Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 800 evra zbog neefikasnosti sudova, posebno drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Lavrnića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Momčila Lavrnića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21526/12 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8620/04), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momčilo Lavrnić je 17. maja 2011. godine, preko punomoćnika Miodraga Vasilijevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 20. avgusta i 15. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21526/12 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8620/04) .

U ustavnoj žalbi je interpretirano činjenično stanje iz predmetnog sudskog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, da mu se dosudi primerena naknada štete kao vid pravičnog zadovoljenja, da se naloži sudu da preduzme sve moguće mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku i da odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“ . Podneskom od 20. avgusta 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je postavio, odnosno precizirao zahtev za naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000,00 ev ra u dinarskoj protivrednosti, a podneskom od 15. novembra 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je tražio i naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21526/12 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8620/04), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Momčilo Lavrnić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 9. novembra 2004. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Košarkaškog kluba „OKK BEOGRAD“, radi isplate duga. Predmet je formiran pod brojem P. 8620/04.

Odgovor na tužbu je dostavljen sudu 3. februara 2005. godine.

Na ročištu od 7. februara 2005. godine sud je doneo presudu zbog izostanka kojom je usvojen tužbeni zahtev, jer tuženi koji je uredno pozvan nije pristupio na ročište.

Tuženi je protiv navedene presude 21. aprila 2005. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu, sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje.

Na ročištu od 15. septembra 2005. godine usvojen je predlog za vraćanje u pređašnje stanje i presuda zbog izostanka je stavljena van snage.

Nalaz i mišljenje sudskog vešta ekonomske-finansijske struke je dostavljen sudu 1. decembra 2005. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu, pri čemu pet ročišta nije održano (tri ročišta nisu održana iz razloga vezanih za sam sud, jedno nije održano na zajednički predlog parničnih stranaka radi sporazumnog rešavanja spora i jedno nije održano, pa je doneta presuda zbog izostanka).

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 7166/05 od 16. oktobra 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca u pogledu glavnog potraživanja (9.948,81 evra), dok je tužbeni zahtev u pogledu kamate i parničnih troškova odbio kao neosnovan.

Tuženi je 22. decembra 2006. godine izjavio žalbu protiv usvajajućeg dela prvostepene presude, dok je tužilac istog datuma izjavio žalbu protiv odbijajućeg dela prvostepene presude. Tuženi je izjavio novu žalbu 4. januara 2007. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 7166/05 od 14. marta 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbacio kao nedozvoljenu žalbu tuženog od 24. decembra 2006. godine, dok je u stavu drugom izreke odbacio kao neblagovremenu žalbu tuženog od 4. januara 2007. godine.

Tuženi je 4. aprila 2007. godine podneo Okružnom sudu u Beogradu žalbu protiv navedenog rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu.

Viši sud u Beogradu se rešenjem Gž. 139/10 od 6. maja 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tuženog protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7166/05 od 14. marta 2009. godine, te je predmet ustupio Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno nadležnom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu nije prihvatio stvarnu nadležnost u navedenoj pravnoj stvari, te je spise predmeta dostavio Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja nastalog sukoba stvarne nadležnosti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 420/10 od 30. septembra 2010. godine odredio da je Viši sud u Beogradu nadležan za odlučivanje o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7166/05 od 14. marta 2009. godine.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 26548/10 od 6. juna 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje.

Tužilac je podneskom od 29. juna 2012. godine tražio da se donese odluka o žalbi izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7166/05 od 16. oktobra 2006. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6049/12 od 3. oktobra 2012. godine ukinuo prvostepenu presudu u odbijajućem delu. Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je dostavljen tužiocu 13. novembra 2012. godine.

Nakon toga, postupak je nastavljen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21526/12.

U ovoj fazi postupka zakazana su tri ročišta za glavnu raspravu, pri čemu nijedno ročište nije održano (dva ročišta nisu održana iz razloga vezanih za sam sud, a jedno nije održano na predlog tužioca radi preciziranja tužbenog zahteva u pogledu kamate). Nakon 12. novembra 2013. godine, kada je sud doneo rešenje o neodržavanju ročišta, nije preduzeta nijedna radnja u postupku.

Spisi predmeta dostavljeni su Ustavnom sudu 20. marta 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je pokrenut predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku) i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja celinu i da započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan je ceo protekli period, od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, dana 9. novembra 2004. godine, pa do odlučivanja Ustavnog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju parnični postupak traje devet i po godina , što samo po sebi, ukazuje da njegovo trajanje nije u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kom se raspravlja za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje drugostepenog postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati opravdan razlog za ovako dugo trajanje parničanog postupka.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe ima nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud o njegovim zahtevima koji su postavljeni u predmetnoj parnici odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on nije u značajnoj meri doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Naime, jedno ročište nije održano na zajednički predlog podnosioca ustavne žalbe i tuženog radi sporazumnog rešavanja spora i jedno ročište nije održano na predlog podnosioca radi preciziranja tužbenog zahteva u pogledu kamate.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka je doprinelo neefikasno postupanje redovnog suda, i to prvenstveno u fazi odlučivanja o žalbama koj e su podneli podnosilac ustavne žalbe (protiv odbijajućeg dela prvostepene presude) i tuženi (protiv usvajajućeg dela prvostepene presude). Konkretno, postupak o žalbi podnosioca ustavne žalbe je trajao od 22. decembra 2006. godine, kada je izjavljena žalba Okružnom sudu u Beogradu, do 13. novembra 2012. godine, kada je ukidajuće rešenje Apelacionog suda u Beogradu dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe. Dakle, predmetni žalbeni postupak je trajao skoro šest godina, što je , po oceni Ustavnog suda, neprimereno dugo trajanje jednog postupka po žalbi, a prvenstveno imajući u vidu da je krajnji rezultat takvog žalbenog postupka bilo donošenje ukidajućeg rešenja. Međutim, bez obzira što je o žalbi podnosioca ustavne žalbe odlučivao Apelacioni sud u Beogradu, za predmetno trajanje drugostepenog postupka prvenstveno je odgovoran Viši sud u Beogradu, koji je žalbene spise preuzeo kao nerešene od ranijeg Okružnog suda u Beogradu, gde su se nalazili od aprila 2007. godine. Naime, od prethodne ocene Višeg suda u Beogradu da je pravilno i zakonito procesno rešenje prvostepenog suda o tome da je žalba tuženog protiv prvostepene presude nedozvoljena, odnosno neblagovremena zavisio je obim odlučivanja Apelacionog suda u Beogradu u navedenoj pravnoj stvari (u slučaju da je Viši sud u Beogradu odlučio da je žalba tuženog ipak dozvoljena , odnosno blagovremena, Apelacioni sud u Beogradu bi bio dužan da odluči kako o žalbi podnosioca ustavne žalbe, tako i o žalbi tuženog, ali s obzirom na to da je Viši sud u Beogradu potvrdio prvostepeno rešenje, to je Apelacioni sud u Beogradu odlučivao samo o žalbi podnosioca , i to ubrzo nakon donošenja potvrđujućeg rešenja Višeg suda u Beogradu). Polazeći od navedenog, Višem sudu u Beogradu je bilo potrebno više od tri godine nakon preuzimanja spisa da donese jedno rešenje formalne prirode i da se oglasi stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tuženog protiv prvostepenog rešenja. Zatim, istom sudu je bilo potrebno skoro dve godine od utvrđivanja njegove stvarne nadležnosti od strane Vrhovnog kasacionog suda da donese rešenje kojim se odbija žalba tuženog izjavljena protiv prvostepenog rešenja procesne prirode. Dakle, za ocenu zakonitosti prvostepenog rešenja procesne prirode, Višem sudu u Beogradu je bilo potrebno čak pet godina, što je apsolutno nedopustivo sa aspekta suđenja u razumnom roku. U pogledu (ne)postupanja prvostepenog suda, Ustavni sud konstatuje da pet ročišta za glavnu raspravu nije održano iz razloga vezanih za sam sud.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21526/12 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8620/04), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke, a na osnovu odredbe člana 89. stav 2. istog zakona, u tački 2. izreke, naložio je nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, zatim činjenicu da dva ročišta nisu održana iz razloga vezanih za podnosioca ustavne žalbe, kao i to da je pravnosnažno odlučeno o njegovom glavnom potraživanju. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu materijalne štete istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 15. novembra 2012. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je zahtev za naknadu štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , u tački 4. izreke odbacio zahtev za naknadu materijalne štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić