Usvojena ustavna žalba i poništena presuda zbog proizvoljne primene prava u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu domaćeg pravnog lica i poništio presudu Privrednog apelacionog suda. Sud je utvrdio da je drugostepeni sud proizvoljno primenio pravo kada je poništio ugovor o kupoprodaji, ignorišući činjenicu da je prodavac bio upisan kao vlasnik.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama privrednih društava A. DOO K . iz Kragujevca i „M .“ d.d. iz Ljubljane, Republika Slovenija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva A. DOO K. i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu u odnosu na osporenu presudu odbacuje.

2. Poništava se presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Subotici P. 299/12 od 13. novembra 2012. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba privrednog društava A. DOO K. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 277/14 od 26. decembra 2014. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba privrednog društva „M.“ d.d. izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 277/14 od 26. decembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo A. DOO K. iz Kragujevca podnelo je 11. marta 2014. godine, preko punomoćnika V . J, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije, kao i načela kojim se utvrđuju svojinska prava stranaca i ravnopravnost svih oblika svojine, iz člana 85. stav 1. Ustava i člana 86. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Privrednog apelacionog suda preinačena prvostepena presuda i da su odbijeni tužbeni zahtevi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovani, i to tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je stekao pravo svojine po osnovu ugovora o kupoprodaji na predmetnoj nepokretnosti, kao i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da oslobodi predmetnu nepokretnost od svih lica i stvari i da mu ih preda u državinu. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, drugostepeni sud je takvu svoju odluku zasnovao na razlozima koji se svode na to da je prodavac ( umešač na strani tužioca) u momentu zaključenja i overe ugovora o kupoprodaji bio upisan kao nosilac prava korišćenja u zemljišnoj knjizi, a ne kao vlasnik, te da takvim ugovorom nije na tužioca, kao kupca, moga preneti više prava nego što ima. Podnosilac je naveo da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i princip da niko na drugoga ne može preneti više prava nego što ima, budući da je prodavac u vreme zaključenja predmetnog ugovora bio upisan kao vlasnik sporne nepokretnosti, a što je utvrđeno u prvostepenom postupku. Nadalje, podnosilac je istakao da nije pravilan zaključak drugostepenog suda da je predmetni ugovor o kupoprodaji protivan prinudnim propisima, jer je navodno prodavac raspolagao imovinom suprotno čl. 12. do 14. Zakona o prometu nepokretnosti, te da je stoga ugovor ništava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac smatra da je prodavac kao vlasnik raspolagao svojom stvari, u svemu u skladu sa zakonom, i da je taj ugovor punovažan, te da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo – član 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, kojim je izričito propisano da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije. Iz navedenih razloga podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na imovinu, budući da je svojinu na spornoj nepokretnosti stekao u skladu sa zakonom. Takođe, podnosilac je istakao da su osporenom odlukom povređena prava iz člana 85. i člana 86. stav 2. Ustava, kao i pravo na pravnu sigurnost. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu, ili da podnosiocu dosudi označeni novčani iznos (u visinu isplaćene kupoprodajne cene) na ime pretrpljene materijalne štete zbog povrede označenih ustavnih prava, kao i da mu nadoknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

Podnosilac ustavne žalbe je 19. juna 2015. godine dopunio ustavnu žalbu tako što je proširio i na rešenje Vrhovnog kasacionog suda Prev. 277/14 od 26. decembra 2014. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih čl. 36. i 58. Ustava. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud je, u postupku po reviziji, doneo osporeno rešenje kojim nije prihvatio da odlučuje o posebnoj reviziji po članu 404. Zakona o parničnom postupku, i kojim je odbacio reviziju kao nedozvoljenu. Podnosilac smatra da revizijski sud nije pravilno postupio kada je odbio da odlučuje o izjavljenim revizijama, jer je pobijanom drugostepenom presudom došlo do povrede materijalnog prava na štetu tužioca. Pored toga, podnosilac je istakao i da je odluka revizijskog suda kojom je odbio da odlučuje o reviziji tužioca neosnovana i u suprotnosti sa odredbom člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, budući da je označenom odredbom predviđeno da je revizija uvek dozvoljena ukoliko je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, kao što je ovde slučaj.

Privredno društvo „M.“ d.d. iz Ljubljane, Republika Slovenija, izjavilo je 19. juna 2015. godine, preko punomoćnika B. I, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 277/14 od 26. decembra 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 17, 32, 58, 85. i 86. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda doneta u parničnom postupku vođenom radi utvrđenja prava svojine, u kome je podnosilac ustavne žalbe imao procesnu ulogu umešača na strani tužioca, a kojom je preinačena prvostepene presuda i odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, kao i rešenje kojim Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio da odlučuje o reviziji podnosioca, kao o posebnoj reviziji po članu 404. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac ukazuje da je revizijski sud odbio da odlučuje o posebnoj reviziju koju je izjavio, iako je Privredni apelacioni sud rešenjem Pž. 3875/14 od 12. novembra 2014. godine dozvolio posebnu reviziju. Pored toga većina navoda ustavne žalbe odnosi se na osporenu drugostepenu presudu. Ustavni sud je povodom ove ustavne žalbe formirao predmet Už-4002/2015.

Na osnovu odredaba člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je, navedene ustavne žalbe podnosilaca, spojio radi jedinstvenog odlučivanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavne žalbe, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Subotici P. 299/12 od 13. novembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca privrednog društva A. DOO K , ovde prvog podnosioca ustavne žalbe, a u stavu drugom izreke utvrđeno je da je tužilac stekao pravo svojine, po osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenog pred Opštinskim sudom u Subotici pod brojem Ov.2. 5955/08 od 18. aprila 2008. godine, na nepokretnosti koja se vodi kao kuća – izgrađena na označenoj katastarskoj parceli, sa pripadajućim pravom korišćenja parcele, te je tuženi „M.“ DP Palić dužan trpeti, priznati i dozvoliti tužiocu da se kao vlasnik upiše u zemljišnim knjigama, odnosno Katastru nepokretnosti. U stavu trećem izreke presude obavezan je tuženi da oslobodi predmetne nepokretnosti od svih lica i stvari i preda ih u državinu tužiocu. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da su u toku postupka bile donete prvostepena i drugostepena presuda, a koje su rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1220/11 od 22. marta 2012. godine ukinute i predmet je vraćen na ponovno suđenje; da je sud, u ponovnom postupku, na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da je 15. aprila 2008. godine između privrednih društava „M.“ d.d. iz Ljubljane, Republika Slovenije (umešač u parnici), kao prodavca, i A . DOO K . (tužilac), zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je 18. aprila 2008. godine overen pred Opštinskim sudom u Subotici pod brojem Ov.2. 5955/08; da je ugovor dostavljen Poreskoj upravi 3. oktobra 2008. godine, a koja je 22. oktobra 2008. godine utvrdila porez na promet apsolutnih prava; da je tuženo preduzeće osnovano kao društveno preduzeće od delova preduzeća čije je sedište u Republici Sloveniji, a nakon raspada SFRJ; da je tuženi koristio spornu nepokretnost kao njen privremeni korisnik na osnovu Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima, te da je kao faktički držalac predmetne nepokretnosti izdavao istu u zakup ovde tužiocu, za šta je tužilac plaćao zakupninu tuženom od 1998. godine; da je sporna nepokretnost prema upisu u zemljišnoj knjizi od 9. juna 1986. godine predstavljala društvenu svojinu, na kojoj je pravo korišćenja imao „M .“ – M. t . DD, Ljubljana, zatim „M .“ – M. t . n. s. o. T . – Slovenija, da bi 3. jula 1991. godine, na osnovu izvoda iz registra Osnovnog suda u Ljubljani broj 2826/89, bio ispravljen naziv nosioca prava korišćenja na P . s . „M .“ – M. t . DD, Ljubljana; da je prema upisu od 29. januara 1999. godine ispravljen naziv nosioca prava korišćenja P . s . „M .“ DD, Ljubljana, te da je 29. decembra 1999. godine, na osnovu rešenja Agencije za prestrukturiranje od 27. jula 1995. godine (upis po osnovu rešenja Dn. 6305/99), izvršen upis ispravke prava korišćenja na pravo vlasništva u korist P. s . „M .“; da je upisom od 7. jula 2008. godine (Dn. 4857/08), na osnovu Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših Republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, broj 61/08), uknjiženo pravo korišćenja i raspolaganja sporne nepokretnosti u korist ovde tuženog M . DP Palić; da je tužilac 5. decembra 2008. godine podneo predlog za upis prava vlasništva Opštinskom sudu u Subotici, koji je rešenjem Dn. 8567/08 od 8. decembra 2008. godine odbio njegov predlog; da je rešenjem Okružnog suda u Subotici Gž 1495/08 potvrđeno navedeno prvostepeno rešenje; da je tužbeni zahtev tužioca osnovan; da je u konkretnoj pravnoj stvari predmet tužbenog zahteva utvrđenje prava svojine na predmetnim nepokretnostima na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti; da je pravni prethodnik umešača sa tužiocem zaključio ugovor o kupoprodaji 18. aprila 2008. godine, pre upisa tuženog kao nosioca prava korišćenja i raspolaganja, a koji je izvršen 7. jula 2008. godine, kao i da je na osnovu navedenog ugovora platio porez na promet; da je sporna nepokretnost koja je predmet ugovora o kupoprodaji bila pod režimom zabrane raspolaganja na osnovu Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima; da je danom stupanja na snagu Zakona o potvrđivanju sporazuma o pitanjima sukcesije, a to je 2. jun 2004. godine prestala zabrana propisana napred navedenom Uredbom, te da u vreme kada je zaključen kupoprodajni ugovor nije postojala zabrana raspolaganja; da s obzirom na tu okolnost, kao i činjenicu da je ugovor zaključen u zakonom propisanoj formi, po stanovištu ovog suda postoje uslovi da tužilac kao kupac stekne pravo svojine na osnovu ugovora; da, polazeći od navedenog i odredaba Sporazuma o pitanjima sukcesije, proizlazi da je promet nepokretnosti između tada zemljišno-knjižnog vlasnika koji je, u konkretnom slučaju, pravno lice sa sedištem u Republici Sloveniji, i kupca koji je pravno lice sa sedištem u Republici Srbiji apsolutno dozvoljen, te nikakav drugi uslov nije neophodan da bi predmetni ugovor o kupoprodaji bio punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine, a što se mora procenjivati u odnosu na trenutak kada je do zaključenja ugovora došlo – 18. aprila 2008. godine, te se u konkretnoj pravnoj stvari ima primeniti pravni propis koji je važio u tom trenutku, a to je Zakon o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije; da je Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, broj 61/08) stupila na snagu 21. juna 2008. godine, dakle nakon zaključenja predmetnog kupoprodajnog ugovora, te da se, po mišljenju suda, ista ne može retroaktivno primenjivati jer je raspolaganje imovinom izvršeno pre njenog donošenja; da je priznavanje, odnosno sticanje prava svojine na nepokretnostima koje se nalaze u Republici Srbiji uslovljeno odgovarajućim reciprocitetom, tj. priznanjem prava svojine na nepokretnostima u domicilnoj državi stranog pravnog lica po istom principu pravnim licima iz Republike Srbije; da je, u konkretnoj pravnoj stvari, sud našao da sa Republikom Slovenijom postoji faktička uzajamnost, koju tuženi kao zainteresovano lice u toku ovog postupka nije osporio, niti je predložio izvođenje dokaza u tom pravcu; da je sud, polazeći od toga da postoji pretpostavka postojanja faktičke uzajamnosti, zauzeo stav da je tužilac pravo vlasništva na kupljenim nepokretnostima stekao prema odredbama Sporazuma o pitanjima sukcesije, koje odredbe se mogu direktno primenjivati jer se pretpostavlja faktički reciprocitet.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine usvojena je žalba tuženog i preinačena je prvostepena presuda, pa je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine na spornoj nepokretnosti, sa pripadajućim pravom korišćenja, kao i zahtev kojim je tražio predaju u državinu sporne nepokretnosti. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da drugostepeni sud ne prihvata pravno stanovište prvostepenog suda, zbog čega je prvostepena presuda preinačena; da Prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije se primenjuje na pitanje imovine delova preduzeća u Republici Srbiji koja imaju sedište na teritorija države sukcesora bivše SFRJ pod uslovom faktičkog reciprociteta; da je članom 2. navedenog Priloga G propisano da pravo na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji država sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali prava na dan 31. decembar 1990. godine će biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane države u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica; da je prvostepeni sud utvrdio da je sporna nepokretnost prema upisu u zemljišnoj knjizi od 9. juna 1986. godine bila u društvenoj svojini, a da je kao korisnik upisan pravni prethodnik umešača; da je 29. decembra 1999. godine na osnovu rešenja Agencije za prestrukturiranje Republike Slovenije od 27. jula 1995. godine izvršena ispravka upisa u zemljišnim knjigama sa „prava korišćenja“ na „pravo vlasništva“ u korist P . s . „M .“; da je na osnovu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, broj 61/08) uknjiženo pravo korišćenja i raspolaganja u korist ovde tuženog; da iz iznetog jasno proizlazi da je pravni prethodnik umešača na dan 31. decembar 1990. godine na spornoj nepokretnosti, kao društvenoj svojini, imao pravo korišćenja; da se stvarna prava na nepokretnostima, saglasno opšteprihvaćenom principu, cene prema mestu nalaženja stvari; da na osnovu odredaba čl. 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti i člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa proizlazi da je pravni osnov sticanja prava svojine na nepokretnosti ugovor o prometu nepokretnosti kojim prodavac na kupca može preneti samo onoliko prava koliko i sam ima; da bez postojanja valjanog pravnog osnova ni svojina na nepokretnosti se ne može steći bez obzira na izvršen upis tog prava u katastru nepokretnosti, ili drugim javnim registrima, jer je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva; da je, u konkretnom slučaju, umešač koji je u vreme zaključenja spornog ugovora, koji nosi naziv ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, nije mogao na tužioca preneti više prava na predmetnoj nepokretnosti nego što je i sam imao; da je stoga umešač, kao titular prava korišćenja, mogao da vrši samo prenos prava korišćenja i to na način propisan čl. 12. do 14. Zakona o prometu nepokretnosti; da kako je umešač, kao prodavac i titular prava korišćenja, navedenom imovinom raspolagao suprotno čl. 12. do 14. Zakona o prometu nepokretnosti, to je navedeni ugovor suprotan prinudno pravnim propisima Republike Srbije i kao takav je shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima ništav; da tačkom A predmetnog ugovora o kupoprodaji konstatovano da je umešač, kao isključivi i trajni korisnik predmetne nepokretnosti upisane u ZKUL broj 9629 K.O. Novi Grad, te da se nepokretnosti sastoje od katastarske parcele broj ... i objekta – kuće, izgrađene na navedenoj katastarskoj parceli; da je tačkom 1.1. ugovora konstatovano da tužilac kao kupac kupuje predmetne nepokretnosti uz prenos pripadajućeg prava korišćenja na predmetnoj katastarskoj parceli; da je tačkom 4.1. ugovora konstatovano da je prodavac saglasan da se kupac može knjižiti kao vlasnik na predmetnoj nepokretnosti, a po osnovu navedenog ugovora; da iz izloženih odredaba ugovora jasno proizlazi da je umešač, kao prodavac, raspolagao pravom korišćenja prenoseći na tužioca, kao kupca, pravo svojine na nepokretnostima na kojima je imao samo pravo korišćenja, s obzirom na to da su se nepokretnosti nalazile u društvenoj svojini; da kako je predmet raspolaganja prema tačkama A i 1.1. predmetnog ugovora pravo korišćenja, to umešač, kao prodavac, nije mogao na tužioca, kao kupca, preneti više prava nego što je i sam imao na osnovu navedenog ugovora, pa stoga tužilac nije mogao steći pravo svojine na predmetnim nepokretnostima po osnovu ugovora; da je iz navedenih razloga ožalbena presuda preinačena.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev. 277/14 od 26. decembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćeno odlučivanje o revizijama tužioca A . DOO K . i umešača na strani tužioca „M .“ d.d. iz Ljubljane, Republika Slovenija, ovde podnosilaca ustavnih žalbi, izjavljenim protiv drugostepene presude kao o posebnim revizijama po članu 404. ZPP, a u stavu drugom izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca i umešača na strani tužioca izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je Privredni apelacioni sud rešenjem Pž. 3875/14 od 12. novembra 2014. godine dozvolio posebne revizije tužioca i umešača na strani tužioca izjavljene protiv drugostepene presude; da Vrhovni kasacioni sud po odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) koji se u konkretnom slučaju primenjuje, na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, nije vezan ocenom Privrednog apelacionog suda u pogledu dozvoljenosti posebne revizije; da po oceni revizijskog suda, nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer izraženo pravno stanovište drugostepenog suda u pobijanoj presudi da niko ne može preneti na drugoga više prava nego što sam ima nije u suprotnosti sa opšteprihvaćenim pravnim stanovištem; da takvo stanovište ne odstupa ni od Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije i pravnog shvatanja o sukcesiji i reciprocitetu usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 7. februara 2011. godine; da revidenti osporavaju činjenično pravni zaključak drugostepenog suda da je pravni prethodnik umešača bio korisnik sporne nepokretnosti u društvenoj svojini, a ne vlasnik iste, što ne može biti razlog za odlučivanje o reviziji kao posebnoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku; da stoga revizijski sud nalazi da u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, te nije dozvolio posebnu reviziju tužioca i umešača na strani tužioca; da je revizijski sud ispitao dozvoljenost izjavljenih revizija i po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5) u vezi sa članom 485. relevantnog Zakona o parničnom postupku i odlučio da revizije nisu dozvoljene; da je označena vrednost spora ispod zakonom propisanog revizijskog cenzusa, te revizija nije dozvoljena; da reviziju ne može učiniti dozvoljenom ni činjenica da je revizijski sud već odlučivao u ovom sporu o prethodnoj reviziji tužioca i umešača na strani tužioca, s obzirom na to da se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu za koji je prema relevantnom Zakonu o parničnom postupku propisan revizijski cenzus od preko 300.000 evra po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinski prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da strna fizička i pravna lica mogu steći svojina na nepokretnostima, u skladu sa zakonom ili međunarodnim ugovorom (član 85. stav 1.); da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom (član 86. stav 2.).

Prilogom G Sporazuma o pitanjima sukcesije (Sporazum je potpisan 29. juna 2001. godine u Beču, a potvrđen Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije, koji je objavljen u „Službenom listu SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 6/02, a stupio na snagu 11. jula 2002. godine) propisano je: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora, a osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava će imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama (član 2.) stav 1. podparagraf (a)); da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu (a) onog člana biti ništavan (član 2. stav 1. podparagraf b)); da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, kao i da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (član 2. stav 2.). Sporazum o pitanjima sukcesije stupio je na snagu 2. juna 2004. godine, nakon njegove ratifikacije od strane svih država sukcesora.

Zakonom o osnovama svojinskopravnog odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 26/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05-dr. zakon) je propisano: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 33.); da strana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti, da strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Saveznoj Republici Jugoslaviji može, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i državljanin Savezne Republike Jugoslavije i da se izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, saveznim zakonom može predvideti da strano fizičko i pravno lice ne mogu sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na određenim područjima u Saveznoj Republici Jugoslaviji (član 82a); da strana fizička i pravna lica mogu pravnim poslom prenositi prava svojine na domaće lice, kao i na strano lice koje može sticati pravo svojine (član 82d).

Zakonom o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/09) bilo je propisano: da je promet nepokretnosti slobodan, ako zakonom nije drukčije određeno i da nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jesu: zemljište (poljoprivredno, građevinsko, šume i šumsko zemljište), zgrade (poslovne, stambene, stambeno-poslovne, ekonomske i dr.), posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta) i drugi građevinski objekti (u daljem tekstu: nepokretnosti) (član 1.); da promet nepokretnosti, u smislu ovog zakona, jeste raspolaganje nepokretnostima pravnim poslom, i to – prenos prava svojine na nepokretnosti sa jednog na drugo lice, uz naknadu ili bez naknade, prenos prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava korišćenja na nepokretnosti u državnoj svojini i prenos prava u pogledu raspolaganja nepokretnosti u društvenoj svojini sa jednog na drugog nosioca prava na nepokretnosti u društvenoj svojini (član 2.).

Odredbom člana 1. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, broj 61/08) bilo je propisano da u Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, broj 31/01), posle člana 2. dodaje se član 2a koji glasi:“Na društvenoj imovini poslovne jedinice koja je organizovana kao društveno preduzeće ili koja je pripojena drugom društvenom preduzeću nadležni organ će po službenoj dužnosti izvršiti upis prava korišćenja i raspolaganja u zemljišnoj, odnosno drugoj javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima nad njima u korist tog preduzeća.“ Na osnovu odredbe člana 1. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ („Službeni glasnik RS“, broj 109/08) brisan je navedeni član 2a.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe – A . DOO K, u delu u kome je osporena presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine sa stanovišta povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac tvrdnje o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe merodavnog materijalnog prava prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu.

Imajući u vidu da se ustavnom žalbom ukazuje na ustavnopravno neprihvatljivu primenu materijalnog prava, Ustavni sud nalazi da se ustavnom žalbom, u suštini, ističe i povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava.

U konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku je utvrđenje prava svojine na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između tužioca (domaće pravno lice) kao kupca i umešača na strani tužioca (pravno lice sa sedištem u Republici Sloveniji) kao prodavca, a ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Prvostepeni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku, i to da je prodavac u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji bio upisan kao zemljišno-knjižni vlasnik na spornoj nepokretnosti i da je ugovor zaključen u zakonom propisanoj formi, utvrdio da su ispunjeni uslovi da tužilac kao kupac stekne pravo svojine na osnovu ugovora, te je usvojio predmetni tužbeni zahtev. Pri tome, prvostepeni sud je ocenio da se u konkretnoj pravnoj stvari primenjuje Sporazum o pitanjima sukcesije. Međutim, drugostepeni sud nije prihvatio takvo pravno stanovište prvostepenog suda. U osporenoj presudi drugostepeni sud je utvrdio da je pravni prethodnik umešača na dan 31. decembra 1990. godine na spornoj nepokretnosti, kao društvenoj svojini, imao pravo korišćenja, te da predmetnim ugovorom o kupoprodaji nije mogao na tužioca preneti više prava nego što je i sam imao. Navodeći da je umešač kao titular prava korišćenja mogao da vrši samo prenos prava korišćenja u skladu sa zakonom, drugostepeni sud je ocenio da je umešač raspolagao spornom imovinom suprotno čl. 12. do 14. Zakona o premetu nepokretnosti, te da je predmetni ugovor suprotan prinudno pravnim propisima Republike Srbije i da je kao takav ništav, shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud, najpre, konstatuje da su potvrđeni međunarodni ugovori deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, kao i da sa njima ne smeju biti u suprotnosti zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji, saglasno odredabama člana 16. stav 2. i član 194. st. 4. i 5. Ustava.

U pogledu primene člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud ukazuje da je osnovna ideja pravne zaštite Priloga G – da se u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica izvrši vraćanje u prvobitno stanje, odnosno na dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan označen je 31. decembar 1990. godine. Odredbama ovog člana Sporazuma svaka ugovornica je preuzela obavezu da prizna, zaštiti i vrati prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na njenoj teritoriji, a na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine. Istim članom predviđeno je da će biti poštovani svi ugovori između građana ili drugih pravnih lica SFRJ, koji su zaključeni nakon navedenog datuma. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud konstatuje da Sporazum o pitanjima sukcesije ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorije države sukcesora bivše SFRJ koji je titular prava na nepokretnosti.

Nadalje, Ustavni sud nalazi da primena člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije u suštini ukazuje na neophodnost utvrđivanja odnosa imovine privatizovanog preduzeća koja je postojala u Republici Srbiji u momentu upisa dela preduzeća na osnovu Uredbe o zaštiti imovine preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ i aktuelne imovine koja postoji nakon poslovanja tog dela preduzeća. Ovo utoliko pre što je to rešenje u skladu sa pravilom međunarodnog privatnog prava prema kome je za statusna pitanja pravnog lica merodavno pravo države čiju državnu pripadnost ono ima, pri čemu ne treba smatrati da je izvršenom svojinskom transformacijom povređen domaći javni poredak.

Ustavni sud je mišljenja da je sa aspekta međunarodnog privatnog prava, potrebno raspraviti pitanje kvalifikacije izvršene svojinske transformacije, odnosno da li je reč o statusnom pitanju (za koje je merodavan lex societas), u kom slučaju bi merodavno bilo pravo države čiju pripadnost ima konkretno pravno lice, odnosno strano pravo, ili o stvarnopravnom pitanju (koje se uređuje prema principu lex rei sitae), u kom slučaju bi merodavno bilo pravo države mesta nalaženja (privatizovane) imovine, odnosno domaće pravo.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud u predmetnom sporu izveo drugačiji činjenično-pravni zaključak od prvostepenog suda u pogledu imovinskih prava umešača na strani tužioca na spornoj nepokretnosti u vreme zaključenja i overe ugovora o kupoprodaji, a na osnovu čega je drugostepeni sud posledično ocenio i da je takav ugovor ništav. Naime, drugostepeni sud je utvrdio da je umešač kao prodavac u vreme zaključenja ugovora imao pravo korišćenja na spornoj nepokretnosti, a što je suprotno od zaključka prvostepenog suda da je umešač bio vlasnik sporne nepokretnosti u vreme zaključenja ugovora. Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud u osporenoj presudi uopšte nije cenio činjenicu da je u vreme zaključenja i overe predmetnog ugovora o kupoprodaji umešač bio upisan u javne knjige kao vlasnik sporne nepokretnosti, na osnovu rešenja kojim je izvršena svojinska transformacija tog preduzeća u Republici Sloveniji, niti se upuštao u ocenu sprovedene svojinske transformacije, već je samo na osnovu činjenice da je pravni prethodnik umešača na dan 31. decembra 1990. godine na spornoj nepokretnosti, kao društvenoj svojini, imao pravo korišćenja, zaključio da je umešač bio titular prava korišćenja na spornoj nepokretnosti. S obzirom na to da drugostepeni sud nije cenio kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije umešača, posebno imajući u vidu sadržinu člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije i primene merodavnog prava za rešavanje spornog slučaja, Ustavni sud nalazi da je zaključivanje drugostepenog suda bilo proizvoljno i arbitrerno.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je drugostepeni sud na jednom mestu konstatovao da se bez valjanog pravnog osnova ne može steći pravo svojine na nepokretnosti, bez obzira na upis tog prava u javnim registrima, jer je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva. Međutim, Ustavni sud nalazi da je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva, ali u propisanom postupku, te da sudovi ne mogu preispitivati tačnost zmeljišnoknjižnog upisa, sem ukoliko onaj ko to osporava isto traži, na način kako to zakon propisuje.

Ustavni sud ukazuje da je takav stav zauzeo i u Odluci Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine (videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs). Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da je Vrhovni kasacioni sud u više svojih odluka izrazio stav da ako je drugotuženi (pravno lice sa sedištem na teritoriji republika bivše SFRJ) u javnim knjigama bio upisan kao vlasnik nepokretnosti koju je prodao po spornom ugovoru, a pri tome upis nije osporen, to bi značilo da u tom slučaju nema mesta ništavosti ugovora jer je prodavac drugotuženi raspolagao sa svojim pravom u onom obimu koji je imao, a prvotuženi kao kupac bio savestan (rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev1. 5/15 od 3. jula 2015. godine i Rev1. 20/15 od 24. decembra 2015. godine).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine povređeno pravo navedenog podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu ovog podnosioca usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da isti sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog suda u Subotici P. 299/12 od 13. novembra 2012. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, to nije posebno cenio navode podnosioca o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe – A . DOO K, da su mu osporenom drugostepenom presudom povređena načela iz člana 85. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac kao domaće pravno lice ne može pozivati na povredu ovog načela, s obzirom na to da se tim načelom utvrđuju svojinska prava stranaca. Nadalje, u odnosu na istaknutu povredu načela iz člana 86. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da navedeno načelo kao ustavnopravna kategorija ne ulazi u domen konkretnih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, te da ono ne može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu podnosioca u ovom delu, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu privrednog društva A. DOO K, u delu u kome je osporeno rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 277/14 od 26. decembra 2014. godine , Ustavni sud ističe da u svakom postupku koji se vodi pred sudom, sud pravnog leka ima ne samo pravo, već i zakonsku obavezu da pre upuštanja u meritorno odlučivanje o izjavljenom pravnom sredstvu ispita da li su ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje. Ovo pravo (i obaveza) revizijskog jednako se odnosi na situaciju kada se izjavljuje „obična“ revizija, kao i kada se revizija izjavljuje po članu 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 - Odluka US) ili kada je njena dozvoljenost predviđena posebnim zakonom. Stoga, čak ni pozitivna ocena (mišljenje) apelacionog suda o dopuštenosti revizije izjavljene iz Zakonom izuzetno propisanih razloga, ni na koji način ne može da bude obavezujuća za revizijski sud kao sud koji je jedini nadležan za postupanje po ovom vanrednom pravnom leku i kao sud više instance. Pored navedenog, Ustavni sud je, uvidom u osporeno revizijsko rešenje , utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud dao detaljno i jasno obrazloženje zbog čega u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku , koja se odnosi na uslove za izjavljivanje izuzetne revizije. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je našao da nema uslova ni za razmatranje revizije po osnovu člana 485. Zakona o parničnom postupku, jer vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 300.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Ovakvo obrazloženje osporenog rešenja je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pa je Ustavni sud, polazeći od navedenog, ocenio da navodi podnosioca ne mogu predstavljati ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca da je osporeno revizijsko rešenje u suprotnosti sa odredbom člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, kojom je predviđeno da je revizija uvek dozvoljena ukoliko je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu. Ovo iz razloga što je tek Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) izmenjena odredba člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je ustanovljeno da je revizija uvek dozvoljena kada drugostepeni sud preinači presudu i odluči o zahtevima stranaka. Kako je odredbom člana 23. stav 1. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, a koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, propisano da će se postupak koji je započet po Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 i 74/13), a nije okončan pre stupanja na snagu ovog zakona, sprovesti po odredbama ovog zakona, sledi da se, u konkretnom slučaju, ne primenjuje ova zakonska odredba, budući da je postupak pravnosnažno okončan 29. januara 2014. godine, dakle pre stupanja na snagu ovog zakona. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na zaključke usvojene na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine, kojim je, pored ostalog utvrđeno da se navedeni Zakon o izmenama i dopunama primenjuje ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak je pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupka ukinuta i predmet vraćen na ponovno odlučivanje posle februara 2012. godine.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu iz člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac u pogledu osporenog revizijskog rešenja samo formalno poziva na njihovu povredu, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Neobrazloženo pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, odbacio ustavnu žalbu ovog podnosioca u delu u kome je izjavljena protiv osporenog revizijskog rešenja, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe privrednog društva „M.“ d.d. iz Ljubljane, u delu u kome je osporena presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine, Ustavni sud konstatuje da, prema pravnom stavu ovog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocima ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je u konkretnom slučaju revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu nesumnjivo primio pre 26. decembra 2014. godine, kada je doneto rešenje kojim je revizija odbačena, te je, stoga, a imajući u vidu datum podnošenja ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu odbacio ustavnu žalbu ovog podnosioca u delu kojim se osporava presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 11086/12 od 29. januara 2014. godine.

U odnosu na deo ustavne žalbe privrednog društva „M .“ d.d. kojim je osporeno revizijsko rešenje sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenog prava u suštini zasniva na identičnim razlozima kao i prethodni podnosilac. Stoga je Ustavni sud ocenio da takvi navodi podnosioca ne mogu predstavljati ustavnopravne razloge za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Što se tiče ostalih Ustavom zajemčenih načela i prava na čije se povrede ukazuje, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac u pogledu osporenog revizijskog rešenja samo formalno poziva na njihovu povredu, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, odbacio ustavnu žalbu ovog podnosioca izjavljenu protiv osporenih akata, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvojena ustavna žalba i poništena presuda zbog proizvoljne primene prava u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti