Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđuje povredu prava na imovinu i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje 20 godina. Sud poništava presudu Upravnog suda i dosuđuje naknadu nematerijalne štete zbog dugotrajnosti postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. N . i utvrđuje da je rešenjem Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja o zahtevu za vraćanje zemljišta gradske opštine Novi Beograd broj: I-463-1/18 od 29. juna 2018. godine, rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-00133/94-13 od 21. januara 2019. godine i presudom Upravnog suda U. 3530/19 od 4. decembra 2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 3530/19 od 4. decembra 2020. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija broj 461-02-00133/94-13 od 21. januara 2019. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. N . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja o zahtevu za vraćanje zemljišta gradske opštine Novi Beograd u predmetu broj: I-463-1/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo S. N . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N . iz Beograda, preko punomoćnika M. R , advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 23. februara 20 21. godine, ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata označenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku označenom u tački 3. izreke. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz navedenu konvenciju. Kako se označena prava garantovana Evropskom konvencijom i Protokolom jemče i odgovarajućim odredbama Ustava, to Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ceni u odnosu na odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, ističe:

- da je prvostepeni organ 20. maja 1993. godine doneo rešenje kojim je, u tački 3. dispozitiva, utvrdio pravo podnosioca na novčanu naknadu za zemljište koje je oduzeto njegovom pravnom prethodniku;

- da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 23. januara 1995. godine i da je tada nastalo legitimno očekivanje podnosioca da će mu naknadu isplatiti država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili neko pravno lice koje ne uživa dovoljnu i poslovnu nezavisnost od države;

- da je Zavod za izgradnju grada Beograda podneo predlog za ponavljanje naved enog postupka, koji je Ministarstvo finansija usvojilo rešenjem od 1. decembra 2000. godine, poništilo svoje rešenje od 1. avgusta 1994. godine, kao i tačku 3. rešenja prvostepenog organa od 20. maja 1993. godine, ali samo u delu koji se odnosi na obavezu držaoca oduzetog zemljišta Zavoda za izgradnju grada Beograda ;

- da iz navedenog proizlazi da je rešenje m prvostepenog organa od 20. maja 1993. godine pravnosnažno utvrđeno da podnosilac ima pravo na naknadu za oduzeto zemljište, te da je u postupku koji je ponovljen trebalo samo odrediti „koji pojavni oblik držav e“ je obveznik te naknade.

Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, Upravni sud je bio dužan da se u osporenoj presudi izjasni o navodima tužbe kojima je na to ukazano. Takođe se ističe da je ostalo nejasno da li je Upravni sud prevideo ili smatra da nije od značaja činjenica da je rešenjem kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka poništen samo deo rešenja prvostepenog organa, koji se odnosi na obavezu držaoca oduzetog zemljišta.

U ustavnoj žalb i se, takođe, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravno m postupk u ponovljeno m na predlog Zavoda za izgradnju grada Beograda, počev od donošenja rešenja Ministarstva finansija od 1. decembra 2000. godine, do donošenja osporene presude Upravnog suda.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 4.000 evra u dinarskoj protivvrednosti .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu , osporene akt e, spise predmeta broj: I-463-1/18 Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja o zahtevu za vraćanje zemljišta gradske opštine Novi Beograd i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Rešenjem Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja o zahtevu za vraćanje zemljišta gradske opštine Novi Beograd (dalje u tekstu: prvostepeni organ) broj: II-463-22/92 od 20. maja 1993. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je, pored ostalog, pravo na naknadu u drugom odgovarajućem zemljištu za oduzeto zemljište na k.p. br. …/1 i …/3 KO Bežanija. Istim rešenjem u tački 3. dispozitiva utvrđeno je pravo na novčanu naknadu za zemljište oduzeto rešenjem Sreske komisije za PZF broj 63/53 od 11. septembra 1953. godine od domaćinstva S. N, i to k.p. broj …/2 površine 8. 848 m2 KO Bežanija i obavezan držalac oduzetog zemljišta Zavod za izgradnju grada Beograda, kao pravni sledbenik Direkcije za izgradnju i rekonstrukciju Novog Beograda, da isplati novčanu naknadu pravnim sledbenicima ranijeg sopstvenika, i to S. N . (podnosiocu ustavne žalbe) na ime 23/24 delova i N . B . na ime 1/24 dela oduzetog zemljišta. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, konstatovano: da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za povraćaj zemljišta oduzetog od domaćinstva S . N; da je u postupku utvrđeno da k.p. broj …/2 KO Bežanija predstavlja izgrađeno građevinsko zemljište i da je korisnik po zemljišnoj knjizi Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju Novog Beograda; da se Zavod za izgradnju grada Beograda nije odazvao pozivu, nego je uputio dopis u kome je naveo „da se na slične rasprave ne poziva dok se ne utvrde neka prethodna pitanja, pre svega iz čijeg će se fonda isplaćivati određena naknada“.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 461-01-133/94-13 od 1. decembra 2000. godine dozvoljeno je ponavljanje postupka okončanog rešenjem tog ministarstva – Resor za imovinsko-pravne poslove 13 broj 461-02-133/94 od 1. avgusta 1994. godine (tačka 1. dispozitiva) i navedeno rešenje je poništeno (tačka 2. dispozitiva.). U tački 3. dispozitiva poništeno je rešenje prvostepenog organa broj: II-463-22/92 od 20. maja 1993. godine u tački 3. dispozitiva „ukoliko se odnosi“ na obavezu držaoca oduzetog zemljišta Zavod za iz gradnju grada Beograda da is plati novčanu naknadu pravnim sledbenicima ranijeg sopstvenika zemljišta i u tom delu predmet vraća prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju rešenja je navedeno da je iz podneska krajnjeg korisnika Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda dostavljenog Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 14. juna 2000. godine utvrđeno da je Zavod za izgradnju grada Beograda osnovan 23. marta 1978. godine i određen da obavlja stručne poslove za potrebe funkcionisanja GSIZ-a i OSIZ-a za građevinsko zemljište , iz čijih sredstava je vršeno uređivanje građevinskog zemljišta, te da iz tih razloga Zavod nije pasivno legitimisan u navedenom postupku. Takođe je ocenjeno da okolnost na koju se ukazuje predlogom za ponavljanje postupka u pogledu obveznika naknade predstavlja novu činjenicu, odnosno dokaz u smislu odredaba člana 239. Zakona o opštem upravnom postupku, koja bi mogla dovesti do drukčijeg rešenja u ovoj upravnoj stvari .

Rešenjem prvostepenog organa od 10. oktobra 2002. godine utvrđeno je pravo na novčanu naknadu za sporno zemljište i obavezani su Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda (dalje u tekstu: Direkcija) , Grad Beograd – Gradski sekretarijat za saobraćaj, JKP „G.“ Beograd, JKP „P.“ Beograd i N. „E .“ Beograd da isplate novčanu naknadu podnosiocu ustavne žalbe i N. B. Drugostepeni organ je rešenjem od 23. juna 2003. godine odbio žalbu Direkcije, a Vrhovni sud Srbije je presudom U. 3291/03 od 26. maja 2004. godine uvažio tužbu Direkcije i poništio pobijano rešenje drugostepenog organa, koji je u izvršenju te presude rešenjem od 18. oktobra 2004. godine poništio rešenje prvostepenog organa od 10. oktobra 2002. godine i vratio predmet tom organu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa od 10. marta 2005. godine utvrđeno je pravo na novčanu naknadu za sporno zemljište i obavezani su krajnji korisnici označeni u rešenju na isplatu novčane naknade. Drugostepeni organ je rešenjem od 21. decembra 2005. godine odbio žalbu Direkcije, JKP „P.“ Beograd i Grada Beograda. Vrhovni sud Srbije je presudom U. 434/06 od 7. decembra 2006. godine uvažio njihovu tužbu i poništio pobijano rešenje drugostepenog organa, koji je u izvršenju te presude rešenjem od 16. jula 2007. godine ponovo odbio žalbu izjavljenu protiv rešenj a prvostepenog organa od 10. marta 2005. godine . Vrhovni sud Srbije je presudom U. 6834/07 od 25. februara 2009. godine uvažio tužbu Direkcije i grada Beogada i poništio pobijano rešenje drugostepenog organa, koji je u izvršenju te presude rešenjem od 27. avgusta 2009. godine poništio rešenje prvostepenog organa od 10. marta 2005. godine i vratio predmet tom organu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa od 21. decembra 2009. godine utvrđeno je pravo na novčanu naknadu za sporno zemljište i obavezani su krajnji korisnici označeni u rešenju na isplatu novčane naknade. Drugostepeni organ je rešenjem od 14. aprila 2013. godine odbio žalbu Direkcije, JKP „P.“ Beograd i Grada Beograda. Upravni sud je presudom U. 7975/13 od 4. marta 2016. godine uvažio njihovu tužbu podnetu 15. maja 2013. godine i poništio pobija no rešenje drugostepenog organa. U obrazloženju presude je navedeno: da je prvostepeni organ bio u obavezi da utvrdi status spornog zemljišta, vrst u objekata izgrađenih na tom zemljištu i organizacij u koja to zemljište koristi ; da su upravni organi u ponovnom postupku dužni da, saglasno rešenju tuženog organa kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka i kojim je određen obim u kome će se postupak ponoviti, pravilno u tom obimu sprovedu postupak u kome će nesumnjivo odrediti sve učesnike postupka i omogućiti im da se izjasne o svim činjenicama značajnim za rešavanje predmetne upravne stvari. Drugostepeni organ je u izvršenju te presude rešenjem od 22. aprila 2016. godine poništio rešenje prvostepenog organa od 21. decembra 2009. godine i vratio predmet tom organu na ponovno odlučivanje.

Osporenim rešenjem prvostepenog organa broj I-463-1/18 od 29. juna 2018. godine odbijen je kao neosnovan „zahtev podnosioca ustavne žalbe i N. B . za utvrđivanje prava na naknadu u novcu za zemljišno-knjižnu parcelu broj …/2 KO Bežanija“ oduzetu od domaćinstva S. N . po rešenju Sreske komisije za PZF broj 63/53 od 11. septembra 1953. godine. U obrazloženju rešenja je konstatovano da je, postupajući u ponovnom postupku, taj organ pribavio isprave iz arhivske građe Narodne banke Srbije koje se odnose na novčanu isplatu po rešenju Sreske komisije za PZF broj 63/53 od 11. septembra 1953. godine; da se među tim ispravama nalazi nalog za isplatu NOO Novi Beograd od 4. maja 1956. godine Narodnoj banci FNRJ po navedenom rešenju, sa pečatom: „isplaćeno“ i obračun naknade „u obveznicama 657.000 dinara i u gotovu 66.195 dinara“ od 16. oktobra 1956. godine. Prvostepeni organ je, polazeći od toga da je utvrđeno da je pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe isplaćena naknada za sporno zemljište, a imajući u vidu odredbu člana 1. stav 5. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (dalje u tekstu: Zakon), ocenio da je zahtev neosnovan.

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija broj 461-02-00133/94-13 od 21. januara 2019. godine odbijene su žalbe podnosioca ustavne žalbe i Samostana sestara milosrdnica „Sv. Vinka Paulskog“ Zemun izjavljene protiv predmetnog rešenja prvostepenog organa. Drugostepeni organ je konstatovao da se prvostepeni organ pogrešno pozvao na odredbu člana 1. stav 5. Zakona, kojom je regulisana naknada za zemljište koje ima status neizgrađenog građevinskog zemljišta, ali je ocenio da je taj propust bez uticaja na ostvarivanje prava podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na stav Upravnog suda da u slučajevima kad je ranijem sopstveniku isplaćena novčana naknada za oduzeto zemljište nisu ispunjeni uslovi za utvrđivanje još nekog oblika naknade njegovim pravnim sledbenicima.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi i na usmenoj javnoj raspravi održanoj 3. decembra 2019. godine istakao da je o njegovom pravu na novčanu naknadu pravnosnažno odlučeno rešenjem od 20. maja 1993. godine i da je u ponovljenom postupku moglo biti utvrđeno samo ko je obveznik naknade u novcu za oduzeto zemljište.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 3530/19 od 4. decembra 2020. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 6. marta 2019. godine protiv osporenog konačnog upravnog akta. Upravni sud je, polazeći od odredbe člana 1. stav 1. Zakona, ocenio da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca. Taj sud je ocenio da su navod i tužbe neosnovani , imajući u vidu da je rešenjem Ministarstva finansija broj 461-01-133/94-13 od 1. decembra 2000. godine poništeno rešenje prvostepenog organa od 20. maja 1993. godine „u stavu 3. dispozitiva, kojim se utvrđuje pravo na novčanu naknadu…i obavezuje držalac oduzetog zemljišta Zavod za izgradnju grada…da tu naknadu isplati“, te da iz rešenja Ministarstva finansija „ne proizlazi da se ponavljanje postupka ne odnosi na prethodno utvrđivanje prava i da je ostalo nerešeno samo pravo na naknadu“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS “, broj 30/10 ) bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.) .

Saglasno odredbi člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09), ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na imovinu povređeno time što je u ponovljenom postupku odbijen njegov zahtev za novčanu naknadu za oduzeto zemljište, iako je to pravo priznato pravnosnažnim rešenjem prv ostepenog organa, a postupak je ponovljen samo u delu kojim je bio određen obveznik naknade.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava p ojam „legitimnih očekivanja“ u kontekstu člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, razmatrao u presudi Pine Valley Developments LTD i ostali protiv Irske, od 29. novembra 1991. godine, predstavka broj 12742/87. U tom je predmetu Evropski sud zauzeo stanovište da je „legitimno očekivanje” nastalo onda kad je dozvola za izgradnju izdata i da je ta dozvola, koju nadležna upravna tela više nisu mogla ukinuti ili na drugi način opozvati, činila sastavni deo imovine podnosioca (stav 51. navedene presude Pine Valley i st. 45. do 52. presude Kopecký protiv Slovačke, broj 44912/98 od 28. septembra 2004. godine ).

Po nalaženju Ustavnog suda, da bi upravni akt predstavljao osnov za legitimno očekivanje, mora biti donet od strane nadležnog organa, mora biti pravnosnažan i mora utvrđivati neki imovinski interes za određeno lice, koje u tom slučaju ima zahtev, odnosno potraživanje prema državi.

Ustavni sud je konstatovao da je danom pravnosnažnosti r ešenja prvostepenog organa od 20. maja 1993. godine podnosilac ustav ne žalbe stekao legitimno očekivanje da će obveznik naknade određen tim rešenjem isplatiti novčan u naknad u za ze mljište koje je oduzeto njegovom pravnom prethodniku. Ovaj sud je , uvidom u spise predmeta prvostepenog organa, konstatovao da je rešenjem drugostepenog organ a od 1. decembra 2000. godine dozvoljeno ponavljanje postupka po zahtevu obveznika naknade i poništeno rešenje prvostepenog organa od 20. maja 1993. godine u tački 3. dispozitiva, „ukoliko se odnosi“ na obavezu držaoca oduzetog zemljišta Zavod za izgradnju grada Beograda da isplati novčanu naknadu pravnim sledbenicima ranijeg sopstvenika zemljišta . Upravni sud je u osporenoj presudi, međutim, utvrdio da je drugostepeni organ poništio tačku 3. dispozitiva navedenog rešenja u celini i zaključio da se ponavljanje postupka odnosi i na odluku o samom pravu na novčanu naknadu.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za vraćanje zemljišta oduzetog od domaćinstva njegovog pravnog prethodnika i da je u postupku donošenja rešenja prvostepenog organa od 20. maja 1993. godine utvrđeno da k.p. broj …/2 predstavlja izgrađeno građevinsko zemljište, zbog čega je određena naknada u novcu za to zemljište. Uprkos nepreciznoj formulaciji u rešenju drugostepenog organa od 1. decembra 2000. godine, ovaj sud je ocenio da nije poništena tačka 3. rešenja prvostepenog organa od 20. maja 1993. godine u celini, te, po nalaženju Suda, u ponovljenom postupku nije moglo biti odlučivano o zahtevu za vraćanje sporne parcele, ni o pravu na naknadu u novcu, već samo o tome ko je obveznik naknade u novcu koja je već utvrđena pravnosnažnim rešenjem . Takav zaključak, takođe, proizlazi iz obrazloženja rešenja kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka, u kome je oce njeno da okolnost na koju se ukazuje predlogom za ponavljanje postupka „u pogledu obveznika naknade“ predstavlja novu činjenicu, odnosno dokaz u smislu odredaba člana 239. Zakona o opštem upravnom postupku.

Iz osporene presude Upravnog suda proizlazi da je zaključak tog suda o obimu u kome se predmetni upravni postupak morao ponoviti zasnovan na pogrešnom utvrđenju sadržine rešenja kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka u predmetnoj upravnoj stvari. Ispitujući kakve su posledice navedenog zaključka Upravnog suda na ostvarivanje prava podnosioca ustavne žalbe u predmetnom upravnom postupku, Sud je imao u vidu da je prvostepeni organ u ponovljenom postupku odbio kao neosnovan „zahtev podnosioca za utvrđivanje prava na naknadu u novcu“ za k.p. broj …/2, koja je oduzeta od njegovog pravnog prethodnika i da je to rešenje postalo pravnosnažno donošenjem osporene presude.

Ustavni sud je imao u vidu da se legitimno očekivanje podnosioca ustavne žalbe, stečeno r ešenjem prvostepenog organa od 20. maja 1993. godine, temeljilo na razumno opravdanom poverenju u pravnosnažni upravni akt nadležnog organa. Polazeći od toga da je sporno zemljište podržavljeno primenom odredaba Zakona (član 1. stav 1.) i da je Zakonom predviđena supsidijarna obaveza isplate novčane naknade od strane opštine, odnosno Republike Srbije, ako organizacija koja koristi zemljište u momentu određivanja naknad e to nije u mogućnosti (član 12. st. 1. i 3.) Zakona, ovaj sud nalazi da u upravnom postupku čije je ponavljanje dozvoljeno nije moglo biti dovedeno u pitanje legitimno očekivanje podnosioca ustavne žalbe da će mu biti isplaćena novčana naknada od strane iste ili druge organizacije, opštine ili Republike Srbije, budući da je to njegovo pravo utvrđeno pravnosnažnim upravnim aktom koji u tom delu nije poništen.

Ustavni sud stoga nalazi da odlučivanje o „zahtevu za utvrđivanje prava na novčanu naknadu“ za sporno zemljište u ponovljenom postupku i odbijanje tog zahteva predstavlja mešanje u pravo podnosioca ustavne žalbe na mirno uživanje imovine, koje nije izvršeno u skladu sa zakonom. Ustavni sud je, pored ostalih, u odlukama Už-6763/2011 od 30. januara 201 4. godine i Už-5971/2012 od 5. novembra 2015. godine ocenio da takav zaključak ne stvara potrebu da se utvrdi da li je postignuta pravična ravnoteža između potreba od opšteg interesa zajednice, sa jedne strane i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca, sa druge strane, prihvatajući stanovište Evropskog suda za ljudska prava izraženo u presudi Iatridis protiv Grčke , broj 31107/96, od 25. marta 1999. godine, stav 58.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Upravni sud u osporenoj presudi prihvatio razloge na kojima je zasnovana odluka o odbijanju zahteva podnosioca ustavne žalbe, nalazeći da nije bilo zakonom predviđenih smetnji da se u ponovljenom postupku o tome odlučuje, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustavai, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu u tvrđene povrede prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem osporene presude Upravnog suda U. 3530/19 od 4. decembra 2020. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija broj 461-02-00133/94-13 od 21. januara 2019. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

Budući da je usvojio ustavnu žalbu i poništio osporeni akt, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe kojima podnosilac ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava.

7. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja o zahtevu za vraćanje zemljišta gradske opštine Novi Beograd u predmetu broj I-463-1/18 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava .

Polazeći od zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je trajanje osporenog postupka ispitivao počev od donošenja rešenja Ministarstva finansija broj 461-01-133/94-13 od 1. decembra 2000. godine, kojim je dozvoljeno ponavljanje predmetnog postupka , do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 3530/19 od 4. decembra 2020. godine. Činjenica da je deo postupka koji je osporen ustavnom žalbom trajao 20 godina, sama za sebe, ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku , pogotovo imajući u vidu da je reč o postupku koji je usledio nakon okončanja postupka u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca za vraćanje zemljišta . Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni upravni postupak nije bio složen u pogledu pr avnih pitanja, a da je činjenično bio nešto složeniji.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je on kao zakonski naslednik ranijeg sopstvenika imao izuzetan materijalni i pravni interes da se u razumnom roku okonča ponovljeni postupak određivanja obveznika novčane naknade za oduzeto zemljište.

Ispitujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ, pre donošenja osporenog rešenja, doneo tri rešenja kojima je utvrdio pravo na novčanu naknadu i odredio obveznike te naknade, da je drugostepeni organ ta rešenja ocenio zakonitim, ali da su Vrhovni sud Srbije, a potom i Upravni sud u upravnom sporu uvažili tužbe krajnjih korisnika zemljišta i poništili tri rešenja drugostepenog organa. Odlučivanje nadležnih sudova u upravnom sporu nije bitnije doprinelo trajanju osporenog postupka, osim odlučivanja Upravnog suda u predmetu U. 7975/13 , koje je trajalo nepune tri godine.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on propustio da u periodu koji je trajao ukupno tri godine i devet meseci podnese žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa nakon (delimičnog) poništavanja rešenja od 20. maja 1993. godine i 21. decembra 2009. godine. Ovaj sud, takođe, konstatuje da u većem delu osporenog postupka podnosilac ustavne žalbe nije imao na raspolaganju pravna sredstv a za ubrzanje postupka, budući da su do donošenja osporenog rešenja prvostepenog organa od 29. juna 2018. godine upravne akte donete u predmetnom postupku osporavala zainteresovana lica, a ne podnosilac.

Ustavni sud je, polazeći od navedenog, utvdio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja o zahtevu za vraćanje zemljišta gradske opštine Novi Beograd u predmetu broj: I-463-1/18 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine ( predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti