Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Deo žalbe koji se odnosi na pogrešnu primenu materijalnog prava u stambenom sporu je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Ć. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. Ć. i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 854/03 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Ć. iz B. podnela je 16. maja 2011. godine, preko punomoćnika V. K, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava drugog i trećeg presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 135/10 od 21. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je okončan osporenom presudom. Podnositeljka se pozvala i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno pogrešnom primenom materijalnog prava. S tim u vezi, podnositeljka ističe da je stav drugostepenog suda - da je za proširenje i korišćenje upražnjenog sustanarskog dela stana nužna saglasnost davaoca stana na korišćenje, suprotan odredbama Zakona o stambenim odnosima na koje se sud u osporenoj presudi pozvao. Povredu prava na suđenje u razumnom roku podnositeljka zasniva na činjenici da je predmetni parnični postupak, koji je za nju bio od posebnog značaja, trajao petnaest godina. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 88392 /10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 854/03 ), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja N. Ć, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 14. juna 1995. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Opštine Savski venac, radi utvrđenja svojstva nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca stana broj 15, površine 73 m2, koji se nalazi u S. ulici broj 11 u B. (u daljem tekstu: sporni stan).

Do donošenja prve po redu, i to usvajajuće prvostepene presude P. 3541/95 od 14. juna 2000. godine, od ukupno 19 zakazanih ročišta, šest nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog bolesti predsednika sudskog veća, dva ročišta nisu održana na molbu tužiljinog punomoćnika, a za jedno ročište nisu navedeni razlozi neodržavanja. U ovom delu postupka sud je tri puta zakazivao ročišta u razmacima od preko pet meseci (26. jun - 6. decembar 1995. godine; 6. decembar 1995. godine - 18. jun 1996. godine; 18. jun - 26. novembar 1996. godine).

Navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 35/01 od 21. februara 2001. godine.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je, nakon četiri održana ročišta, 21. marta 2002. godine doneo drugu po redu usvajajuću prvostepenu presudu P. 1896/01, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11720/02 od 22. novembra 2002. godine.

U drugom ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od ukupno 14 zakazanih ročišta, šest nije održano. U 2005. godini održano je samo jedno ročište kada je izveden dokaz uviđajem na licu mesta, dok ostala tri ročišta nisu održana zbog toga što je strankama neposredno pre ročišta uručen nalaz veštaka, odnosno zbog nedolaska uredno pozvanog veštaka, dok za jedno ročište nisu navedeni razlozi neodržavanja. Takođe, u 2006. godini održano je samo jedno ročište, dok tri ročišta nisu održana (dva zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog nepotpunog sastava sudskog veća).

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 854/03 od 16. aprila 2007. godine, ispravljenom rešenjem tog suda od 3. oktobra 2007. godine, utvrđeno je da tužilja N. Ć. ima pravo da u svojstvu zakupca na neodređeno vreme nastavi sa trajnim korišćenjem spornog stana površine 73 m2, što je tužena Opština Savski venac dužna da prizna i trpi. U obrazloženju presude je navedeno da je sud na osnovu izvedenih dokaza utvrdio: da je tužilja unuka pok. J. Đ, supruge pok. M. Đ, ranijeg nosioca stanarskog prava na stanu broj 15 u S. ulici broj 11 u B, površine 37 m2; da je tužilja upisana kao član porodičnog domaćinstva pok. M. Đ. u ugovoru o korišćenju predmetnog stana koji je imenovani 1. novembra 1967. godine zaključio sa davaocem stana na korišćenje; da je nakon smrti M. Đ. 1984. godine, tužilja nastavila da koristi taj stan sa svojom bakom J. Đ. koja je preminula 1989. godine; da je tužilja na adresi spornog stana prijavljena od 26. decembra 1972. godine, a da u istom živi od 1955. godine; da su tužiljini roditelji bili potpisnici više ugovora o korišćenju stanova u kojima je tužilja navođena kao član njihovog porodičnog domaćinstva; da je poslednji ugovor u kojem se tužilja pominje kao član porodičnog domaćinstva svoje majke zaključen 8. novembra 1976. godine; da je sporni stan u kojem je tužilja živela sa svojom bakom u zemljišnim knjigama upisan na tuženu opštinu, te da se u građevinskom smislu radi o većem stanu koji su koristile dve porodice; da je Odeljenje za komunalne poslove tužene 9. oktobra 1963. godine izdalo saglasnost pok. M. Đ. za izdvajanje sustanarskog odnosa na taj način da zazida postojeća vrata između soba, pregradi postojeće kupatilo i otvori nova vrata za ulaz u pregrađeni deo; da po dobijenom odobrenju nisu izvedeni građevinski radovi, a da je pok. M. Đ. lakom pregradom pregradio kupatilo; da navedenom podelom sustanari nisu dobili potpuno komforne stanove; da je u drugom delu stana živela pok. D. A. koja je preminula 1984. godine; da se pok. M. Đ. 27. avgusta 1984. godine obratio tuženoj radi dobijanja saglasnosti za proširenje na deo stana koji je koristila pok. D. A; da tužena nije donela odluku o pomenutoj molbi i da se pok. M. Đ. 1984. godine samovlasno proširio na upražnjeni deo stana; da je rešenjem Odeljenja za urbanizam, komunalne i stambene poslove tužene od 3. novembra 1995. godine utvrđeno da se tužilja bez pravnog osnova uselila u sporni stan i da joj je naloženo da se iz istog iseli; da je tužena rešenjem od 20. maja 1996. godine dala u zakup na neodređeno vreme Z. J. stan broj 15/1 u S. ulici broj 11, površine 32 m2. Polazeći od toga da je tužilja od rođenja živela u zajedničkom porodičnom domaćinstvu sa svojom bakom i njenim suprugom u delu spornog stana površine 37 m2, da je u govoru o korišćenju tog dela stana iz 1967. godine navedena kao član njihovog porodičnog domaćinstva i da od 1972. godine na toj adresi ima prijavljeno prebivalište, prvostepeni sud je zaključio da tužilja ima pravo da nastavi da trajno koristi sporni stan. Obrazlažući izneti zaključak, prvostepeni sud se pozvao na odredbe člana 20. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni list SFRJ", broj 32/65) i člana 9. st. 1. i 4. i člana 19. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 9/85, 18/85 i 11/88) u pogledu odluke o tužiljinom pravu da u svojstvu zakupca na neodređeno vreme nastavi sa korišćenjem dela stana u kojem je živela sa svojom bakom i njenim suprugom. Prvostepeni sud je odluku o tužiljinom pravu da u svojstvu zakupca na neodređeno vreme nastavi sa korišćenjem ispražnjenih prostorija dela stana (površine 32 m2), koje je prethodno koristio drugi sustanar, obrazložio stanovištem da je tužiljin pravni prethodnik pok. M. Đ, u skladu sa članom 90. Zakona o stambenim odnosima iz 1981. godine, imao pravo da se proširi na drugi deo stana koji je ostao upražnjen bez saglasnosti i odobrenja vlasnika stana, te da stoga tužilja ne može da izgubi to stečeno pravo.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 135/10 od 21. aprila 2010. godine prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je utvrđeno da tužilja u svojstvu zakupca na neodređeno vreme ima pravo da nastavi sa korišćenjem spornog stana koji se sastoji od prostorija bliže navedenih u izreci, ukupne površine 37 m2, a preinačena je u preostalom delu tako što je odbijen tužiljin zahtev kojim je tražila da se utvrdi da u svojstvu zakupca na neodređeno vreme ima pravo korišćenja preostalih prostorija u stanu, ukupne površine 32 m2. Drugostepeni sud je u svemu prihvatio razloge prvostepene presude u pogledu odluke da tužilja u svojstvu zakupca na neodređeno vreme ima pravo korišćenja stana koji se sastoji od prostorija u kojima je živela sa svojom bakom i pok. M. Đ, kao član njihovog porodičnog domaćinstva. Međutim, po nalaženju drugostepenog suda , zaključak Drugog opštinskog suda u Beogradu u pogledu tužiljinog prava da koristi preostale prostorije stana nakon smrti drugog sustanara nije zasnovan na zakonu. Drugostepeni sud je, za razliku prvostepenog, stao na stanovište da je, u smislu člana 90. stav 2. Zakona o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", br. 9/85 - prečišćen tekst i 18/85), nužno postojanje odluke o davanju na korišćenje prostorija iz kojih se iselio jedan od sustanara drugom sustanaru, i da je svaka radnja koja je preduzeta bez takve odluke protivna zakonu, te da stoga ne može uživati sudsku zaštitu. Apelacioni sud je istakao da je na ovakav stav bez uticaja to što po nalaženju veštaka sporni stan predstavlja građevinsku celinu i što se u javnim knjigama vodi kao jedno telo, budući da je aktom tužene od 9. oktobra 1963. godine tužiljinom pravnom prethodniku dato odobrenje da izvođenjem građevinskih radova izdvoji tada postojeće sustanarske odnose na nač in kako je sam predložio. Pored toga, posebno je naglašeno da su stambene jedinice koje su nastale ovakvom podelom korišćene kao dve, bez obzira na to da li su ispunjavale uslove komfora i da tužena nakon davanja pomenutog odobrenja tužiljinom prethodniku nije donela nijedan akt kojim bi navedeno stanje bilo izmenjeno, sve do odluke iz 1996. godine kojim je Z . J. dat stan u zakup (prostorije koje je prethodno koristila pok. D. A.). Osporena drugostepena presuda uručena je tužiljinom punomoćniku 14. maja 2011. godine.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Kako se odredba člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, to je Ustavni sud povredu ovog prava ispitivao u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 8/81 – prečišćen tekst , 18/81 i 38/84), koji je bio na snazi u vreme kada se tužiljin pravni prethodnik proširio na upražnjeni deo stana, bilo je propisano: da se na sustanarske odnose koji su postojali na dan 23. jula 1959. godine primenjuju odredbe čl. 87. do 94. ovog zakona (član 86.); da davalac stana na korišćenje odlučuje o davanju na korišćenje prostorija iz kojih se iselio jedan od sustanara drugim sustanarima, kao i da sustanar ne stiče stanarsko pravo na delu stana koji dobija na korišćenje po stavu 2. ovog člana, ako davalac stana na korišćenje to izričito ne naznači u aktu o davanju stana na korišćenje (član 90. st. 1. i 2.).

Identično zakonsko rešenje bilo je predviđeno i članom 98. st. 2. i 3. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 9/85 – prečišćen tekst, 18/85 i 11/88 ).

Članom 48. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97 i 46/98 ) je propisano : da se na stanu ne može zasnovati novi sustanarski odnos, a da se na ranije zasnovane sustanarske odnose i zaštićene podstanare shodno primenjuju odredbe ovog zakona o zakupu društvenog stana, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (stav 1.); da će nosilac prava raspolaganja ispražnjeni deo stana koji je koristio jedan od sustanara dati na korišćenje preostalom sustanaru, ako se time obezbeđuje za tog sustanara odgovarajući stan u smislu ovog zakona (stav 2.); da će, u slučaju da preostali sustanar koristi deo stana koji je odgovarajući u smislu ovog zakona, vlasnik stana iz stava 2. ovog člana pretvoriti ispražnjeni deo stana u zasebnu građevinsku celinu, a ako to po propisima nije moguće vlasnik stana može taj deo stana dati preostalom sustanaru na korišćenje (stav 3.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava otpočeo 14. juna 1995. godine i da je pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom od 21. aprila 2010. godine. Dakle, parnični postupak je trajao nepunih petnaest godina, što samo po sebi ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, skoro petnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo, ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje skoro petnaest godina, posebno uzimajući u obzir da podnositeljka nije u bitnoj meri doprinela dužem trajanju postupka, jer samo dva ročišta nisu održana na molbu njenog punomoćnika. Imajući u vidu utvrđene činjenice u ovoj ustavnopravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje sudskog postupka može pripisati isključivo nedelotvornosti prvostepenog suda.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 854/03 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), postupajući u granicama zahteva ustavne žalbe, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, jer su utvrđivanje činjenica i/ili primena merodavnog prava bili očigledno proizvoljn i ili diskriminator ski na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Beogradu svoju odluku o tome da podnositeljka ustavne žalbe nema pravo da u svojstvu zakupca na neodređeno vreme nastavi sa korišćenjem ispražnjenih prostorija spornog stana, površine 32 m2, koje je do 1984. godine koristio drugi sustanar, zasnovao na odredbi člana 90. stav 2. Zakona o stambenim odnosima iz 1981. godine, koji je bio na snazi u momentu kada se podnositeljkin pravni prethodnik proširio na ispražnjeni deo stana, pri čemu je očiglednom omaškom navedeno da je pomenuti zakon objavljen u „Službenom glasniku SRS", broj 9/85. Prema pomenutoj zakonskoj odredbi, davalac stana na korišćenje odlučuje o davanju prostorija na korišćenje iz kojih se iselio jedan od sustanara drugom sustanaru ili sustanarima. Dakle, iz formulacije odredaba člana 90. st. 2. i 3. Zakona o stambenim odnosima proizlazi da je zakonodavac ostavio na volju davaocu stana da u svim slučajevima ispražnjenja dela stana odlučuje o daljem korišćenju stana, što znači da se tek po saglasnosti davaoca stana na korišćenje u ispražnjene prostorije može useliti drugi sustanar, ali bez sticanja stanarskog prava na tom delu stana, osim u slučaju da je to izričito naznačeno u aktu o davanju stana na korišćenje. Polazeći od navedenog, ali i od činjenice da je podnositeljkinom pravnom prethodniku 1963. godine dato odobrenje da izvođenjem građevinskih radova izdvoji sustanarske odnose, što je i istaknuto u osporenoj odluci, i to na način kako je sam tražio, Ustavni sud je ocenio da je osporena drugostepena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju i primeni materijalnog prava, iz kog razloga se suprotni navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.