Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za priznavanje prava na novčanu naknadu zbog opasnosti od invalidnosti. Sud nalaže Upravnom sudu da hitno okonča postupak koji traje od 1995. godine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2224/2010
14.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Staniše Todorovića iz sela Gradska , opština Crna Trava, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. marta 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Staniše Todorovića i utvrđuje da je u postupku u predmetu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Leskovac D-2740, u predmetu Republičkog fond a za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 264632 , kao i u upravnom sporu koji se vodi pred Upravnim sudom u predmetu U. 368/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Nalaže se Upravnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se upravni spor koji se vodi u predmetu U. 368/12 okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Staniša Todorović iz sela Gradska , opština Crna Trava, je 6. maja 2010. godine podneo ustavnu žalbu, "zbog nerazumno dugog trajanja postupka kod sudova u Srbiji".

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 29. avgusta 1995. godine nadležnom organu podneo zahtev za priznavanje prava na invalidsku penziju, ali da postupak do dana podnošenja ustavne žalbe nije okončan. Ističe da je neshvatljivo i nedopustivo da postupak traje već 17 godina.

Iako je ustavna žalba izjavljena "zbog nerazumno dugog trajanja postupka kod sudova u Srbiji", Ustavni sud je, polazeći od navoda ustavne žalbe, utvrdio da je ona izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku u predmetu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala Leskovac D-2740 i u predmetu Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 264632 .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta organa koji su odlučivali o pravu podnosioca ustavne žalbe na privremenu naknadu po osnovu utvrđene opasnosti od nastanka invalidnosti i , to: prvostepenog upravnog organa - Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac D-2740, drugostepenog upravnog organa - Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 264632 i Upravnog suda U. 368/12, te utvrdio sledeće :

3.1. Činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u postupku vođenom po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za priznavanje prava na privremenu naknadu, kao i u postupcima naknadnog usklađivanja iznosa te naknade po službenoj dužnosti:

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Filijala Leskovac je rešenjem broj 26978 od 29. avgusta 1995. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrdio opasnost od nastanka invalidnosti počev od 20. juna 1995. godine, kao i da mu pripada pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao u građevinarstvu bez rada na visini sa punim radnim vremenom i pravo na novčanu naknadu zbog zaposlenja na drugom odgovarajućem poslu, pri čemu navedena prava ostvaruje kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Filijala Leskovac je 23. avgusta 1996. godine doneo rešenje broj 26978, kojim je podnosiocu ustavne žalbe priznato pravo na privremenu naknadu u opredeljenom novčanom iznosu poč ev od 1. februara 1996. godine.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - Filijala Leskovac je potom iznos privremene naknade usklađivao po službenoj dužnosti, donoseći sledeća rešenja : D-2740/98 od 12. februara 1998. godine, D-26978/99 od 3. decembra 1999. godine, D-2740/00 od 24. avgusta 2000. godine, D-2740 od 14. aprila 2003. godine i D-2740 od 28. oktobra 2003. godine.

3.2. Činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u postupku ukidanja konačnih rešenja po osnovu službenog nadzora:

U vršenju službenog nadzora, drugostepeni organ - Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija je rešenjem 02/1 broj 26463 2 od 8. aprila 2008. godine ukinuo gore navedeno konačno re šenje prvostepenog organa od 23. avgusta 1996. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe priznato pravo na privremenu naknadu, kao i konačna rešenja tog organa o usklađivanju iznosa privremene naknade doneta u periodu od 12. februara 1998. godine do 28. oktobra 2003. godine , a predmet je vratio prvostepenom organu na ponovni postupak i odluku.

Odlučujući u upravnom sporu o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija 02/1 broj 264632 od 8. aprila 2008. godine, Okružni sud u Leskovcu je 17. novembra 2008. godine doneo presudu U. 44/08, kojom je odbio tužbu kao neosnovanu.

Odlučujući o zahtevu podnosioca za vanredno preispitivanje navedene presude Okružnog suda u Leskovcu, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom Uvp. II 169/10 (2008) od 8. decembra 2010. godine uvažio podneti zahtev, preinačio pomenutu presudu Okružnog suda u Leskovcu i poništio rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija 02/1 broj 264632 od 8. aprila 2008. godine. Upravni sud je našao da drugostepeni organ koji je rešavao po pravu nadzora nije pravilno primenio odredbu člana 98. ranije važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (''Službeni glasnik RS'', br. 27/92, 82/92, 53/93, 67/93, 48/94, 28/95 i 12/96), kojom je bilo propisano da osiguranik kod koga postoji opasnost od nastanka invalidnosti ima pravo na novčanu naknadu pod uslovima, u visini i na način propisan ovim zakonom za invalide rada treće kategorije invalidnosti. Kako je rešenjem prvostepenog organa broj 26978 od 29. avgusta 1995. godine utvrđeno da kod podnosioca zahteva postoji opasnost od nastanka invalidnosti, Upravni sud je zaključio da je podnosilac zahteva, prema odredbi člana 98. navedenog zakona, imao pravo na novčanu naknadu, koja je pravilno utvrđena rešenjima prvostepeno g organa donetim u periodu od 23. avgusta 1996. godine do 28. oktobra 2003. godine. Stoga je Upravni sud utvrdio da nisu bili ispunjeni uslovi za ukidanje po pravu nadzora navedenih konačnih rešenja prvostepenog organa.

3.3. Činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u postupku ponovnog rešavanja o pravu podnosioca ustavne žalbe na privremenu naknadu i pravu na određivanje novog iznosa te naknade nakon što je Republički fond za p enzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija rešenjem 02/1 broj 264632 od 8. aprila 2008. godine ukinuo po pravu nadzora konačno rešenje prvostepenog organa kojim je podnosiocu priznato pravo na privremenu naknadu , kao i konačna rešenja prvostepenog organa kojima je usklađivan iznos te naknade:

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac je u ponovnom postupku doneo rešenje D-2740 od 19. maja 2008. godine, kojim podnosiocu nije priznao pravo na privremenu naknadu, jer nisu ispunjeni zakonski uslovi. Isti organ je potom doneo rešenja pod istim brojem od 20, 21, 22. i 23. maja 2008. godine, kojima podnosiocu nije priznao pravo na nov iznos privremene naknade koji je određivan ukinutim rešenjima prvostepenog organa donetim u periodu od 12. februara 1998. godine do 28. oktobra 2003. godine.

3.4. Činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u postupku poništavanja po osnovu službenog nadzora konačnih rešenja kojima je u ponovnom postupku rešavano o pravu podnosioca ustavne žalbe na privremenu naknadu i pravu na određivanje novog iznosa te naknade:

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija je u vršenju službenog nadzora 24. novembra 2011. godine doneo rešenje 02/1 broj 264632 kojim je poništio pravnosnažna rešenja prvostepenog organa doneta u ponovnom postupku u periodu od 19. maja do 23. maja 2008. godine iz r azloga što su u istoj upravnoj stvari postojala pravnosnažna rešenja kojima je ta upravna stvar bila drukčije rešena (član 253. stav 1. tačka 2) Zakona o opštem upravnom postupku).

Odlučujući u upravnom sporu o tužbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Republičkog fond a za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija 02/1 broj 264632 od 24. novembra 2011. godine, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom U. 14612/11 od 8. marta 2012. godine odbio tužbu kao neosnovanu.

3.5. Činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ponovoljenom postupku rešavanja o pravu podnosioca ustavne žalbe na privremenu naknadu i pravu na usklađivanje iznosa te naknade:

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Leskovac je rešenjem D-2740 od 9. septembra 2011. godine ukinuo pravnosnažno rešenje broj 264632 od 23. avgusta 1996. godine, kojim je podnosiocu priznato pravo na privremenu naknadu, i rešio da podnosiocu ne prizna pravo na privremenu naknadu, jer nisu ispunjeni zakonski uslovi. Isti organ je potom rešenjima D-2740 od 12, 13, 14, 15. i 16. septembra 2011. godine ukinuo pravnosnažna rešenja od 12. februara 1998. godine, 3. decembra 1999. godine, 24. avgusta 2000. godine, 14. aprila 2003. godine i 28. oktobra 2003. godine, rešavajući da podnosiocu ne prizna pravo na nov iznos privremene naknade utvrđen navedenim rešenjima.

Nakon što je Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija rešenjem broj 264632 od 28. novembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja D-2740 od 9. septembra 2011. godine, podnosilac ustavne žalbe je 30. decembra 2011. godine Upravnom sudu podneo tužbu radi poništaja tog rešenja. Povodom podnete tužbe formiran je predmet U. 368/12. Upravni sud je dopisom od 24. januara 2012. godine zatražio od drugostepenog upravnog organa da u roku od 15 dana dostavi odgovor na tužbu i sve spise koji se odnose na predmet upravnog spora. Drugostepeni organ je 23. maja 2012. godine dostavio odgovor na tužbu i spise predmeta.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pra­vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 52. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka za priznavanje prava iz invalidskog osiguranja podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja koja se ostvaruju u fondu obezbeđuju u postupku predviđenom zakonom kojim je uređen opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Članom 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05 , 101/05, 63/06,5/09, 107/09, 30/10 i 101/10) propisano je: da se protiv konačnog rešenja fonda, u slučajevima kada nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka po zakonu kojim je uređen opšti upravni postupak, ili su protekli rokovi za ponavljanje postupka po tom zakonu, postupak može ponoviti ako se sazna za nove činjenice, odnosno nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi sami, ili u vezi sa već upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja (stav 1. tačka 1.); da ako je predlog za ponavljanje postupka podnet, odnosno postupak ponavljanja pokrenut u roku od pet godina od dana dostavljanja rešenja osiguraniku, u ponovljenom postupku primenjuju se propisi koji su važili u vreme donošenja rešenja po kome se postupak ponavlja, te ako je predlog za ponavljanje postupka podnet, odnosno postupak ponavljanja pokrenut po isteku tog roka, u ponovljenom postupku primenjuju se propisi koji važe u vreme podnošenja predloga za ponavljanje postupka, odnosno u vreme pokretanja tog postupka po službenoj dužnosti (stav 3.); da na osnovu podataka priba vljenih u ranijem i ponovljenom postupku, nadležni organ može ranije rešenje koje je bilo predmet ponavljanja ostaviti na snazi ili ga zameniti novim rešenjem kojim se ukida ranije rešenje (stav 4.).

Odredbom člana 240. stav 1. navedenog zakona propisano je da se rešenja kojima su, do dana stupanja na snagu ovog zakona, priznata prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ili kojima je utvrđen penzijski staž, a kojima je očigledno povređen materijalni zakon, mogu ukinuti i po proteku roka utvrđenog zakonom kojim je uređen opšti upravni postupak, u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona.

5. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na uverenju da predmetni postupak traje od 29. avgusta 1995. godine kada je nadležnom organu podneo zahtev za ostvarivanje prava iz invalidskog osiguranja ( navedeni zahtev je inače podnet 15. marta 1995. godine), Ustavni sud je smatrao da je najpre bilo neophodno utvrditi period u odnosu na koji će se u ovom predmetu ceniti povreda označenog ustavnog prava. Ustavni sud je konstat ovao da je podnosiocu pravnosnažnim rešenjem od 23. avgusta 1996. godine (u daljem tekstu: pravnosnažno rešenje iz 1996. godine) priznato pravo na privremenu naknadu, nakon što mu je pravnosnažnim rešenjem od 29. avgusta 1995. godine utvrđena opasnost od nastanka invalidnosti. Budući da je upravni postupak u kome se odlučivalo o pravu podnosioca na privremenu naknadu pravnosnažno okončan još 1996. godine, dakle pre stupanja na snagu Ustava, te da se o navedenom pravu podnosioca nije ponovo odlučivao sve do donošenja rešenja drugostepenog organa od 8. aprila 2008. godine, kojim je po pravu nadzora ukinuto pravnosnažno rešenje iz 1996. godine, Ustavni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da se povreda prava na suđenje u razumnom roku ceni od dana podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe za ostvarivanje prava iz invalidskog osiguranja. Imajući u vidu da je počev od 8. aprila 2008. godine usledilo pokretanje i vođenje postupaka po vanrednim pravnim sredstvima radi stavljanja van snage pravnosnažnog rešenja iz 1996. godine i ponovno odlučivanje nadležnih organa o pravu podnosioca na privremenu naknadu, Ustavni sud je ocenio da je nakon tog datuma započeo period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku. (Ustavni sud napominje da radi preglednije analize osporenog postupka u daljem tekstu obrazloženja neće posebno navoditi rešenja doneta u periodu od 12. februara 1998. godine do 28. oktobra 2003. godine , kojima je podnosiocu ustavne žalbe usklađivan iznos privremene naknade, jer ta rešenja dele pravnu sudbinu rešenja iz 1996. godine, kojim je podnosiocu priznato pravo na privremenu naknadu).

U okviru perioda u odnosu na koji je Ustavni sud u ovom predmetu ocenjivao postojanje povred e prava na suđenje u razumnom roku mogu se izdvojiti sledeći postupci: prvo, postupak u kidanja po osnovu službenog nadzora pravnosnažnog rešenja iz 1996. godine, koji je tekao od donošenja rešenja drugostepenog organa od 8. aprila 2008. godine do donošenja presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu od 8. decembra 2010. godine, kojom je poništeno navedeno rešenje od 8. aprila 2008. godine; drugo, postupak ponovnog odlučivanja o pravu podnosioca na privremenu naknadu , koji je vođen tokom maja meseca 2008. godine, nakon što je rešenjem od 8. aprila 2008. godine po pravu nadzora ukinuto pravnosnažno rešenje iz 1996. godine, kojim je podnosiocu bilo priznato pravo na privremenu naknadu; treće, postupak poništavanja po osnovu službenog nadzora pravnosnažnih rešenja donetih u ponovnom postupku vođenom tokom maja meseca 2008. godine, koji je tekao od donošenja rešenja drugostepenog organa od 24. novembra 2011. godine do donošenja presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu od 8. marta 2012. godine; četvrto, ponovljeni postupak odlučivanja o pravu podnosioca na privremenu naknadu, koji je započeo septembra meseca 2011. godine i trenutno se nalazi u fazi upravnog spora.

Iz izloženog se vidi da je Ustavni sud prilikom odlučivanja o povredi prava na suđenje u razumnom roku uzeo u obzir i ponovljeni postupak odlučivanja o pravu podnosioca na privremenu naknadu, iako je ustavna žalba izjavljena pre nego što je nadležni organ po službenoj dužnosti pokrenuo postupak po navedenom vanrednom pravnom sredstvu. Naime, ukidanje pravnosnažnog rešenja iz 1996. godine u ponovljenom postupku odlučivanja o pravu podnosioca na privremenu naknadu usledilo je tek nakon što je Upravni sud – Odeljenje u Nišu presudom od 8. decembra 2010. godine utvrdio da nije ispunjen zakonski uslov za ukidanje tog pravnosnažnog rešenja po osnovu službenog nadzora. Pored toga, u rešenju od 9. septembra 2011. godine, kojim je u ponovljenom postupku ukinuto pravnosnažno rešenje iz 1996. godine, nadležni organ se pozvao na pomenutu presudu Upravnog suda – Odeljenje u Nišu od 8. decembra 2010. godine. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnim rešenjem iz 1996. godine predstavlja kontinuitet primene vanrednih pravnih sredstava u upravnom postupku u cilju stavljanja van snage pravnosnažnog rešenja iz 1996. godine i ponovnog odlučivanja o pravu podnosioca na privremenu naknadu.

Kad je reč o dužini trajanja navedenih postupaka , Ustavni sud je utvrdio da oni do sada ukupno traju duže od četiri godine i devet meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih organa i sudova o pravu i li obavezi stranke razuman, pored sa mog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova u pravnom sporu , kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom slučaju odlučivano.

U tom smislu, u postupku ukidanja po osnovu službenog nadzora pravnosnažnog rešenja iz 1996. godine i u ponovnom postupku odlučivanja o pravu podnosioca na privremenu naknadu, postavljalo se isključivo pravno pitanje – da li podnosilac ustavne žalbe kao osiguranik kod koga je utvrđena opasnost od nastanka invalidnosti ispunjava uslove propisane Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1992. godine za priznavanje prava na privremenu naknadu. Sa druge strane, u ponovljenom postupku odlučivanja o pravu podnosioca na privremenu naknadu koji je u toku, postavlja se činjenično pitanje - da li je podnosilac ustavne žalbe u vreme podnošenja zahteva za priznavanje prava na privremenu naknadu bio osiguranik po osnovu obavljanja poljoprivredne delatnosti. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da se u navedenim postupcima nisu postavljala, odnosno ne postavljaju složena činjenična i pravna pitanja koja bi iziskivala njihovo duže trajanje.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ima značajan materijalni interes da nakon više vanrednih pravnih intervencija u odnosu na pravnosnažno rešenje iz 1996. godine, kojim mu je bilo priznato pravo na privremenu naknadu, nastavi da ostvaruje navedeno pravo iz invalidskog osiguranja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo dugom trajanju navedenih postupaka.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešna ocena drugostepenog organa o ispunjenosti zakonskog uslova za ukidanje po osnovu službenog nadzora konačnog i pravnosnažnog rešenja iz 1996. godine prouzrokovala nepotrebno pokretanje i vođenje postupka po navedenom vanrednom pravnom sredstvu, kao i postupka ponovnog odlučivanja prvostepenog organa o pravu podnosioca na privremenu naknadu. Odgovornost za nepotrebno vođenje postupka ukidanja pravnosnažnog rešenja iz 1996. godine po osnovu službenog nadzora snosi i Okružni sud u Leskovcu , koji je presudom od 17. novembra 2008. godine odbio tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu protiv rešenja od 8. aprila 2008. godine, prihvatajući pogrešnu ocenu drugostepenog organa o ispunjenosti zakonskog uslova za primenu navedenog vanrednog pravnog sredstva. Povredu zakona na štetu podnosioca ustavne žalbe utvrdio je Upravni sud - Odeljenje u Nišu presudom donetom 8. decembra 2010. godine, kojom je preinačio presudu Okružnog sud a u Leskovcu od 17. novembra 2008. godine i poništio rešenje drugostepenog organa od 8. aprila 2008. godine, ali tek nakon dve godine od podnošenja zahteva za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude Okružnog suda u Leskovcu. Najzad, nakon poništavanja u upravnom sporu pomenutog rešenja od 8. aprila 2008. godine, bilo je potrebno da se iz pravnog poretka uklone i pravnosnažna rešenja doneta u ponovnom postuku maja meseca 2008. godine, što je iziskivalo vođenje posebnog postupka za poništaj tih rešenja po pravu nadzora , koji je okočan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu od 8. marta 2012. godine. Ustavni sud ukazuje na to da je pogrešnom primenom pomenutog vanrednog pravnog sredstva u upravnom postupku kojim je ukinuto pravnosnažno rešenje iz 1996. godine, grubo narušena stabilnost u pravnim odnosima i izvesnost u pogledu postojanja subjektivnog prava podnosioca ustavne žalbe.

Što se tiče postupanja nadležnih organa u ponovljenom postu pku odlučivanja o pravu podnosioca na privremenu naknadu , koji još nije okončan, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni organ po službenoj dužnosti pokrenuo ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnim reše njem iz 1996. godine, nakon što je prethodno jula meseca 2011. godine po službenoj dužnosti pribavio dokaz, koji je po njegovom mišljenju mogao da dovede do drugačijeg rešenja predmetne upravne stvari da je bio upotrebljen u ranijem postupku. Do ukidanja pravnosnažnog reše nja iz 1996. godine primenom navedenog vanrednog pravnog sredstva došlo je tek nakon što je utvrđeno da se to pravnosnažno reše nje nije moglo ukinuti po osnovu službenog nadzora. Na taj način je sukcesivnom primenom vanrednih pravnih sredstava u upravnom postupku u cilju stavljanja van snage pravnosnažnog reše nja iz 1996. godine produžena neizvesnost u pogledu postojanja prava podnosioca ustavne žalbe na privremenu naknadu po osnovu utvrđene opasnosti od nastanka invalidnosti.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije mogao uticati na pokretanje navedenih postupaka po vanrednim pravnim sredstvima , te da ima legitiman pravni interes da nastavi da ostvaruje subjektivno pravo priznato pravnosnažnim rešenjem iz 1996. godine, Ustavni sud ističe da je obaveza nadležnih organa da pravilnom primenom odgovarajućeg vanrednog pravnog sredstva u upravnom postupku u najkraćem roku ispitaju ispunjenost zakonskih uslova za poništavanje, ukidanje ili menja nje pravnosnažnog reš enja kojim je stranci priznato određeno pravo. Ustavni sud je ocenio da je dosadašnjem dugom trajanju osporenog postupka doprinelo pogrešno i sporo postupanje nadležnih organa u postupku ukidanja po osnovu službenog nadzora pravnosnažnog rešenja iz 1996. godine, kao i sporo postupanje nadležnih organa u ponovljenom postupku, koji je u fazi upravnog spora duže od godinu dana.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Upravnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se upravni spor koji se vodi u predmetu U. 368/12 okončao u najkraćem roku .

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačke 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 8966/2022: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u penzijskom sporu
• Už 10552/2021: Usvajanje žalbe S. D. zbog trajanja postupka za invalidsku penziju
• Už 4964/2023: Utvrđivanje povrede prava M. K. na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 8271/2018: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 4770/2020: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 1211/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 4976/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku