Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida, koji je trajao preko osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Uglješe Nikolića iz Zavlake, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Uglješe Nikolića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Krupanj u predmetu broj 580-48/2007-02 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 7 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Uglješa Nikolić iz Zavlake je, 19. marta 2016. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Opštinskom upravom opštine Krupanj u predmetu broj 580-48/2007-02, kao i protiv presude Upravnog suda U. 13849/13 od 22. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povrede prava zajemčenih odredbama čl. 3, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove eventualne povrede ispituje u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je predmetni postupak trajao više od osam godina; da Upravni sud nije ispitao odlučnu činjenicu - da između lekarskih izveštaja postoji razlika u pogledu telesnog oštećenja kod podnosioca, pa se nije moglo utvrditi koji je od tih izveštaja validan za donošenje pravilne i zakonite odluke. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu povređena prava na koja se poziva u ustavnoj žalbi i poništi osporenu presudu Upravnog suda. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete ukoliko Sud utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. novembra 2007. godine podneo zahtev Opštinskoj upravi opštine Krupanj za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem tog organa broj 580-48/2007-02 od 10. aprila 2008. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu koja je uvažena rešenjem Ministarstva rada i socijalne politike broj 580-02-00716/2008-11 od 21. maja 2008. godine.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ uprave je doneo rešenje broj 580-48/2007-02 od 15. jula 2008. godine kojim je odbijen zahtev podnosioca.

Rešavajući o žalbi podnosioca, drugostepeni organ je rešenjem od 28. avgusta 2008. godine poništio prvostepeno rešenje.

Prvostepeni organ je 20. marta 2009. godine ponovo doneo rešenje kojim je odbijen predmetni zahtev podnosioca.

Podnosilac je i protiv ovog rešenja izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa uprave broj 580-02-646/2009-11 od 1. oktobra 2009. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 10. novembra 2009. godine podneo tužbu. Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 12875/10 (2009) od 2. decembra 2010. godine tužba je uvažena i poništeno je drugostepeno rešenje.

Postupajući po navedenoj presudi, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 580-02-646/2009-11 od 4. maja 2011. godine kojim je poništeno rešenje prvostepenog organa uprave od 20. marta 2009. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 580-48/2007-02 od 8. juna 2012. godine podnosiocu je priznato pravo na ličnu invalidninu VIII grupe sa 40% invaliditeta po osnovu povrede.

U postupku vršenja revizije drugostepeni organ je doneo rešenje broj 580-03-44/2012-11 od 30. oktobra 2012. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje broj 580-48/2007-02 od 26. marta 2013. godine kojim je odbijen zahtev podnosioca.

Rešavajući o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja drugostepeni organ je doneo rešenje broj 580-02-589/2013-11 od 3. jula 2013. godine o odbijanju žalbe kao neosnovane.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 28. avgusta 2013. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 13849/13 od 22. januara 2016. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je u sprovedenom upravnom postupku, na osnovu pregleda podnosioca i priložene dokumentacije, utvrđeno da kod podnosioca postoje rane, povrede, ozlede koje se uzimaju kao osnov za priznavanje vojnog invaliditeta, ali da je ukupan gubitak sluha FS=28 ispod 20%, odnosno da vojni invaliditet iznosi ispod 20%, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida u smislu člana 3. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Usta va, na čiju povredu podnosilac ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji j e vođen pred Opštinskom upravom opštine Krupanj u predmetu broj 580-48/2007-02 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 14. novembra 2007. godine, zahtevom podnosioca, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 13849/13 od 22. januara 2016. godine. Iz navedenog proizlazi da je postupak trajao više od osam godina.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da je osporeni postupak trajao više od osam godina može, sama za sebe, ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i suda koji vode postupak, odnosno upravni spor, broja donetih odluka u tim postupcima, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu efikasno odluči, imaj ući u vidu da je podnosilac tražio priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida i ličnu invalidninu.

Ispitujući postupanje organa uprave u ovoj pravnoj stvari, odnosno Upravnog suda, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud konstatuje da je u osporenom postupku doneto pet odluka prvostepenog organa uprave, pet drugostepenih rešenja, te da su vođen a dva upravna spor a. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka br oj 17271/04 od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Upravni sud o tužbi podnosioca koja je izjavljena 28. avgusta 2013. godine odlučio osporenom presudom tek nakon dve godine i pet meseci.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokum entacije utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije uvek kada je za to postojala mogućnost koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o uprav nim sporovima, kako bi doprineo skraćenju vremena trajanja pos tupka u kome se odlučuje o njegovim pravima. Međutim, imajući u vidu da nije bilo dužih perioda neaktivnosti u postupanju organa uprave, ponašanje podnosioca, u konkretnom slučaju, ne bi znatno doprinelo skraćenju vremena trajanja predmetnog postupka.

Ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom sluč aju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja pre dmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pr etrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 13849/13 od 22. januara 2016. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom upravnosudskom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je isticao najpre u žalbi, a potom i u tužbi Upravnom sudu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava.

Konačno, kako povrede ostalih prava koja su označena u ustavnoj žalbi podnosilac izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić