Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 14 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Save Mitića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Save Mitića i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je pred Opštinskim sudom u Leskovcu vođen u predmetu P. 757/97 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Sava Mitić iz Leskovca je 4. maja 2010. godine preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 757/97.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je još 30. aprila 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv Javnog komunalnog preduzeća "Vodovod" iz Leskovca, da je prvostepena presuda doneta 18. januara 2006. godine, dakle posle deset godina dok je drugostepena presuda doneta 13. aprila 2010. godine, te da su mu time nadležni sudovi povredili ustavno pravo na suđenje u razumnom roku jer je parnični postupak trajao 14 godina.

Podnosilac je traži o i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 757/97 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. aprila 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog Javnog komunalnog preduzeća "Vodovod", Leskovac, radi utvrđenja . Tužbu je precizirao 25. februara 1997. godine.

Pred prvostepenim sudom prvo ročište za glavnu raspravu je održano tek 10. oktobra 2000. godine, sledeće ročište je održano 8. novembra 2000. godine kada je određeno sprovođenje dokaznog postupka, ročište zakazano za 12. januara 2001. godine nije održano na zahtev tužioca zbog angažovanja punomoćnika u daljem toku postupka, ročište zakazano za 2. mart 2001. godine nije održano jer na strani tuženog niko nije došao, a ročište zakazano za 30. mart 2001. godine nije održano na zahtev tužene strane. Na ročištu od 18. februara 2002. godine naloženo je pribavljanje određenih dokaza. Na ročištu od 8. aprila 2002. godine tuženi je predložio mirovanje postupka i sud je doneo rešenje kojim je utvrđeno da u ovom sporu postupak miruje od 8. aprila 2002. godine. Podneskom od 12. jula 2002. godine tužilac je tražio nastavak postupka i sledeće ročište je održano 16. septembra 2002. godine kada je određeno sprovođenje dokaza uviđajem suda na licu mesta. Ročište zakazano za 27. oktobar 2003. godine nije održano bez navođenja razloga a sledeće ročište je održano 25. novembra 2003. godine, na ročištu od 11. decembra 2003. godine sproveden je dokaz uviđajem na licu mesta. Ročište zakazano za 14. septembar 2005. godine nije održano bez navođenja razloga. Na ročištu od 26. oktobra 2005. godine određeno je veštačenje od strane veštaka geometra, na ročištu od 12. decembra 2005. godine naloženo je traženje izveštaja od Službe za katastar nepokretnosti opštine Leskovac. Na ročištu od 18. januara 2006. glavna rasprava je zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 757/97 od 18. januara 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi tužioca protiv prvostepene presude Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž. 608/10 od 13. aprila 2010. godine kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 757/97 od 18. januara 2006. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na ovaj parnični postupak u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko deset godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 30. aprila 1996. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 757/97.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova.

Naime, parnični postupak je okončan 13. aprila 2010. godine donošenjem drugostepene presude, dakle posle 14 godina, imajući u vidu da je tužba podneta 30. aprila 1996. godine, što je nerazumno dug period koji se ničim ne može opravdati.

Naime, od podnošenja tužbe, prvo ročište za glavnu raspravu je održano posle četiri godine a ukupno je do donošenja prvostepene odluke održano 10 ročiš ta dok pet ročišta nije održano, između ročišta od 16. septembra 2002. godine do ročišta od 27. oktobra 2003. godine prošlo je godinu dana , a takođe, postupak pred drugostepenim sudom je trajao više od četiri godine.

Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe je u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer je na njegov zahtev postupak mirovao pet meseci (od 8. aprila do 16. septembra 2002. godine), a takođe i jedno ročište nije održano na zahtev podnosioca.

Takođe, iako je osporeni postupak bio predmet određene složenosti koji je iziskivao izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka geometra, to ne može biti opravdanje za neopravdano dugo trajanje parničnog postupka jer p o praksi Ustavnog suda kao i po kriterijumima i praksi međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, trajanje parničnog postupka od 14 godina predstavlja nerazumno dug period.

Dakle, polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 757/97, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredb ama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 era, u dinarskoj protivvrednosti obračunato j po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka kao i doprinos podnosioca trajanju postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i u samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević