Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog navodno različite sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu profesionalnog vojnog lica podnetu zbog odbijanja zahteva za naknadu štete po osnovu manje isplaćene zarade. Sud je utvrdio da ne postoji povreda prava na jednaku zaštitu prava jer navodno drugačije odluke nisu doneli sudovi poslednje instance.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ferenca Čonke iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ferenca Čonke izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1006/09 od 15. septembra 2009. godine zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ferenc Čonka iz Subotice je 25. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1006/09 od 15. septembra 2009. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 22, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv Republike Srbije -Ministarstvo odbrane – Vojska Srbije, radi naknade štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju je podnosilac ostvario kao profesionalno vojno lice u periodu od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2006. godine; da je presudom Opštinskog suda u Subotici P1. 185/07 od 8. oktobra 2008. godine njegov tužbeni zahtev odbijen u celosti, da je presudom Okružnog suda u Subotici Gž1. 53/09 od 31. marta 2009. godine odbijena njegova žalba izjavljena protiv prvostepene presude, te da je osporenom revizijskom presudom odbijena kao neosnovana revizija koju je izjavio protiv drugostepene presude; da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje jer je prvostepena presuda napisana latiničnim pismom, iako je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo; da se povreda prava na pravično suđenje ogleda i u tome što su prvostepena i drugostepena odluka nepravične i zasnovane na pogrešnim stavovima, odnosno da sudovi nisu usvojili njegov zahtev za naknadu štete, dajući za to pogrešne razloge, između ostalog, da pravo na platu profesionalnom vojniku ne izvire neposredno iz Zakona o Vojsci, već ima svoj neposredni izvor u podzakonskom aktu, odnosno pojedinačnom aktu – rešenju nadležnog starešine, kao i da je konačno i pravnosnažno pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate osnov za njenu isplatu od strane države, a da su u izvršavanju obaveze isplate plata prema tužiocu organi tužene postupali u skladu sa tim rešenjima nadležnog starešine, te da samim tim nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene kao osnova njene odgovornosti za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da podnosilac nije osporavao zakonitost pojedinačnog upravnog akta kojim je utvrđen broj bodova kao polazne osnove za obračun zarade, već pravilnost obračuna, jer je ministar vrednost boda odredio proizvoljno, a ne u skladu sa zakonom; da je podnosiocu povređeno pravo na jednaku zaštitu pred sudovima jer su sudovi u sporovima sa tužbenim zahtevom iste prirode usvajali tužbene zahteve, konkretno u predmetima Opštinskom suda u Novom Sadu P. 8271/07 i P. 7308/07, predmetu Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/06, predmetu Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03, predmetu Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04 i predmetu Opštinskog suda u Kikindi P1. 71/05.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Subotici P1. 185/07 od 8. oktobra 2008. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Vojska Srbije da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade u periodu od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2006. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa kamatom, bliže navedene u izreci prvostepene presude.

Rešavajući o žalbi podnosioca, Okružni sud u Subotici je doneo presudu Gž1. 56/09 od 31. marta 2009. godine, kojom je odbijena kao neosnovana njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1006/09 od 15. septembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnosioca izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca; da u radnjama tužene nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa kako bi država bila odgovorna za naknadu štete na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je isplata plata tužiocu izvršavana u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom nadležnog organa; da tužilac nije dokazao da je došlo do nepravilnog i nezakonitog rada organa za koji odgovara država.

Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, odnosno presude redovnih sudova, koje je podnosilac ustavne žalbe priložio u prilog svojim tvrdnjama o tome da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04 od 18. marta 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca D.B, R.M, N.F. i D.M. i obavezana tužena da im na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate isplati iznose bliže navedene u toj presudi. Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Jagodini Gž. 1126/05 od 15. decembra 2005. godine. Međutim, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1370/06 od 31. maja 2007. godine navedene nižestepene presude su ukinute. Na ročištu održanom 10. aprila 2008. godine Opštinski sud u Ćupriji je doneo rešenje o prekidu postupka u ovoj pravnoj stvari.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7308/07 od 24. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca M.R. i obavezna tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocu isplati na ime naknade štete u vidu razlike neisplaćene zarade za period od 1. februara 2001. godine do 31. decembra 2004. godine iznos bliže naveden u toj presudi. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3422/08 od 21. oktobra 2009. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1227/10 od 7. aprila 2010. godine revizija tužioca je odbijena kao neosnovana.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8271/07 od 22. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje G.B. i obavezna tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužilji isplati na ime pretrpljene štete u vidu razlike neisplaćene zarade za period od 2. marta 2001. godine do 31. avgusta 2004. godine iznos bliže naveden u toj presudi. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2840/08 od 23. septembra 2009. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Presudom Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03 od 23. novembra 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca N.S. i V.I. i obavezna tužena da im na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate isplati iznose bliže navedene u toj presudi. Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/06 od 24. avgusta 2006. godine. Međutim, presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 101/07 od 7. februara 2008. godine navedene nižestepene presude su preinačene, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Presudom Opštinskog suda u Kikindi - Odeljenje u Novoj Crnji P1. 71/05 od 30. maja 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca J.M. i drugih, i obavezana tužena državna zajednica Srbija i Crna Gora da im na ime ostvarene, a neisplaćene razlike isplati iznose bliže navedene u toj presudi. Ova presuda je postala pravnosnažna 24. jula 2006. godine (žalba nije izjavljena). Tužena je podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog roka za izjavljivanje žalbe, ali isti nije usvojen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjuju navode podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, prvostepeni sudovi jesu usvajali tužbeni zahteve tužilaca za naknadu štete zbog manje isplaćene zarade (presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7308/07 od 24. marta 2008. godine i P. 8271/07 od 22. oktobra 2007. godine, presuda Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04 od 18. marta 2005. godine i presuda Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03 od 23. novembra 2005. godine), ali su ove presude ukinute ili preinačene odlukama drugostepenog, odnosno revizijskog suda (presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3422/08 od 21. oktobra 2009. godine i Gž. 2840/08 od 23. septembra 2009. godine, rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1370/06 od 31. maja 2007. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 101/07 od 7. februara 2008. godine). Pored toga, presuda Opštinskog suda u Kikindi - Odeljenje u Novoj Crnji P1. 71/05 od 30. maja 2006. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za isplatu predmetne naknade postala je pravnosnažna, jer je tužena propustila da blagovremeno izjavi žalbu protiv navedene presude. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke. Međutim, u konkretnom slučaju, o tužbenom zahtevu tužilaca meritorno je odlučivao samo prvostepeni sud (tužena je propustila da blagovremeno izjavi žalbu protiv navedene presude). Dakle, bez obzira na to što je navedena presuda Opštinskog suda u Kikindi - Odeljenje u Novoj Crnji P1. 71/05 od 30. maja 2006. godine bila različita u odnosu na druge odluke sudova donete u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, ne može se govoriti o različitom postupanju sudova u smislu člana 36. stav 1. Ustava. Iz navedenog proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe i lica o čijim pravima je odlučivano u navedenom parničnom postupku nisu nalazila u istoj pravnoj situaciji, jer predmetna prvostepena presuda nije ni bila predmet preispitivanja od strane neposredno višeg suda, odnosno suda poslednje instance.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

6. U vezi navoda podnosioca da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1006/09 od 15. septembra 2009. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Naime, povreda prava na pravično suđenje se obrazlaže time što su „prvostepena presuda i kompletni spisi prvostepenog predmeta napisani latiničnim pismom“, iako je ustavnom žalbom osporena presuda Vrhovnog suda Srbije doneta po reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugostepene, a time, posredno, i prvostepene presude Opštinskog suda u Subotici. Po oceni Ustavnog suda, navedeni razlozi se, sa jedne strane, ne mogu dovesti u vezu sa osporeni aktom, niti se, sa druge strane, mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, imajući u vidu da je, bez obzira na razloge ustavne žalbe, podnosilac koristio sve zakonske mogućnosti da pred višim sudovima ostvaruje zaštitu svojih prava. Dalje, povreda prava na pravično suđenje se obrazlaže i time da su „pogrešni... stavovi prvostepenog suda, a sa kojima se složio i drugostepeni sud“, pri čemu su detaljno izneti razlozi zašto su, po mišljenju podnosioca, ti stavovi pogrešni. Ovi navodi ne mogu se, po oceni Ustavnog suda, prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već predstavljaju izraz subjektivnog shvatanja podnosioca ustavne žalbe o tome kako je trebalo da postupajući sudovi ocene utvrđeno činjenično stanje i tumače odredbe materijalnog prava. Pored toga, podnosilac se u ustavnoj žalbi samo formalno poziva na povredu načela iz člana 22. Ustava, a da pri tom e ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog navodno različite sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti