Odluka Ustavnog suda o legitimaciji roditelja u sporu za izdržavanje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, našavši da nije povređeno pravo na pravično suđenje. U bračnom sporu, sud je po službenoj dužnosti ovlašćen da odlučuje o vršenju roditeljskog prava, uključujući i izdržavanje dece, pa je majka bila legitimisana da pokrene postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vlaste Lupulovića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vlaste Lupulovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Boljevcu P. 186/09 od 30. novembra 2009. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 214/10 od 17. marta 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2917/10 od 16. juna 2010. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba žalba Vlaste Lupulovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boljevcu u predmetu P. 186/09.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlasta Lupulović iz Bora je 21. septembra 2010. godine , preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petkovića, advokata iz Bora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Boljevcu P. 186/09 od 30. novembra 2009. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 214/10 od 17. marta 2010. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2917/10 od 16. juna 2010. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je osporio dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je tužilja S.L. podnela protiv njega tužbu radi razvoda braka i plaćanja izdržavanja za njihovu decu mal. A.L i N.L, te da su postupajući sudovi usvojili tužbeni zahtev i obavezali podnosioca da plaća izdržavanje njegovoj deci koja nisu bila tužioci u ovom porodičnom sporu, umesto da takvu tužbu odbace kao nedozvoljenu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja S.L. je 15. jula 2008. godine podnela Opštinskom sudu u Boljevcu tužbu protiv tužene Vlaste Lupulovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi razvoda braka, izmene odluke o izdržavanju njihove mal. dece A.L. i N.L. i njihovog poveravanja tužilji u cilju samostalnog vršenja roditeljkog prava. U tužbi je, pored ostalog, navedeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Boru P. 392/96 od 21. maja 1996. godine tuženi, kao otac, obavezan da plaća izdržavanje njihovoj maloletnoj deci po 15% od svoje mesečne zarade i da su potrebe dece sada povećane, pa tužilja predlaže da sud izmeni navedenu presudu u delu odluke o doprinosu tuženog u izdržavanju dece.

Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Boljevcu P. 354/08 od 10. marta 2009. godine je razveden brak zaključen između parničnih stranaka i njihova zajednička mal. deca su poverena tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava.

Prvostepeni sud je 30. novembra 2009. godine doneo osporenu presudu P. 186/09, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i izmenio presudu Opštinskog suda u Boru P. 392/96 od 21. maja 1996. godine, tako što je obavezao tuženog da na ime izdržavanja zajedničke mal. dece plaća za mal. A.L. iznos od 30% od svoje mesečne zarade, a za mal. N.L. 20% od svoje mesečne zarade, počev od 15. jula 2008. godine kao dana utuženja pa ubuduće sve do druge odluke suda; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da isplati tužilji troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da mal. A.L. sada ima 16 godina, da pohađa srednju školu izvan mesta prebivališta i da ima izdatke za stanovanje, te da mal. N.L. ima 14 godina i da svakog dana putuje od Savinca do škole u Sumrakovcu i da su sada povećane potrebe mal. dece za izdržavanjem; da te povećane potrebe izražene u novcu iznose najmanje koliko i iznos naknade za izdržavanje deteta u hraniteljskoj porodici, te da su se promenile okolnosti u odnosu na vreme kada je doneta presuda Opštinskog suda u Boru P. 392/96 od 21. maja 1996. godine i da su ispunjeni uslovi propisani odredbama Porodičnog zakona za povećanje iznosa izdržavanja koje plaća tuženi, pa je sud odlučio kao u izreci.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je 17. marta 2010. godine doneo osporenu presudu Gž2. 214/10, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini obrazloženje Opštinskog suda u Boljevcu.

Odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 2917/10 od 16. juna 2010. godine odbio reviziju kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su neosnovani revizijski navodi da je tokom parnice učinjena bitna povreda pravila postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9 ) Zakona o parničnom postupku, jer je ovaj spor pokrenut tužbom tužilje radi razvoda braka i u ovoj vrsti spora maloletna deca nisu stranke u postupku, a sud je dužan da prema odredbi člana 226. stav 1. Porodičnog zakona u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava, u šta svakako spada i izdržavanje dece; da je odredbom člana 272. stav 2. Porodičnog zakona predviđeno da sud u slučaju da roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava, donosi odluku o poveravanju deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljom, pa je iz tih razloga tužilja l egitimisana da vodi ovu parnicu; da su nižestepeni sudovi pravilno primenili odredbe čl. 160. – 162. Porodičnog zakona kada su povisili visinu izdržavanja, vodeći računa o potrebama dece i mogućnostima dužnika izdržavanja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, je utvrđeno: da sv ako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Porodičnog zakona (“Službeni glasnik RS“, broj 18/05), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo ( član 204. stav 1.); da je sud dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava ( član 226. stav 1 .); da će, ako roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem doneti sud ( član 272. stav 2.).

5. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, osporenim presudama donetim u porodičnom sporu je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje , jer su postupajući sudovi arbitrerno primenili merodavno pravo kada su ga obavezali da isplati veće novčane iznose na ime zakonskog izdržavanja njegove maloletne dece koja nisu bila tužioci u postupku, te da njegova supruga nije mogla da bude stranka u post upku i da je takva tužba trebalo da bude odbačena.

Ispitujući navode o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je imao u vidu specifičnu prirodu porodičnih sporova koja se ogleda u posebnim načelima kojima se sud rukovodi kako bi u potpunosti zaštitio prava i interese ugrožene kategorije lica i procesna ovlašćenja suda kojima se postižu pravno–politički ciljevi zarad kojih su ta posebna načela ustanovljena. U tom kontekstu, treba istaći da sud u porodičnim sporovim a postupa po načelu oficijelnosti, prema kome navedeni državni organ može odlučiti po službenoj dužnosti o pravnim posledicama koje nisu tražene tužbenim zaht evom. Smisao načela oficijelnosti naročito dolazi do izražaja u osetljivim oblastima zaštite subjektivnih prava, gde sigurnost pravnog poretka ne može da zavisi od inicijative stranaka, već je naprotiv nužno da sud pokrene postupak kako bi se zaštitili interesi pojedinih kategorija lica, kao i njihova imovinska i lična prava. Odstupanje od načela dispozicije stranakau porodičnim sporovima je najbolje izraženo u odredbama člana 226. stav 1. i člana 272. stav 2. Porodičnog zakona, kojima je predviđena dužnost suda da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava i da će sud, u slučaju da roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava, doneti odluku o poveravanju deteta jednom roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje od strane drugog roditelja i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljom. Prema tome, sud u parnici za razvod braka supružnika koji imaju zajedničku decu poseduje ovlašćenje da odluči o izdržavanju dece od strane drugog roditelja i u slučaju kada takav tužbeni zahtev nije postavljen. Pol azeći od navedenog , te imajući u vidu da je u ovom parničnom postupku odlučivano o tužbenim zahtevima tužilje za razvod braka i poveravanju dece na samostalno vršenje roditeljskog prava, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da je supruga podnosioca ustavne žalbe legitimisana da vodi parnicu radi plaćanja zakonskog izdržavanja njenoj deci od strane podnosioca. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Pored toga, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži obrazloženje o povredi prava iz čl. 22. i 36. Ustava u predmetnom parničnom postupku. Formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava kojima se građanima garantuju određena prava, a bez navođenja konkretnih razloga koji bi ukazali na povredu tih prava, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), te je odlučio kao u tački 1 . izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe prema kojima mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani. Imajući u vidu da je ovaj porodični spor prošao tri sudske instance i da je okončan za manje od dve godine, Ustavni sud nalazi da se toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka ne može smatrati nerazumno dugim. Pri tome, Ustavni sud je konstatovao da je načelo hitnosti u porodičnim sporovima, propisano odredbom člana 204. stav 1. Porodičnog zakona, isključivo ustanovljeno u interesu deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo, te se ne može pozivati na njega podnosilac ustavne žalbe koji je imao svojstvo tuženog u parnici za razvod braka, poveravanje dece majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i povećanje iznosa izdržavanja koje podnosilac plaća u korist svoje dece. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 1132/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2438/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava u postupku o vršenju roditeljskog prava
• Už 9782/2012: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u porodičnom sporu
• Už 15/2011: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa izdržavanjem deteta
• Už 688/2008: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku utvrđivanja očinstva