Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu ratnog vojnog rezerviste čija je tužba za isplatu dnevnica odbačena zbog nenadležnosti suda. Utvrđena je povreda prava na jednaku zaštitu prava, jer je isti sud u istovetnim predmetima meritorno odlučivao, stvarajući nedopustivu pravnu nesigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2215/2010
24.01.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sla đana Živadinovića iz sela Puhovci kod Aleksandrovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slađana Živadinovića izjavljena protiv rešenja Ok ružnog suda u Beogradu Gž. 21934/09 od 20. oktobra 2009. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog su da, ponovi postupak po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog sud a u B eogradu P. 872/08 od 18. marta 2009. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađan Živadinović iz sela Puhov ci, kod Aleksandrovca je 4. maja 2010 . godine, preko punomoćnika – advokata Miodraga Rajkovića iz Beograda, podneo ustavnu žalbu protiv rešenja navedenog u tački 1. izre ke, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 21934/09 od 20. oktobra 2009. godine ukinuta prvostepena presuda i odbačen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da sud obaveže tuženu državu da mu isplati iznos dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja tokom 1999. godine; da su sudovi u Republici Srbiji postupali na različite načine povodom istovetnih tužbi ratnih vojnih rezervista, tako što su u nekim sporovima usvajali tužbeni zahtev, a u nekima odbijali tužbeni zahtev ili odbacivali tužbe zbog apsolutne nenadležnosti suda; da je na taj način povređeno ustavno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, kao i načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. Ustavnom žalbom se zahteva da Ustavni sud utvrdi postojanje povrede navedenih ustavnih prava podnosioca, te da poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane radi isplate duga - neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SRJ) tokom 1999. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 872/08 od 18. marta 2009. godine, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime izmirenja duga isplati iznose bliže navedene u presudi, sa zakonskom zateznom kamatom.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 21934/09 od 20. oktobra 2009. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog sud a u B eogradu P. 872/08 od 18. marta 2009. godine i odbačena tužba. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti; da se o pravu na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu; da je postupak ostvarivanja prava na dnevnice za vreme učešća u ratnim dejstvima regulisan odredbama Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije, kojim je propisano da se pravo na naknadu utvrđuje rešenjem prema pravilima upravnog postupka pred nadležnim organima tužene; da stoga sud opšte nadležnosti nije ovlašćen da po pravilima parničnog postupka u ovom postupku ispituje pravilnost i zakonitost odluka koje su donete po pravilima upravnog postupka, ni kroz poseban tužbeni zahtev, ni kroz prethodno pitanje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja , građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu, kao i da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), po službenoj dužnosti oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, osim kad nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak (član 16.); da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.).

5. Ustavni sud je utvrdio da k ako s e osporenim rešenjem Gž. 21934/09 od 20. oktobra 2009. godine Okruž ni sud u Beogradu oglasio apsolutno nenadležnim i odbacio tužbu, isti sud je presudama Gž. 15730/08 od 21. januara 2009. godine, Gž. 12575/06 od 21. maja 2008. godine, Gž. 14267/06 od 16. januara 2007. godine i Gž. 16911/08 od 27. februara 2009. godine meritorno odlučio o istovrsnim tužbenim zahtevima drugih tužilaca , kao nadležni parnični sud, saglasno članu 1. Z PP.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je isti nadležni drugostepeni sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito pos tupao i na taj način podnosioca ustavne ža lbe, odbacujući njegovu tužbu, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u parničnim postupcima u kojima je o njihov im tužb ama meritorno odlučeno. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa nadležnih sudova suprotna principu pravne sigurnosti i da je različitom ocenom sudske nadležn osti povređeno pravo podnosioca ustavne žalb e na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa različitim postupanjem redovnih sudova videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-143/2007 od 16. jula 2009. godine. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 10909/09 od 27. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je našao da redovni sudovi nisu mogli odbaciti tužbu tužioca sa obrazloženjem da sud u parnici nije nadležan za postupanje u konkretnom slučaju. Naime, prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije koje je utvrđeno na sednici održanoj 26. maja 2003. godine, nadležnost organa uprave za postupanje po zahtevu za ostvarivanje prava na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije u toku NATO bombardovanja SRJ 1999. godine ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Iz izloženog proizilazi da i u slučaju kad organ uprave nije doneo posebno rešenje o utvrđivanju prava na dnevnice, parnični sudovi ne mogu odbaciti tužbeni zahtev kojim se traži njihova isplata. Ovo stoga što sud ima obavezu da postupi po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako ga je naveo, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4. ZPP). Dakle, obaveza suda je da uzme u obzir svako pravno stanovište po kome tužbeni zahtev proističe iz utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, u ovoj parnici to nije bio slučaj. Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno.

Kako je u konkretnom slučaju, na opisani način, očigledno došlo do arbitrerne primene prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, naložio nadležnom sudu da pono vi postupak po žalbi tužene protiv navedene prvostepene presude u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke Ustavnog suda, kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim rešenjima podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način dikriminisani zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu. Kako u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Už-2289/2009 od 8. marta 2012. godine).

Ustavni sud posebno naglašava da je prilikom odlučivanja o ov oj ustavnoj žalb i imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Vučković i drugi protiv Srbije'' (predstavka broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine). Naime, navedenom presudom, Evropski sud je, pored ostalog, utvrdio da je povređen član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine). U navedenom predmetu, Sud u Strazburu je zaključio da nije postojalo „objektivno i razumno opravdanje“ da se podnosioci predstavki tretiraju različito, samo na osnovu njihovog mesta prebivališta, od rezervista iz sedam drugih opština Srbije, kategorizovanih kao „nerazvijene“, za koje je isplata dnevnica definisana sporazumom od 11. januara 2008. godine.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na os novu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti