Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u vezi pristupa informacijama

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda, utvrdivši da ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Navodi o diskriminaciji su odbačeni kao nedokazani i zasnovani isključivo na uverenju podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-221/2011
02.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ivana Simića iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ivana Simića izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 22112/10 od 10. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivan Simić iz Kikinde je 17. januara 2011. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 22112/10 od 10. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u postupku po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja pogrešno utvrđeno da mu je organ vlasti dostavio tražene informacije, jer takve informacije nije tražio. Smatra da mu je neuvažavanjem žalbe zbog nepostupanja Zaštitnika građana po zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja narušena pravna sigurnost, jer je Poverenik u istoj situaciji uvažio njegovu žalbu zbog nepostupanja Ministrstva za rad i socijalnu politiku po tom zahtevu. Dalje navodi da mu je osporenom presudom sigurno povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, ali da se iz opreznosti opredelio da istakne samo povredu prava na pravično suđenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je utvrdio da je u sprovedenom prethodnom postupku osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 22112/10 od 10. decembra 2010. godine odbijena kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv zaključka Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti broj 07-00-00885/2009-03 od 27. aprila 2010. godine, kojim je obustavljen postupak po žalbi tužioca izjavljenoj zbog nepostupanja Zaštitnika građana po njegovom zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja od 24. juna 2009. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je tuženi organ pravilno osporenim zaključkom obustavio postupak po žalbi tužioca zbog nepostupanja organa vlasti po njegovom zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja, jer je organ vlasti nakon izjavljene žalbe postupio po zahtevu tužioca tako što mu je aktom broj 35-523/09-5167 od 10. jula 2009. godine dostavio informacije o tome šta je preduzeto po njegovoj pritužbi od 21. novembra 2007. godine. Upravni sud je, ocenjujući navode tužioca da Zaštitnik građana nije odgovorio ni na jedan navod iz njegove pritužbe, istakao da Poverenik nije bio nadležan da ocenjuje način postupanja Zaštitnika građana po navedenoj pritužbi.

4. Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da je protiv osporene presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 22112/10 od 10. decembra 2010. godine Republičkom javnom tužilaštvu podneo inicijativu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud konstatuje da je: Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano: da će se postupci po žalbama izjavljenim protiv presuda donetih u upravnom sporu i zahtevu za zaštitu zakonitosti podnetim do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati pred Vrhovnim kasacionim sudom po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (člana 77. stav 2.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) (član 78. stav 1.); da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 79.).

Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe tužbu u upravnom sporu podneo nakon 30. decembra 2009. godine, kada je stupio na snagu važeći Zakon o upravnim sporovima, te da zahtev za zaštitu zakonitosti tim zakonom nije predviđen kao vanredno pravno sredstvo protiv pravnosnažne sudske odluke u upravo-sudskom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe iscrpljena donošenjem osporene presude po tužbi u upravnom sporu.

5. Polazeći od navoda ustavne žalbe i sadržine osporene presude, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe smatra da je pogrešna ocena izneta u obrazloženju osporene presude da je Zaštitnik građana u toku postupka po žalbi naknadno postupio po njegovom zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja tako što mu je dostavio tražene informacije. Podnosilac ustavne žalbe je, u suštini, nezadovoljan time što ga je Zaštitnik građana obavestio samo o tome šta je preduzeto po njegovoj pritužbi, a nije odgovorio i na navode iz te pritužbe.

U postupku po žalbi zbog nepostupanja Zaštitnika građana po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za pristup informacijama od javnog značaja utvrđivano je da li je Zaštitnik građana naknadno postupio po navedenom zahtevu tako što mu je dostavio akt, koji sadrži tražene informacije. Podnosilac ustavne žalbe je tim zahtevom tražio informacije o tome šta je Zaštitnik građana preduzeo u postupku po njegovoj pritužbi od 21. novembra 2007. godine, a ne kako je postupio po toj pritužbi. Odgovor na navode iz pritužbe podnosioca ustavne žalbe mogao je da bude sadržan isključivo u aktu Zaštitnika građana, kojim je okončan postupak u kome je utvrđivana osnovanost pritužbe, a ne u aktu kojim je Zaštitnik građana postupio po zahtevu podnosioca za pristup informacijama od javnog značaja.

Imajući u vidu da je u drugostepenom postupku po žalbi utvrđeno da je Zaštitnik građana aktom od 10. jula 2009. godine obavestio podnosioca o tome šta je preduzeto po njegovoj pritužbi, te da podnosilac ponavlja navode iznete u tužbi u upravnom sporu, koji su ocenjeni u osporenoj presudi Upravnog suda, Ustavni sud je našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud nalazi da rešenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Poverenik) broj 07-00-00442/2008-03 od 27. aprila 2009. godine, koje je dostavljeno uz ustavnu žalbu, ne može biti dokaz o povredi prava na pravično suđenje podnosiocu, jer ne postoji činjenična istovetnost u dostavljenom rešenju i u rešenju Poverenika broj 07-00-00885/2009-03 od 27. aprila 2010. godine, koje je bilo predmet ocene zakonitosti u osporenoj presudi. Naime, rešenjem Poverenika od 27. aprila 2009. godine, koje je doneto u postupku po žalbi podnosioca ustavne žalbe zbog nepostupanja Ministarstva rada i socijalne politike po njegovom zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja, naloženo je navedenom Ministarstvu da postupi po tom zahtevu, tako što će mu dostaviti informacije koje su bile predmet podnetog zahteva. Dakle, Poverenik je rešenjem od 27. aprila 2009. godine za razliku od rešenja od 27. aprila 2010. godine, utvrdio da organ vlasti podnosiocu nije dostavio informacije o tome šta je preduzeto u postupku po njegovom podnesku od 28. avgusta 2007. godine, ne ulazeći, pri tom, ni u ovom slučaju, u pitanja da li je i kako je organ vlasti postupio po tom podnesku.

Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom diskriminisan kao pripadnik nemačke nacionalne manjine, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio nijedan dokaz kojim bi potkrepio ovu tvrdnju, već se ta tvrdnja zasniva na uverenju podnosioca o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Kako u konkretnom slučaju povreda tog prava nije utvrđena, Ustavni sud je utvrdio da nema osnova za pozivanje podnosioca ustavne žalbe na to da je osporenom presudom diskriminisan zbog nacionalne pripadnosti.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u vezi pristupa informacijama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti