Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe policijskog službenika

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu policijskog službenika izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Utvrđeno je da disciplinska i krivična odgovornost postoje nezavisno, te oslobađajuća presuda u krivičnom postupku ne utiče na zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa u disciplinskom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . V . iz B . kod Subotice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. V . izjavljena protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8593/13 od 27. januara 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz B . kod Subotice podneo je Ustavnom sudu, 18. marta 2016. godine, preko punomoćnika B. M, advokata iz Apa tina, ustavnu žalbu protiv sudske odluke navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na pravično suđenje obrazlaže sledećim navodima: da je Upravni sud propustio da oceni da je prvostepeni organ učinio bitnu povredu postupka kada je uzeo sebi za pravo da ceni postojanje krivičnog dela, time što je u dispozitivu rešenja naveo radnje koje predstavljaju element krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. Krivičnog zakonika, koje treba da se „procesuiraju“ u krivičnom, a ne u disciplinskom postupku; da je rešenje prvostepenog organa kontradiktorno zahtevu i zaključku o pokretanju disciplinskog postupka jer je u zahtevu navedeno da u radnjama podnosioca postoje elementi krivičnog dela laka telesna povreda i da se spominje „osnovana sumnja na postojanje krivičnog dela“; da uloga disciplinskog organa nije da sprovodi i vrši sudsku funkciju; da postojanje krivičnog dela predstavlja prethodno pitanje, te je bilo mesta da se disciplinski postupak prekine do rešavanja tog pitanja ; da je podnosilac pravnosnažno oslobođen od optužbe da je izvršio navedeno krivično delo, a da je zbog radnji koje čine element navedenog krivičnog dela kažnjen u disciplinskom postupku, te mu je prestao radni odnos; da je prvostepeni organ izveo dokaz čitanjem priloga krivične prijave KU-991/12 od 10. maja 2012. godine, iako je prethodno doneo zaključak kojim se iz spisa disciplinskog predmeta izuzima navedena krivična prijava, što je podrazumevalo da moraju biti izdvojeni i svi njeni prilozi.

U prilog tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo navedeno je da podnosiocu nije , u skladu sa članom 134. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, dato pravo na žalbu protiv zaključka o prekidu postupka, već je prvostepeni organ doneo navedeni zaključak i na istom ročištu zaključio raspravu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži Upravnom sudu da ponovo odluči o tužbi podnosioca, kao i da se utvrdi pravo podnosioca na naknadu troškova na ime sastavljanja ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Somboru broj 116-6/12 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Sombor – Odeljenje kriminalističke policije je 19. marta 2012. godine podnelo zahtev za pokretanje disciplinskog postupka broj 03/1-1/12 protiv podnosioca ustavne žalbe, kao mlađeg policijskog narednika prve klase, zaposlenog u Policijskoj upravi u Somboru – Odeljenje kriminalističke policije, na radnom mestu operativnog radnika na suzbijanju maloletničke delinkvencije, zbog toga što je „dana 17. marta „2011. godine“ (trebalo bi da stoji 2012. godine) oko 14,00 časova, na bliže opisanoj adresi, došao u verbalni sukob oko neraščićenih odnosa sa svojim komšijom Ž.Š. iz Bajmoka, da bi u jednom momentu podnosilac uzeo lopatu i drškom od lopate zadao udarac u predelu glave oštećenom Ž.Š, koji je kasnije pregledan u Domu zdravlja u Bajmoku od strane lekara S.Č. koja je konstatovala nastale lake telesne povrede, da je o navedenom događaju upoznat dežurni tužilac Osnovnog javnog tužilaštva u Subotici V.B. koja se izjasnila da u radnjama podnosioca postoje elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. Krivičnog zakonika“. Takođe je navedeno da „iz iznetog činjeničnog opisa proističe da je podnosilac izvršio tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) Zakona o policiji“.

Postupajući po zahtevu za pokretanje disciplinskog postupka, načelnik Policijske uprave Sombor Ministarstva unutrašnjih poslova je 19. marta 2012. godine doneo zaključak broj 116-6/12 kojim je pokrenut disciplinski postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog teške povrede službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) Zakona o policiji – ponašanje suprotno Kodeksu etike policijskih službenika, koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava Sombor broj 116-6/12 od 25. avgusta 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen odgovornim „što je dana 17. marta 2012. godine, oko 1 4,00 časova, na bliže opisanoj adresi, došao u verbalni sukob sa komšijama Ž.Š. i K.Š, oboje iz Bajmoka, nakon čega podnosilac prilazi K.Š. i hvata je jednom rukom u predelu vrata, dok je u drugoj ruci držao lopatu, da bi je posle odgurnuo na zemlju, nakon čega podnosilac zadaje drškom lopate udarac u predelu leve strane glave Ž.Š, koji je pokušao da mu oduzme lopatu “, čime je učinio tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) Zakona o unutrašnjim poslovima – ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike, koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima, te mu je, na osnovu člana 159. tačka 4) Zakona, izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa.

Disciplinska komisija Ministarstva unutrašnjih poslova – Veće u Novom Sadu je rešenjem broj 116-216/II-2 od 22. oktobra 2012. godine usvojila prigovor podnosioca ustavne žalbe, poništila navedeno prvostepeno rešenje i vratila predmet na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je osnovan navod iz prigovora da u prvostepenom postupku nije doneta odluka o predlogu podnosioca za prekid postupka; da je morao biti donet i usmeno saopšten zaključak u vezi sa tim predlogom; da je učinjena bitna povreda pravila postupka time što se prvostepeni organ u obrazloženju rešenja pozvao na službenu belešku PO Bajmok od 17. marta 2012. godine, koja nije izvedena kao dokaz u postupku; da krivična prijava nije dokaz u disciplinskom postupku i morala je biti izuzeta iz spisa disciplinskog predmeta; da se u disciplinskom postupku mogu koristiti dokazi i prilozi iz krivične prijave, ali se moraju izvesti na usmenoj raspravi u skladu sa pravilima postupka; da je bilo neophodno izbegavati korišćenje termina „krivično delo“ iz bilo kog razloga.

Postupajući u izvršenju navedenog drugostepenog rešenja, prvostepeni organ je 3. decembra 2012. godine održao usmenu raspravu na kojoj je u cilju otklanjanja prethodno uočenih nedostataka: doneo i usmeno saopštio zaključak o odbijanju kao neosnovanog predloga podnosioca da se prekine disciplinski postupak radi rešavanja prethodnog pitanja i zaključak kojim se iz spisa predmeta izuzim a dostavljena krivična prijava Policijske uprave u Subotici KU 991/12 od 10. maja 2012. godine; da je u prisustvu podnosioca i njegovog punomoćnika izveden dokaz čitanjem, pored ostalog, priloga uz krivičnu prijavu KU 991/12 , koje je sačinilo Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Subotici – Odeljenje policije – 1. Policijska ispostava – Policijsko odeljenje Bajmok - službenih beleški o obaveštenjima primljenim od građana I.V, K.Š. i Ž.Š, sve od 19. marta 2012. godine , službene beleške od 17. marta 2012. godine o obavljenom razgovoru sa Ž .Š. i podnosiocem ustavne žalbe, kao i službenih beleški od 5. januara i 25. marta 2008. godine ; da je disciplinski starešina prikazao na uvid podnosiocu i njegovom punomoćniku pomenutu službenu belešku od 17. marta 2012. godine; da nakon izvođenja dokaza priloženih uz krivičnu prijav u podnosilac i njegov punomoćnik nisu imali pitanja, drugih dokaznih predloga i da su bili saglasni da se rasprava zaključi.

Prvostepeni organ je doneo rešenje broj 116-6/12 od 7. decembra 2012. godine sa istim dispozitivom kao i u prethodno poništenom prvostepeno m rešenj u. Taj organ je u obrazloženju svog rešenja izložio sve dokaze izvedene na održanim usmenim raspravama i naveo na osnovu kojih dokaza je utvrdio određene činjenice. Dodatno je ocenio da je neosnovan predlog podnosioca za prekid disciplinskog postupka iz razloga što za postojanje utvrđene teže povrede službene dužnosti nije od značaja da li se u radnjama podnosioca eventualno stiču i obeležja nekog krivičnog dela.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 116-216/II-12 od 21. januara 2013. godine odbio prigovor podnosioca i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da je neosnovan navod iz prigovora da je trebalo doneti poseban zaključak o prekidu disciplinskog postupka i podnosiocu dati pravo na žalbu, imajući u vidu da predmet disciplinskog postupka nije postojanje krivičnog dela, već povrede službene dužnosti, da je krivični postupak odvojen od disciplinskog i nebitno je na koji način će biti okončan u budućnosti; da disciplinski postupak ni u kojoj meri ne ograničava sprovođenje krivičnog postupka; da disciplinski starešina nije bio obavezan da, pored izuzimanja krivične prijave iz spisa predmeta, izdvoji i sve njene priloge, s obzirom na to da se oni mogu koristiti u disciplinskom postupku. Navedeno rešenje je dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe 25. aprila 2013. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8593/13 od 27. januara 2016. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je pravilan zaključak tuženog organa da je prvostepeni organ potpuno i tačno utvrdio činjenično stanje, te da je iz utvrđenih činjenica izveo pravilan zaključak o disciplinskoj odgovornosti podnosioca za učinjenu težu povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) Zakona o policiji, jer se, time što je sebi dozvolio da dođe u verbalni sukob, koji se nastavio fizičkim kontaktom sa označenim licima, ponašao suprotno Kodeksu policijske etike.

3.2. Presudom Osnovnog suda u Subotici K. 1251/12 od 18. decembra 2013. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, je oslobođen optužbe „da je 17. marta 2012. godine, oko 14,00 časova, u B, na bliže opisanoj adresi, iako je bio sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, sredstvom podobnim da telo teško povredi, oštećenog Ž.Š. lako telesno povredio, na taj način što je najpre K.Š. – majku oštećenog, uhvatio za vrat, davio i odgurnuo na zemlju, nakon čega je oštećeni Ž.Š. prišao kako bi zaštitio majku, te je osumnjičeni zamahnuo lopatom u pravcu oštećenog nakon čega dolazi do guranja i otimanja lopate, u kom guranju je osumnjičeni zadao oštećenom Ž.Š. udarac u predelu leve strane lica usled čega je oštećeni zadobio lake telesne povrede u vidu nagnječenja sa oguljotinom na završetku leve obrve 1 x1 cm, otoka i crvenila leve jagodične kosti, pri čemu je bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno, čime bi izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. tog člana Krivičnog zakonika“.

Presudom Višeg suda u Subotici Kž. 124/14 od 23. aprila 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba Osnovnog javnog tužioca u Subotici i potvrđena navedena prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09, 92/11 i 64/ 15), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisno: da je teška povreda službene dužnosti ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike, koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima (član 157. tačka 7); da se za teške povrede službene dužnosti može izreći disciplinska mera prestanak radnog odnosa (član 159. tačka 4)); da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno (član 169.) .

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09, 99/14 i 94/ 17) propisano je: da odgovornost za krivično delo ili prekršaj ne isključuje disciplinsku odgovornost (član 107. stav 2.); da se n a ostala pitanja vođenja disciplinskog postupka primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 114. stav 4.).

Odredbom člana 12. Uredbe o disciplinskoj odgovornosti u Ministarstvu unutrašnjih poslova („Službeni glasnik RS“, broj 8/ 06) bilo je predviđeno da se na pitanja vođenja disciplinskog postupka u prvom stepenu koja nisu uređena ovom uredbom primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak i da ovaj zakon primenjuje i disciplinska komisija.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je p ropisano: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja (član 9. stav 1.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da o rgan vodi postupak i donosi rešenje samostalno, u okviru ovlašćenja utvrđenog zakonom, odnosno drugim propisom (član 11. stav 1.); da o vlašćeno službeno lice samostalno utvrđuje činjenice i okolnosti i na osnovu utvrđenih činjenica i okolnosti primenjuje propise na konkretan slučaj (stav 2.); da a ko organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), on može, pod uslovima iz ovog zakona, sam raspraviti to pitanje, ili postupak prekinuti dok nadležni organ to pitanje ne reši, da se o prekidu postupka donosi zaključak, protiv kog je dopuštena posebna žalba, osim ako je za ključak doneo drugostepeni organ (član 134. stav 1.); da o rgan koji vodi postupak mora prekinuti postupak kad se prethodno pitanje odnosi na postojanje krivičnog dela, na postojanje braka, na utvrđivanje očinstva, ili kad je to zakonom određeno (član 135. stav 1.); da se kao dokaz mogu upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari i koja odgovaraju pojedinom slučaju, kao što su: isprave, iskazi svedoka, izjave stranaka, nalazi i mišljenja veštaka, uviđaj (član 149. stav 2.); da se zaključak saopštava zainteresovanim licima usmeno, a u pismenom obliku se izdaje na zahtev lica koje može protiv zaključka izjaviti posebnu žalbu, ili kad se može odmah tražiti izvršenje zaključka (član 211. stav 3.); da z aključke protiv kojih nije dopuštena posebna žalba mogu stranke i druga lica koja imaju pravni interes pobijati žalbom protiv rešenja, osim ako je žalba protiv zaključka ovim zakonom isključena (član 212. stav 3.).

Kodeksom policijske etike („Službeni glasnik RS“, broj 92/ 06) bilo je propisano: da se p olicijski službenici ne ponašaju na način koji šteti ugledu službe (član 28.); da u komunikaciji sa građanima policijski službenici poštuju ljudsku ličnost i dostojanstvo i čuvaju ugled Ministarstva (član 36. stav 3.).

Odredbama člana 122. Krivičnog zakonika ( „Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) propisano je: da će se ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine (stav 1.); da će se a ko je takva povreda nanesena oružjem, opasnim oruđem ili drugim sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, učinilac kazniti zatvorom do tri godine (stav 2.) .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre ispitivao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li su osporenim pojedinačnim aktom povređena ustavna prava podnosioca. Ustavni sud naglašava da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, ili su zanemarile ta prava, te ako je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je konstatovao da je disciplinska odgovornost podnosioca ustavne žalbe za učinjenu tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) ranije važećeg Zakona o policiji utvrđena u disciplinskom postupku, nakon sprovedenog dokaznog postupka pred prvostepenim organom. Podnosiocu je bilo omogućeno da prati tok postupka, da predlaže dokaze i da se izjasni o izvedenim dokazima, kao i da preduzima sve zakonom dopuštene procesne radnje. Drugostepeni organ se izjasnio o svim navodima podnosioca iznetim u prigovoru protiv prvostepenog rešenja, obrazloživši zašto ih smatra neosnovanim. Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Upravni sud naveo razloge o odlučnim činjenicama i merodavnim odredb ama materijalnog i procesnog prava, te da je odgovorio na bitne navode tužbe, dok je ostale navode ocenio kao neosnovane ili bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

U ustavnoj žalbi se ističe da je podnosilac za iste radnje izvršenja u disciplinskom postupku pravnosnažno oglašen odgovornim za tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) ranije važećeg Zakona o policiji, dok je u krivičnom postupku pravnosnažno oslobođen od optužbe za krivično delo iz člana 122. stav 2. u vezi sa stavom 1. tog člana Krivičnog zakonika. Saglasno odredbi člana 107. stav 2. Zakona o državnim službenicima , koja se na osnovu odredbe člana 169. ranije važećeg Zakona o policiji, shodno primenjivala na pitanje odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, krivična odgovornost ne isključuje disciplinsku odgovornost za povredu službene dužnosti ako delo koje je predmet krivičnog postupka istovremeno predstavlja i povredu službene dužnosti, niti oslobođenje od krivične odgovornosti predstavlja oslobođenje od odgovornosti za povredu službene dužnosti, ako je izvršeno delo propisano kao povreda službene dužnosti. Dakle, disciplinska i krivična odgovornost su različite vrste pravne odgovornosti, koje se utvrđuju u posebnim postupcima, te se u disciplinskom postupku utvrđuju elementi povrede službene dužnosti, pri čemu nije nužno da su se istovremeno ostvarili i elementi nekog krivičnog dela. U konkretnom slučaju su bili očigledno različiti objekti zaštite u tim postupcima . Odredbom člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika pruža se zaštita od lakšeg narušavanja telesnog integriteta i zdravlja , dok se odredbom člana 157. tačka 7) Zakona o policiji štitio ugled službe i odnosi među zaposlenima od ponašanja policijskog službenika koje je, suprotno Kodeksu policijske etike, ispoljeno tokom vršenja službe, ali i van nje. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da postojanje krivičnog dela nije bilo prethodno pitanje za disciplinski organ i da on nije bio dužan da, u smislu člana 135. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, prekine postupak do okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv podnosi oca ustavne žalbe . Samim tim, činjenica da je podnosilac u toku upravnog spora pravnosnažnom presudom nadležnog suda oslobođen optužbe za krivično delo, nije mogla biti od uticaja na odlučivanje o zakonitosti rešenja drugostepenog disciplinskog organa. Ustavni sud ukazuje na to da se u upravnom sporu ocenjuje zakonitost konačnog upravnog akta prema činjeničnom i pravnom stanju u vreme njegovog donošenja. Ustavni sud konstatuje da je rešenje o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe postal o konačno u upravnom postupku 25. aprila 2013. godine, a da je presuda Osnovnog suda u Subotici K. 1251/12 od 18. decembra 2013. godine, koj om je podnosilac oslobođen optužbe za krivično delo, postala pravnosnažn a 2 3. aprila 2014. godine.

Ocenjujući navode podnosioca da se prilozi uz krivičnu prijavu nisu mogli koristiti kao dokazi u disciplinskom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je ranije važećim Zakonom o opštem upravnom postupku, čije odredbe su se, saglasno članu 114. stav 4. Zakona o državnim službenicima , primenjivale na pitanja vođenja disciplinskog postupka, bilo propisano da se kao dokazi mogu upotrebiti sva sredstva podesna za utvrđivanje stanja stvari i koja odgovaraju pojedinom slučaju, pri čemu službeno lice samostalno i po načelu slobodne ocene dokaza utvrđuje činjenice. Ustavni sud smatra da izvođenje dokaza u disciplinskom postupku čitanjem službenih beleški koje je sačinilo Ministarstvo unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku, ne može dovesti do povrede prava na pravično suđenje , ukoliko je policijskom službeniku protiv koga se vodi disciplinski postupak bilo omogućeno da se upozna sa sadržajem tih beleški i iznese svoje primedbe. Na usmenoj raspravi održanoj u ponovnom postupku pred prvostepenim disciplinskim organom, u skladu sa primedbama iz drugostepenog rešenja od 22. oktobra 2012. godine, izvedeni su dokazi priloženi uz krivičnu prijavu, u prisustvu podnosioca, koji je imao priliku da se o njima izjasni, dok su navode podnosioca disciplinski organi cenili i razmotri li, te imali u vidu prilikom donošenja svojih odluka. Pri tome su na usmenim raspravama održanim u disciplinskom postupku saslušani kao svedoci sva lica povodom čijih obaveštenja i razgovora su sačinjene pomenute službene beleške, dok je podnosilac dao izjavu kao strank a u postupku. Ustavni sud nalazi da nije bilo zakonskih smetnji da se u predmetnom disciplinskom postupku utvrđuju sve činjenice vezane za disciplinsku odgovornost podnosi oca, te da su one mogle biti utvrđene i na drugačiji način, ali sa pravnim dejstvom samo u toj upravnoj stvari (videti Odluku Ustavnog suda Už -2798/2009 od 6. septembra 2012. godine).Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) našao da postoji „različit standard dokaza koji se traži u disciplinskom postupku od onog koji se traži za osuđujuću odluku u krivičnom postupku“ (ESLjP, presuda Šikić protiv Hrvatske, od 15. jula 2010. godine, predstavka broj 9143/08, stav 53.).

Ustavni sud je potom konstatovao da se u zahtevu za pokretanje disciplinskog postupka ne pominje, kako se tvrdi u ustavnoj žalbi, „osnovana sumnja na postojanje krivičnog dela“, već da je „o navedenom događaju upoznat dežurni tužilac Osnovnog javnog tužilaštva u Subotici V.B. koja se izjasnila da u radnjama podnosioca postoje elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. Krivičnog zakonika“. Ustavni sud ukazuje na to da je disciplinski starešina koji je ovlašćen da vodi postupak i odlučuje o disciplinskoj odgovornosti u prvom stepenu vezan samo činjeničnim opis om radnje izvršenja koja se policijskom službeniku stavlja na teret zahtevom za pokretanj e disciplinskog postupka , na osnovu koga se donosi zaključak o pokretanj u disciplinskog postupka , a ne bilo kakvim pravnim kvalifikacijama sadržanim u tim aktima. Ustavni sud napominje da je bitno da disciplinski organi u svojim rešenjima i Upravni sud u osporenoj presudi nisu dali bilo kakve ocene o krivičnom postupku i krivičnoj odgovornosti podnosioca, niti da je ponašanje podnosioca moglo da bude kvalifikovano k ao određeno krivično delo. Naprotiv, nadležni organi i sud su se jasno odredili o tome da predmet disciplinskog postupka nije postojanje krivičnog dela, već povreda službene dužnosti , i da su navedena dva postupka odvojen a.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud u osporenoj presudi dao jasne i dovoljne razloge , zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 8593/13 od 27. januara 2016. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe da podnosiocu nije, u skladu sa članom 134. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, dato pravo na žalbu protiv zaključka o prekidu postupka, Ustavni sud je konstatovao da je u konkretnom slučaju donet samo zaključak kojim se odbija predlog podnosioca za prekid postupka radi rešavanja prethodnog pitanja. Navedeni zaključak je usmeno saopšten podnosiocu ustavne žalbe na održanoj raspravi, u skladu sa članom 211. stav 3. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, budući da protiv njega ne može da se izjavi posebna žalba, niti da se traži izvršenje. Podnosilac je, saglasno odredbi člana 212. stav 3. Zakona, prigovorom protiv prvostepenog rešenja pobijao navedeni zaključak, koji je bio predmet ocene u obrazloženju drugostepenog rešenja, a potom je i u obrazloženju osporene presude ocenjena pravilnost stava da nije postojao razlog za prekid disciplinskog postupka radi rešavanja prethodnog pitanja. Kako se ovim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i z člana 36. stav 1. Ustava, na koju se podnosilac samo formalno poziva. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe policijskog službenika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti