Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 19 godina. Žalba je odbačena u delu koji se odnosi na izvršni postupak i osporene presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Šk ulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . P . iz sela M . kod Uba , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9748/14 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba R. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku k oji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 6429/10 (ranije Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 333/97 ).

3. Odbacuje se ustavna žalba R. P . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9748/14 od 25. aprila 2016. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7857/16 od 12. januara 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. P . iz sela M . kod Uba podnela je Ustavnom sudu, 17. marta 2017. godine, pre ko punomoćnika K. P . i B . I , advokata iz Obrenovca , ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 3. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na su đenje u razumnom roku u postupcima navedenim u tač. 1. i 2. izreke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da u konkretnom slučaju, postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupci okončali u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, osporava i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9748/14 od 25. aprila 2016. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7857/16 od 12. januara 2017. godine. Podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda. Ustavnom žalbom nije tražena naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9748/14 (ranije spis Četvrtog op štinskog suda u Beogradu P. 1136/98) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u podatke iz elektronskog sistema toka predmeta Portala sudova Srbije, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 333/97 od 31. marta 1997. godine određeno je prinudno izvršenje po predlogu izvršnog poverioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv izvršnog dužnika N.L, na osnovu izvršne isprave - presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4169/94 od 16. februara 1996. godine, radi naplate novčanog potraživanja u iznosu od 100.000,00 evra , sa kamatom, popisom, procenom i plenidbom pokretnih stvari dužnika.

Po prigovoru trećih lica M.L, J.L. i A. k . „L .“ Četvrti opštinsk i sud u Beogradu je doneo zaključak I. 333/97 od 6. februara 1998. godine , kojim je navedena treća lica uputio da podnesu tužbu radi utvrđenja nedopustivosti izvršenja određenog rešenjem I. 333/97 od 31. marta 1997. godine.

Podneskom od 30. juna 2016. godine je poverilac izjavio da želi da u predmetu postupa izvršitelj.

Dana 9. juna 2017. godine po predlogu izvršnog poverioca predmet je upućen izvršitelju.

Tužioci M.L, J.L. i A. k . „L .“ podneli su 9. marta 1998. godine tužbu Četvrtom opštinsko m sudu u Beogradu protiv tužene R. P, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi proglašenja da je izvršenje nedopušteno .

U sprovedenom parničnom postupku zakazano je ukupno 56 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 24 održano , na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i četiri svedoka. Ostala 32 ročišta nije održano , i to dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, četiri zbog obustave rada Advokatske komore , tri na zahtev tužene strane, a preostala ročišta nisu održana uglavnom zbog neuredne dosta ve poziva strankama i svedocima, kao i na zahtev tužilačke strane.

U toku postupka je, prvobitno, doneta presuda Prvog osnovnog suda u Be ogradu P. 3556/10 od 14. aprila 2011. godine, ispr avljena rešenjem tog suda od 12. juna 2012. godine, čijim stavom prvim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je nedopušteno izvršenje određeno rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 333/97 od 31. marta 1997. godine na tačno određenim pokretnim stvarima tužilaca ; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 506/12 od 8. avgusta 2013. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Be ogradu P. 3556/10 od 14. aprila 2011. godine, ispravljena rešenjem tog suda od 12. juna 2012. godine, u delu stava prvo g koji se odnosi na tužioca M.L; savom drugim izreke ukinuta je navedena prvostepena presuda u preostalom delu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni p ostupak u tom delu.

U ponovnom postupku doneta je osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9748/14 od 25. aprila 2016. godine, čijim stavom prvim izreke je utvrđeno da je tužba odbačena u odnosu na A. k . „L .“; stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje J.M. i utvrđeno da je nedopušteno izvršenje određeno rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 333/97 od 31. marta 1997. godine na tačno određenim pokretnim stvarima te tužilje ; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji J.M. naknadi troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7857/16 od 12. januara 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9748/14 od 25. aprila 2016. godine u stavovima drugom i trećem.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom , pored ostalog, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda ustanovljen Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, kada je i prvi put proklamovano pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se trajno postupak okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava .

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti , utvrdio da je od podnošenja tužbe – 9. marta 1998. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7857/16 od 12. januara 2017. godine kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak , proteklo 18 godina i skoro 11 meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce, navedeno trajanje parničnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Ovo naročito što je Ustavni sud utvrdio da je tokom osporenog parničnog postupka prva prvostepena p resuda doneta tek nakon 13 godina od podnošenja tužbe. Pored toga , Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je od 56 zakazanih ročišta za glavnu raspravu održao 24 na kojima je sproveo dokazni postupak samo saslušanjem str anaka i četiri svedoka, a da čak 32 ročišta nije održano uglavnom zbog neuredne dosta ve poziva strankama i svedocima, a dva zbog s prečenosti postupajućeg sudije. Činjenica da četiri ročišta nisu održana zbog prekida rada Advokatske komore ne može biti opravdanje za navedeno trajanje osporenog postupka. Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on a neznatno doprinela trajanju predmetnog parnično g postupka, budući da tri ročišta nisu održana na zahtev njenog punomoćnika.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe ostvari utvrđivanjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku k oji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 333/97 , kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 6429/10, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), od 21. maja 2014. godine, u pravni sistem Republike Srbije uvedeno novo pravno sredstvo – zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku o kome odlučuju nadležni redovni sudovi, a da je od 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je takođe predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud.

Imajući u vidu navedeno i da je ustavna žalba podneta u vreme dok je izvršni postupak koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 6429/10 još uvek trajao, budući da je 9. juna 2017. godine po predlogu izvršnog po verioca predmet upućen izvršitelju, kao i da podnositeljka nije obavestila Sud da je osporeni izvršni postupak, u međuvremenu, pravnosnažno okončan, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene zakonske pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se traži utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u navedenom izvršnom postupku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

6. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9748/14 od 25. aprila 2016. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7857/16 od 12. januara 2017. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još j ednom oceni zakonitost osporenih ak ata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti