Povreda prava na pravično suđenje zbog otkaza uprkos oslobađajućoj presudi

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je proizvoljno tumačenje da radni odnos u MUP-u može prestati zbog pokretanja krivičnog postupka, bez obzira na kasniju oslobađajuću presudu, povredilo pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z.D. iz N.S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z.D. protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 62/10 od 18. februara 2010. godine i utvrđuje da je navedenom sudskom odlukom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 62/10 od 18. februara 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijske uprave Novi Sad izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8723/06 od 2. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2687/07 od 29. maja 2008. godine.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z.D. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8723/06.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z.D. iz N .S. je 5. maja 2010. godine, preko punomoćnika S.A, advokata iz N.S, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, dopunjenu 9. juna 2010. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 62/10 od 18. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 32. stav 1. i člana 34. st. 3. i 4. i člana 35. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže vođenje postupka u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8723/06 u kome je tražila da se poništi rešenje o prestanku radnog odnosa kod tužene Republike Srbije – MUP RS – SUP Novi Sad, navodeći da su joj osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 60/10 od 18. februara 2010. godine povređena prava iz člana 32. stav 1, člana 34. st. 2. i 3. i člana 35. Ustava. Povredu označenih Ustavom zajemčenih prava podnositeljka zasniva na tvrdnji da je pravnosnažno oslobođena od optužbi da je izvršila krivično delo zbog kojeg se protiv nje vodio krivični postupak, a koju činjenicu je Vrhovni kasacioni sud morao imati u vidu i dodaje, pored ostalog: da joj je povređeno pravo na „prezumpciju nevinosti... kao i načelo da niko ne može trpeti posledice vođenja krivičnog postupka u kojem je to lice pravnosnažno oslobođeno“; da „zaposlenima u MUP može, a ne mora, prestati radni odnos ukoliko je protiv njih pokrenut krivični postupak i doneto rešenje o sprovođenju istrage bez obzira na ishod tog krivičnog postupka“; da „ne stoje tvrdnje iz presude Vrhovnog kasacionog suda da i pored pravnosnažnog oslobođenja ima trpeti posledicu prestanka radnog odnosa“. Takođe, podnositeljka ustavne žalbe ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumenaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je bila zaposlena na radnom mestu r. u Odeljenju vozačkih dozvola Sekretarijata unutrašnjih poslova u Novom Sadu, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije (u daljem tekstu: MUP RS).

Protiv podnositeljke ustavne žalbe je pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 12. novembra 2003. godine pokrenut krivični postupak donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Ki. 1412/03.

Nakon sprovedene istrage, Opštinski javni tužilac u Novom Sadu je aktom Kt. 1350/03 od 14. septembra 2004. godine , protiv podnositeljke ustavne žalbe podigao optužnicu zbog krivičnog del a zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Rešenjem MUP-a RS 04 broj 118-11/04 od 11. februara 2004. godine, koje je potvrđeno rešenjem MUP-a RS 01 broj 1433/04 od 24. marta 2004. godine, podnositeljki ustavne žalbe je prestao radni odnos u MUP-u, počev od 16. februara 2004. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno da je podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos na osnovu člana 45. u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima, zbog toga što je protiv nje pokrenut krivični postupak pred Opštinskim sudom u Novom Sadu donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Ki. 1412/03 od 12. novembra 2003. godine, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu K. 1269/04 od 21. decembra 2005. godine, koja je postala pravnosnažna 12. septembra 2006. godine donošenjem presude Okružnog suda u Novom Sadu Kž. 461/06, podnositeljka ustavne žalbe je oslobođena od optužbe da je izvršila navedeno krivično delo.

Podnositeljka ustavne žalbe je 8. aprila 2004. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Repubike Srbije – MUP – Policijske uprave Novi Sad, radi poništaja rešenja tuženog 04/2 broj 118-11/04 od 11. februara 2004. godine i rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova 01 broj 1433/04 od 24. martaa 2004. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8723/06 od 2. marta 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe i poništena su rešenja tuženog.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2687/07 od 29. maja 2008. godine žalbu odbio i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8723/06 od 2. marta 2007. godine.

Rešenjem MUP-a RS broj 112/213/08 od 20. avgusta 2008. godine podnositeljka ustavne žalbe je vraćena na rad počev od 1. septembra 2008. godine.

Tuženi je protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1269/04 od 21. decembra 2005. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2687/07 od 29. maja 2008. godine izjavio reviziju koja je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 62/10 od 18. februara 2010. godine usvojena tako što su prvostepena i drugostepena presuda preinačene i tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe je odbijen. U obrazloženju revizijske presude se, pored ostalog, navodi da je u konkretnom slučaju protiv tužilje bio pokrenut krivični postupak zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, što je, po oceni revizijskog suda, dovoljan uslov da tužilji primenom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima može prestati radni odnos kod tuženog, te da su stoga osporena rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, po pravilnoj oceni drugostepenog suda, zakonita, jer je tužilja „u momentu donošenja prvostepenog rešenja ... prestala da ispunjava posebne uslove propisane odredbom člana 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima za rad u Ministarstvu unutrašnjih poslova“.

Nakon donošenja revizijske presude, podnositeljki ustavne žalbe je rešenjem MUP 01 broj 118-1-44/10 od 27. maja 2010. godine ponovo prestao radni odnos, sa 7. junom 2010. godine. Navedeno rešenje je postalo konačno donošem rešenja Žalbene komisije Vlade broj 118/-00-51/2010-01 od 8. jula 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se s vako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku i da i stim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. st. 3. i 4.); da k o je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom, da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave i da z akon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/03 i 5/05) (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je uređeno: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona (član 6. stav 1.); da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu. (član 13.). Odredbom člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju je propisano da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Konvencijom Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na incijativu poslodavca broj 158 („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, br. 4/84 i 7/91) predviđeno je: da radni odnos radnika neće prestati ako za takav prestanak ne postoji valjan razlog vezan za sposobnost ili ponašanje radnika ili za operativne potrebe preduzeća, ustanove ili službe (član 4.); da radnik koji smatra da mu je radni odnos neopravdano prestao ima pravo da se žali protiv prestanka radnog odnosa nekom nepristrasnom telu, kao što je sud, radnički sud, arbitražni komitet ili arbitar (član 8 stav 1.); da ako tela iz člana 8. ove konvencije ocene da je prestanak radnog odnosa neopravdan i ako nisu ovlašćena ili smatraju da je nesprovodljivo da, u skladu s nacionalnim zakonodavstvom i praksom, proglase prestanak radnog odnosa nevažećim, odnosno narede ili predlože vraćanje radnika na posao, ona će biti ovlašćena da narede isplatu odgovarajuće naknade ili nekog drugog davanja koje se može smatrati odgovarajućim (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000 i 8/01), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmeta spora, bilo je propisano: da se u radni odnos u Ministarstvo unutrašnjih poslova na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe ispunjava i sledeće posebne uslove - da nije osuđivano za krivična dela protiv ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti, protiv oružanih snaga, protiv privrede i imovine, protiv službene dužnosti i krivična dela izvršena iz koristoljublja i nečasnih pobuda, da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i da mu pravosnažnom presudom nije izrečena mera zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, dok takva zabrana traje (član 34. stav 1. tač. 1) i 2)); da radniku MUP-a prestaje radni odnos ako je pravosnažnom presudom osuđen za krivična dela iz člana 34. stav 1. tačka 1) ovog zakona, a može mu prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem na rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2) ovog zakona (član 45.).

Ustavni sud Republike Srbije je, povodom inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba čl. 34. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, u predmetu IU-346/1995, na sednici održanoj 7. marta 1996. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba Zakona o unutrašnjim poslovima. U obrazloženju ovog rešenja Ustavnog suda je, pored ostalog, navedeno da je osporenom odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ostavljena mogućnost nadležnom organu Ministarstva da ceni o kakvom se krivičnom delu radi zbog kojeg se vodi krivični postupak i da u skladu sa tom ocenom u konkretnom slučaju donese odluku o prestanku radnog odnosa. Ustavni sud je tom prilikom ocenio da su ovom odredbom Zakona propisani posebni uslovi za prestanak radnog odnosa ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima, jer se radi o specifičnoj službi koja se bavi otkrivanjima počinilaca krivičnih dela, te da je stoga nespojivo sa položajem ovih lica da istovremeno rade u Ministarstvu i da se protiv njih vodi krivični postupak za određeno krivično delo.

Takođe, Ustavni sud je u vezi sa ocenom ustavnosti odredbe člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, na sednici održanoj 4. marta 2004. godine, zaključio da na osnovu člana 62. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka („Službeni glasnik RS“, br. 32/91 i 67/93), ukaže Narodnoj skupštini na uočene probleme u ostvarivanju ustavnosti u oblasti zaštite određenih prava iz radnog odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ističući da: „Ocenjujući ustavnost odredbe člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, kojom su predviđeni posebni uslovi za prestanak radnog odnosa radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, Sud nije našao da je osporena odredba Zakona nesaglasna s Ustavom. Međutim, imajući u vidu da odredba člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima može predstavljati osnov za prestanak radnog odnosa na osnovu činjenice da je protiv radnika Ministarstva unutrašnjih poslova pokrenut krivični postupak, o čemu saglasno Zakonu, po slobodnoj oceni odlučuje starešina Ministarstva unutrašnjih poslova, Ustavni sud je utvrdio da u navedenoj odredbi Zakona nisu precizno utvrđeni uslovi za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa, kao i da u slučaju kada sudski postupak bude okončan oslobađajućom presudom, lice kome je prestao radni odnos po osnovu ove odredbe Zakona, nema mogućnosti da se vrati u radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova. S obzirom na to da Ustavnom sudu stalno pristižu nove inicijative u kojima se ukazuje na različito tumačenje i probleme koje u praksi izaziva nedovoljno precizno formulisana odredba člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, Ustavni sud, ukazuje na potrebu da se u Zakonu o unutrašnjim poslovima, preciznije uredi ovlašćenje ministra u donošenju odluke o prestanku radnog odnosa lica zbog pokretanja krivičnog postupka, kao i prava tih lica kada se postupak pred nadležnim sudom pravosnažno okonča donošenjem oslobađajuće presude“.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na pravičnost sprovedenog postupka, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe u suštini nezadovoljna ishodom postupka i da spori tumačenje i primenu Zakona o unutrašnjim poslovima od strane Okružnog suda u Novom Sadu i Vrhovnog suda Srbije. Sto ga je Ustavni sud istaknute povrede prava iz člana 34. st. 3. i 4. i člana 35. Ustava cenio u okviru prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Na osnovu navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je konstatovao da je Zakonom o unutrašnjim poslovima bila predviđena i ostavljena mogućnost da nadležni organ u MUP-a može da donese odluku o prestanku radnog odnosa službenog lica i radnika na određenim dužnostima u MUP-u ukoliko se protiv njega vodi krivični postupak za dela koja se gone po službenoj dužnosti. Ovakva mogućnost, odnosno ovlašćenje koje je ostavljeno poslodavcu u „diskreciju“ je, po oceni Ustavnog suda, dato prvenstveno sa ciljem da se zaštiti specifičan delokruga poslova koje obavlja MUP, odnosno zaposleni u njemu.

Dakle, mogućnost prestanka radnog odnosa zaposlenom u MUP-u za kojeg postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, po oceni Ustavnog suda, predstavlja sredstvo koje je poslodavac, tj. nadležni organ u MUP, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, mogao koristiti upravo zarad zaštite interesa same službe. Međutim, ovakva vrsta ovlašćenja na strani nadležnog organa u MUP-u se, po oceni Ustavnog suda, morala jedino i isključivo koristiti za svrhu radi koje je i data.

Stoga je upravo u slučaju primene ove odredbe Zakona, postojala obaveza poslodavca da oceni i navede okolnosti konkretnog slučaja, naročito vrstu krivičnog dela i postojanje jasno određenog i opravdanog razloga za prestanak radnog odnosa. Po oceni Ustavnog suda, ovakva vrsta obaveze na strani poslodavca ukazuje da se dato ovlašćenje upravo koristi i služi svrsi zarad koje je i dato, ali se time takođe sprečavaju i eventualne zloupotrebe datog ovlašćenja. Ovo posebno iz razloga što Zakon o unutrašnjim poslovima nije uredio pitanje pravnog dejstva koje oslobađajuća krivična presuda ili odustanak od optužbe može imati na radnopravni status bivšeg zaposlenog u MUP-u.

S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je eventualna primena datog ovlašćenja od strane nadležnog organa u MUP-u suprotno cilju kojem služi, ili eventualna zloupotreba istog, morala biti predmet preispitivanja u postupku ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa pred nadležnim redovnim sudovima. Po oceni Ustavnog suda, upravo je ovaj postupak predstavljao jednu vrsta „korektivne mere“ u slučaju primene ovlašćenja suprotno cilju kojem služi, a naročito u situaciji kada Zakon o unutrašnjim poslovima nije izričito sadržao odredbu o tome šta se dešava sa zaposlenim kome je po ovom osnovu prestao radni odnos, a koji je pravnosnažno oslobođen od optužbe ili protiv kojeg se odustalo od optužbe.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe radni odnos prestao rešenjem MUP-a RS 04 broj 118-11/04 od 11. februara 2004. godine, i to na osnovu člana 45. u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima, zbog toga što je protiv nje pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pokrenut krivični postupak donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Ki. 1412/03, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja. Utvrđeno je i da je presudom Opštinskog suda u Novom Sadu K. 1269/04 od 21. decembra 2005. godine podnositeljka ustavne žalbe je oslobođena od optužbe da je izvršila navedeno krivično delo.

Ustavni sud je utvrdio i da je u konkretnom slučaju Vrhovni kasacioni sud ocenio da okolnost da je podnositeljka oslobođena krivične odgovornosti ne utiče na fakultativni osnov za prestanak radnog odnosa podnositeljke, budući da opstanak ovog osnova nije uslovljen ishodom krivičnog postupka koji je pokrenut protiv nje, odnosno da „kako je u momentu donošenja prvostepenog rešenja protiv tužilje bio pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela... koje se goni po službenoj dužnosti, tužena je prestala da ispunjava posebne uslove propisane odredbom člana 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjim poslovima za rad u MUP, usled čega su pri donošenju osporenih odluka bili ispunjeni uslovi iz odredbe člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima za prestanak radnog odnosa kod tuženog“.

Polazeći od toga da je Zakon o unutrašnjim poslovima davao diskreciono ovlašćenje nadležnom organu u pogledu korišćenja mogućnosti donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa u slučaju kada se protiv radnika Ministarstva vodi krivični postupak za delo koje se goni po službenoj dužnosti, te da nijedna odredba ovog zakona ne daje odgovor na pitanje posledica po radnopravni status lica u odnosu na koje kasnije bude doneta oslobađajuća krivična presuda, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da Vrhovni kasacioni sud pored ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa podnositeljki, u konkretnom slučaju, razmotri i pitanje da li bi ostavljanjem na snazi tih rešenja bila postignuta pravična ravnoteža između postizanja legitimnog cilja i zaštite javnog interesa s jedne strane, i zaštite prava podnositeljke s druge strane (stav o proporcionalnosti i pravičnoj ravnoteži između zahteva koji su od opšteg interesa za zajednicu i uslova za zaštitu osnovnih prava pojedinca izneo je i Evropski sud za ljudska prava u presudi Strain i ostali protiv Rumunije, od 21. jula 2005. godine). Ovo stoga, što su donošenjem oslobađajuće krivične presude prestali razlozi zbog kojih je podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos, o kojoj činjenici je Vrhovni kasacioni sud imao saznanje pre donošenja osporene presude.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud se u ovom konkretnom slučaju, u osporenoj odluci nije upustio u ocenu suštine prava koje se ograničava, svrhu ograničenja, postizanja cilja ograničenja, te odnosa postignutog cilja i težine posledice koju proizvodi rešenje o prestanku radnog odnosa doneto na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, što je po oceni Ustavnog suda za posledicu imalo da podnositeljki bude povređeno pravo na pravično suđenje (u tom smislu videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu K.M.C. protiv Mađarske, 19554/11 od 10. jula 2012. godine).

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je sa aspekta pravičnog suđenja redovni sud, Vrhovni kasacioni sud, morao ispitati i oceniti da li je u konkretnom slučaju ovlašćenje poslodavca da primeni odredbu člana 45. Zakona o unutrašnjem poslovima i donese rešenje o prestanku radnog odnosa podnositeljki bilo korišćeno suprotno cilju kojem to ovlašćenje služi, budući da je podnositeljka ustavne žalbe oslobođena od optužbi nakon donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa. To znači da je Vrhovni kasacioni sud propustio da ispita i oceni okolnosti pokretanja krivičnog postupka protiv podnositeljke, pa zatim i okolnosti donošenja oslobađajuće presude, čime bi ispitao da li je za prestanak radnog odnosa podnositeljke postojao jasno određen i opravdan razlog koji bi u konkretnom slučaju bio opravdan i služio interesima same službe. Ustavni sud ukazuje da je identičan pravni stav izneo u odluci Už-753/2008 od 19. januara 2011. godine, stav 5. obrazloženja („Službeni glasnik RS“, broj 15/11).

Saglasno navedenom, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 62/10 od 18. februara 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje podnositeljke ustavne žalbe garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene revizijske presude, kako bi u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud odlučio o izjavljenoj reviziji, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu u kojem se podnositeljka ustavne žalbe žali na nerazumno dugo trajanje postupka, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj parničnoj stvari utvrdio da u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir period trajanja parničnog postupka od 7. maja 2004. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, do 18. februara 2010. godine, kada je postupak okončan donošenjem osporene revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 62/10.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju, parnični postupak trajao ukupno pet godina i devet meseci. Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe vođen i okončan pred tri sudske instance, Ustavni sud je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8723/06, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je stoga u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.