporno da li je potraživanje tužioca z astarelo, kao i visina naknade štete; da je prvostepeni sud na praviln o i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prilikom ocene prigovora zastarelosti tužiočevog p otraživanja za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, kao i za naruženost, pogrešno primenio materijalno pravo; da je tužilac povređen 16. aprila 1998. godine prilikom oružanog napada pripadnika OVK; da je tužilac imao saznanje o šteti u pogledu pretrpljenih fizičkih bolova, straha i naruženosti najkasnije u oktobru 2000. godine (završetak lečenja prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka specijaliste za ORL i MFH i specijaliste ortopedije, hirurgije i traumatologije), pa kako je tužbu podneo 25. juna 2004. godine, nakon proteka roka iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, to je potraživanje tužioca za naknadu ovih vidova nematerijalne štete zastarelo, zbog čega je tužbeni zahtev u ovom delu odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 25. juna 2004. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 30. oktobra 201 3. godine, donošenjem osporene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao devet godina i četiri meseca , što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio donekle složen, jer je radi utvrđivanja osnovanosti i visine tužbenog zahteva bilo neophodno izvesti dokaze različitim vrstama veštačenja.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da ce o nj egovom tužben om zahtevu za naknadu nematerijalne štete, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da je u toku 2006. godine pred Opštinskim sudom održano samo jedno ročište za glavnu raspravu, kao i da je postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv prve prvostepene presude P. 5310/04 od 4. oktobra 20007. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog sud a Gž. 2001/10 od 12. novembra 2010. godine , trajao preko tri godine.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7370/12 od 30. oktobra 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da podnosilac smatra da mu je šteta pričinjena krivičnim delom terorizma, i da se zbog toga morao primeniti privilegovani rok zastarevanja na koji upućuje odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) , a ne rok propisan odredbom člana 376. stav 1. istog Zakona . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav izražen u Odluci Už-1881/2011 od 23. oktobra 2013. godine. Naime, u toj odluci je navedeno da odredba člana 180. stav 1. ZOO, pored ostalog, propisuje da za štetu nastalu smrću usled akata terora, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Takva radnja trećeg lica koje je pričinilo štetu, po mišljenju Ustavnog suda, nesumnjivo može (ali i ne mora) da ima sva obeležja bića krivičnog dela terorizma iz člana 125. Osnovnog krivičnog zakona („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90 i „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03). Međutim, kako navedena odredba ZOO na jasan način izdvaja i posebno normira takvu radnju kojom je pričinjena šteta, od ostalih štetnih radnji koje takođe mogu da imaju obeležja nekih drugih krivičnih dela, to Ustavni sud smatra da odredba člana 180. stav 1. ZOO, u odnosu međusobne konkurencije i kontradikcije, isključuje primenu odredbe člana 377. stav 1. ZOO u pogledu rokova za potraživanje naknade štete od države koja je nastala aktima terora, te da se stoga na zastarevanje ovakvih potraživanja primenjuju redovni rokovi propisani članom 376. ZOO, na koji neposredno upućuje odredba člana 180. stav 4. istog zakona.

Imajući u vidu navedeni stav Ustavnog suda, kao i obrazloženje osporene drugostepene presude u kome je takođe izražen gotovo identičan stav da konkretno potraživanje naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljeni strah, kao i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti zastareva u redovnom trogodišnjem subjektivnom roku (član 376. stav 1. ZOO), to se ni navodi podnosi oca o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi, pa je ustavna žalba u ovom delu odbačena u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja štete nastale aktom terorizma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti