Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog dužine trajanja parničnog postupka od pet godina i četiri meseca. Uzevši u obzir složenost predmeta, doprinos podnosioca odugovlačenju i celokupno postupanje suda, ocenjeno je da postupak nije nerazumno dugo trajao.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2214/2009
24.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Samostalne građevinske radnje “Rad“ iz Apatina, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Samostalne građevinske radnje “Rad“ izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 15/2010.

O b r a z l o ž e nj e

1. Samostalna građevinska radnja “Rad“ iz Apatina je 25. novembra 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Maje Laušević iz Novog Sada, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1083/06.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 18. januara 2006. godine podneo protiv izvršnih dužnika predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave i da je prvostepeni sud doneo rešenje o prinudnom izvršenju, te da je Trgovinski sud u Novom Sadu usvojio prigovor dužnika, stavio van snage prvostepeno rešenje u delu kojim je određeno izvršenje i ustupio spise predmeta parničnom odeljenju istog suda radi sprovođenja postupka po tužbi. On ističe da je parnični sudija zaključio glavnu raspravu 14. februara 2007. godine, te da je ponovo otvorio raspravu i nije doneo presudu do današnjeg dana, pa smatra da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi povredu navedenog ustavnog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 15/2010, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 16. januara 2006. godine podneo Trgovinskom sudu u Novom Sadu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnih dužnika Pravoslavne eparhije sremske i Srpske pravoslavne crkvene opštine Sremska Kamenica i tražio da sud solidarno obaveže dužnike da mu isplati novčani iznos od 1.015.304,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. oktobra 2004. godine pa do konačne isplate, kao i troškove izvršnog postupka. Predložio je da se, u slučaju da izvršni dužnici ne ispune dobrovoljno obavezu, izvršenje sprovede plenidbom novčanih sredstava sa računa dužnika i njihovim prenosom na tekući račun izvršnog poverioca.

Prvostepeni sud je 18. januara 2006. godine doneo rešenje Iv. 158/06, kojim je usvojio predlog izvršnog poverioca.

Odlučujući o prigovoru izvršnih dužnika, Trgovinski sud u Novom Sadu je 15. marta 2006. godine doneo rešenje Iv. 158/06, kojim je stavio van snage rešenje o izvršenju i ukinuo sprovedene izvršne radnje, te je odlučio da se spisi predmeta ustupe parničnom odeljenju suda, radi sprovođenja postupka po tužbi.

Odlučujući o žalbi izvršnog poverioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Iž. 811/06 od 18. aprila 2006. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Nakon što je drugostepeni sud vratio spise predmeta prvostepenom sudu, predmet je zaveden pod brojem P. 1083/06.

Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 20 ročišta za glavnu raspravu (11. septembra 2006, 25. oktobra 2006, 18. decembra 2006, 14. februara 2007, 18. aprila 2007, 30. maja 2007, 17. septembra 2007, 22. novembra 2007, 4. februara 2008, 2. aprila 2008, 2. juna 2008, 24. septembra 2008, 5. novembra 2008, 22. decembra 2008, 5. marta 2009, 14. maja 2009, 14. septembra 2009, 25. novembra 2009, 22. februara 2010. i 16. marta 2010. godine), od kojih je 15 održano. Ročište zakazano za 11. septembar 2006. godine nije održano zbog nedolaska parničnih stranaka, ročište od 18. aprila 2007. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužioca, ročište od 30. maja 2007. godine nije održano na predlog novog punomoćnika tužioca, ročište od 4. februara 2008. godine nije održano na predlog veštaka građevinske struke da mu se ostavi dodatni rok za dostavljanje nalaza i mišljenja, a ročište zakazano za 22. februar 2010. godine nije održano na zajednički predlog punomoćnika parničnih stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Nakon sprovedenog dokaznog postupka, Trgovinski sud u Novom Sadu je na ročištu od 14. februara 2007. godine zaključio glavnu raspravu.

Prvostepeni sud je rešenjem P. 1083/06 od 22. marta 2007. godine ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da činjenično stanje nije dovoljno utvrđeno.

Privredni sud u Novom Sadu je nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo predmet radi postupanja i on je zaveden pod brojem P. 15/2010.

Prvostepeni sud je 16. marta 2010. godine doneo presudu P. 15/2010, kojom je: u stavu prvom izreke odbio prigovor stvarne nenadležnosti suda koji su istakli tuženi; u stavu drugom izreke odbio predlog tuženih za prekid postupka; u stavu trećem izreke odbio prigovor presuđene stvari koji su istakli tuženi; u stavu četvrtom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je obavezao prvotuženog i drugotuženog da mu solidarno isplate iznos od 1.015.303,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. oktobra 2004. godine i da mu isplate troškove parničnog postupka; u stavu petom izreke odbio zahtev tuženih za naknadu troškova ovog postupka; u stavu šestom izreke ukinuo rešenje Trgovinskog suda u Novom Sadu Iv. 158/06 od 18. januara 2006. godine.

Odlučujući o žalbi tuženih, Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 10125/10 od 25. maja 2011. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom, četvrtom i petom izreke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je bilo propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da će, ako se rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave pobija u celini ili samo u delu kojim je određeno izvršenje, sud kome je prigovor podnesen, staviti van snage rešenje o izvršenju u delu kojim je određeno izvršenje i ukinuti sprovedene radnje, a postupak će nastaviti kao povodom prigovora protiv platnog naloga, a ako za to nije mesno nadležan, dostaviće predmet mesno nadležnom sudu (član 21. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da platni nalog tuženi može pobijati samo prigovorom (član 457. stav 1.); da će, ako su prigovori podneti blagovremeno, sud zakazati odmah ročište za glavnu raspravu, te da u toku glavne rasprave stranke mogu da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze, a tuženi može isticati i nove prigovore u pogledu pobijanog dela platnog naloga (član 458. st. 2. i 3.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj specifični postupak (privredni spor kome je prethodio izvršni postupak) pokrenut 16. januara 2006. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Trgovinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan donošenjem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10125/10 od 25. maja 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je konstatovao da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao pet godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da je postupak okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Uzimajući u obzir da su izvršni dužnici, odnosno tuženi osporili verodostojnost isprave kojom je podnosilac ustavne žalbe pokušao da dokaže svoje potraživanje prema njima, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su prouzrokovala nešto duže trajanje parničnog postupka. Naime, Trgovinski sud u Novom Sadu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je podnosilac zaključio sa tuženima ugovor o izvođenju građevinsko – zanatskih radova na sanaciji i rekonstrukciji “Srpske narodne škole“ u Sremskoj Kamenici, da li je on izvršio svoje ugovorne obaveze i da li je prilikom izvođenja radova postupio na način primeren obnovi spomenika kulture, odnosno da utvrdi novčanu vrednost izvedenih radova podnosioca. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao tri svedoka, pročitao mnogobrojne pismene isprave, izvršio uvid u spise predmeta istog suda P. 2603/04 i izveo dokaz veštačenjem na okolnost cene građevinskih radova koje je obavio podnosilac ustavne žalbe. S tim u vezi, treba istaći da je sud u ovoj pravnoj stvari odredio dva veštaka građevinske struke i da je morao dva puta da ih sasluša, s obzirom na to da su njihovi nalazi i mišljenja bili protivrečni. Stoga, postojanje obimnog i složenog dokaznog postupka, po oceni Ustavnog suda, predstavlja opravdani razlog za nešto duže trajanje parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su on i njegov punomoćnik u određenoj meri doprineli nešto dužem trajanju ovog privrednog spora. Naime, Ustavni sud je našao da su četiri ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odložena iz razloga koji se mogu pripisati u odgovornost podnosiocu ustavne žalbe, što je imalo za posledicu nepotrebno prolongiranje parničnog postupka.

Imajući u vidu specifičnosti u ovoj pravnoj stvari koje se ogledaju u činjenici da je ova parnica potekla iz izvršnog postupka pokrenutog podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave i da je Trgovinski sud u Novom Sadu, nakon podnošenja prigovora izvršnih dužnika na rešenje o izvršenju od 18. januara 2006. godine, počeo da postupa kao parnični sud, u smislu odredaba člana 21. stav 1. Zakona o izvršnom postupku i člana 458. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je odvojeno analizirao postupanje sudova koji su odlučivali o predlogu za izvršenje, odnosno tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni izvršni sud odlučio o predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe u roku propisanom odredbom člana 5. stav 2. Zakona o izvršnom postupku, te da su Trgovinski sud u Novom Sadu i Viši trgovinski sud, odlučujući o remonstrativnom i devolutivnim pravnim lekovima, postupili u skladu sa načelom hitnosti koje afirmiše navedeni procesni zakon. Razmatrajući postupanje parničnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je Trgovinski sud u Novom Sadu učinio određene propuste koji su uticali na nešto duže trajanje predmetnog parničnog postupka. Naime, navedeni prvostepeni sud je na ročištu od 14. februara 2007. godine zaključio glavnu raspravu, da bi nakon ponovnog otvaranja rasprave prvostepena presuda bila doneta tek 16. marta 2010. godine. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je u takvoj procesnoj situaciji od izuzetne važnosti da parnični sud efikasno sprovede postupak i utvrdi bitne činjenice za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva. S obzirom na to da je veštak građevinske struke Z.S. dostavio nalaz i mišljenje prvostepenom sudu tek nakon deset meseci, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine). Međutim, Ustavni sud nalazi da se iz navedenih činjenica ne može izvesti automatski zaključak da je u ovoj parnici došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da domaći sud nije poštovao zakonske rokove ne mora sama po sebi da bude nesaglasna sa Konvencijom (videti presude u predmetima Zielinski vs. Poland od 15. februara 2005. godine i Stoidis vs. Greece od 17. maja 2001. godine). Ne računajući navedene propuste u ovoj parnici, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni parnični sud preduzeo sve procesne radnje propisane zakonom kako bi se postupak okončao u najkraćem mogućem roku i da je zakazivao ročišta za glavnu raspravu u redovnim intervalima. Polazeći od svega navedenog, te činjenica da se ovaj specifični postupak vodio pred izvršnim i parničnim sudovima u dve instance i da je pravnosnažno okončan nakon pet godina i četiri meseca, Ustavni sud je ocenio da se trajanje predmetnog sudskog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Na osnovu svih iznetih razloga, a posebno imajući u vidu da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja postupka i da postoji doprinos podnosioca ustavne žalbe od šest meseci za nešto duže trajanje parnice, Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te odlučio kao u izreci.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti