Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 26 godina. Sud je dodelio naknadu nematerijalne štete, uzimajući u obzir složenost predmeta i doprinos stranaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6539/02 (prvobitno P. 4712/86), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 82907/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S. iz Beograda, preko punomoćnika B. I, advokata iz Beograda, podnela je, 21. marta 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 28/13 od 11. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi naknade štete još 1986. godine, da je predmet bio nestao iz suda te je obnovljen, tako da je od podnošenja tužbe do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu kojom je postpupak okončan proteklo 27 godina. Takođe se navodi da je podnositeljka nezadovljna osporenom presudom, jer je Apelacioni sud postupao vrlo površno, nije odgovorio na sva pitanja koja su postavljena u žalbi protiv prvostepene presude, a zanemario je činjenice koje su od značaja za pravilno i zakonito donošenje presude i osporava se pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da je u osporenom parničnom postupku povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku, utvrdi pravo na naknadu štete, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i naloži tom sudu da donese novu odluku o žalbi protiv prvostepene presude, kao i da odloži izvršenje pravnosnažne presude do okončanja postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Beogradu P. 82907/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 9. oktobra 1986. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Veterinarskog fakulteta u Beogradu, radi naknade nastale štete i izmakle dobiti usled smrti keruše rase pekinezer.

Prva presuda u ovom sporu je doneta 11. novembra 1996. godine. S obzirom na to da je podnositeljka 10. marta 1995. godine podnela predlog za rekonstrukciju spisa koji je Drugi opštinski sud u Beogradu usvojio, iz spisa predmeta se ne može celovito sagledati tok postupka u prethodnom periodu, ali proizlazi da je prvostepeni sud saslušao tužilju, tri svedoka i sproveo veštačenje putem Veterinarskog fakulteta u Zagrebu – Zavoda za sudsko i upravno veterinarstvo, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio 30. decembra 1988. godine i putem kinološkog veštaka E. M. koji je dao nalaz i mišljenje 25. aprila 1992. godine, te saslušao ovog veštaka.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 4712/86 od 11. novembra 1996. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da na ime vrednosti keruše isplati 1.200 DM u dinarskoj protivvrednosti, na ime posebne vrednosti keruše 600 DM u dinarskoj protivvrednosti i na ime izgubljene dobiti 6.000 DM u dinarskoj protivvrednosti, što čini ukupno 7.800 DM u dinarskoj proitvvrednosti po kursu na dan isplate, sa kamatom opredeljenom u izreci. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 20. juna 1997. godine.

Tuženi je protiv navedene presude 30. juna 1997. godine izjavio žalbu, koju je Okružni sud u Beogradu, rešenjem Gž. 328/98 od 24. septembra 1998. godine, usvojio, ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, jer je našao da je prvostepeni sud u sprovedenom postupku nepotpuno utvrdio činjeničo stanje.

Ponovni prvostepeni postupak u ovom sporu je nastavljen pred novim predsednikom sudskog veća, na ročištu 13. oktobra 1998. godine, kada je punomoćniku tužilje ostavljen rok od 15 dana da uredi tužbu u skladu sa nalogom iz rešenja Okružnog suda u Beogradu.

S obzirom na to da punomoćnik tužilje nije postupio po nalogu za uređenje tužbe, ročište zakazano za 3. decembar 1998. godine nije održano, a prvostepeni sud je 27. januara 1999. godine, rešenjem P. 3698/98, odbacio tužbu kao neurednu. Ovo rešenje je dostavljeno punomoćniku tužilje 30. juna 1999. godine.

Rešavajući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv navedenog rešenja 15. jula 1999. godine, Okružni sud u Beogradu je prvo, rešenjem Gž. 6965/99 od 6. oktobra 1999. godine, vratio spis prvostepenom sudu radi dopune postupka, a zatim, rešenjem Gž. 9815/99 od 22. decembra 1999. godine, ukinuo ožalbeno rešenje P. 3698/98 od 27. januara 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, s obzirom na to da ispunjenje zahteva za uređenje tužbe ima značaja za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, a ne na urednost tužbe.

Prvo naredno ročište zakazano za 13. april 2000. godine nije održano zbog nepotpunog sastava sudećeg veća, a na predlog punomoćnika tužioca je odloženo na neodređeno vreme, jer se tužilja nalazila u inostranstvu, a s obzirom na naloge drugostepenog suda bilo je neophodno da kontaktira sa tužiljom.

Naredno ročište zakazano za 17. decembar 2001. godine nije održano, jer je punomoćnik tužilje bio sprečen da pristupi.

Na ročištu 22. marta 2002. godine prvostepeni sud je saslušao tužilju u svojstvu parnične stranke, saslušao svedoka L. S i ponovo naložio tužilji da u roku od 15 dana uredi tužbu shodno nalogu iz rešenja Okružnog suda u Beogradu u delu koji se odnosi na označavanje vrednosti keruše i da istu izrazi u dinarima.

S obzirom na to da tužilja nije postupila po nalogu, Drugi opštinski sud u Beogradu je, rešenjem P. 480/00 od 12. juna 2002. godine, odbacio tužbu kao neurednu.

Rešavajući o žalbi tužene izjavljenoj 3. septembra 2002. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10695/02 od 1. novembra 2002. godine ukinuo ožalbeno rešenje P. 480/00 od 12. juna 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, jer je našao da nije bilo mesta da se tužba odbaci, već je prvostepeni sud morao meritorno da odluči.

Prvostepeni postupak je nastavljen na ročištu 23. juna 2003. godine, pred novim predsednikom sudećeg veća, čitanjem spisa predmeta, a punomoćnik tužilje je predao podnesak sa uređenim tužbenim zahtevom i predložio ponovno saslušanje tužilje i svedoka.

Naredno ročište je održano 1. oktobra 2003. godine, kada je, pored ostalog, odlučeno da se, radi obavljanja dopunskog veštačenja u skladu sa nalogom Okružnog suda u Beogradu, ročište odloži na neodređeno vreme.

Drugi opštinski sud u Beogradu se obratio Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu – Departmanu za veterinarsku medicinu, koji ga je 29. oktobra 2003. godine obavestio da nije u mogućnosti da izvrši veštačenje. Prvostepeni sud je zatim, 26. januara 2004. godine, dostavio rešenje o određivanju veštačenja Veterinarskom specijalističkom institutu u Nišu, koji je 11. marta 2005. godine obavestio sud da ne može da prihvati veštačenje.

Prvostepeni postupak je nastavljen pred novim postupajućim sudijom na ročištu održanom 20. maja 2005. godine.

Na ročištu održanom 10. novembra 2005. godine tuženi je predložio da veštačenje obavi Ministarstvo odbrane Republike Srbije – Uprava za zdravstvo – Veterinarsko odeljenje, ali je Ministarstvo odbrane obavestilo da nije ovlašćeno da vrši veštačenje.

Na predlog tužene, prvostepeni sud je 8. novembra 2006. godine doneo rešenje P. 6539/02 o tome da veštačenje obavi Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu – Departman za veterinarsku medicinu.

Nalaz i mišljenje veštaka prof. dr M. S. su dostavljeni Drugom opštinskom sudu u Beogradu 7. maja 2007. godine, veštak je saslušan na ročištu održanom 28. novembra 2007. godine, a 29. februara 2008. godine veštak je dostavio mišljenje o obdukcionom nalazu od 6. aprila 1986. godine, koji je tuženi dostavio po nalogu suda.

Na ročištu održanom 25. juna 2008. godine zaključena je glavna rasprava.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 6539/02 od 30. juna 2008. godine odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Protiv navedene prvostepene presude, tužilja je izjavila žalbu 28. jula 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 10111/10 od 18. avgusta 2010. godine ukinuo presudu P. 6539/02 od 30. juna 2008. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, zbog postojanja bitnih povreda odredaba parničnog postupka i naložio da sud izvede novo, komisijsko veštačenje.

Novi prvostepeni postupak je nastavljen pred novim postupajućim sudijom na ročištu 18. aprila 2011. godine, a glavna rasprava je zaključena na sledećem održanom ročištu 10. novembra 2011. godine, na kome je saslušana tužilja u svojstvu parnične stranke.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 82907/10 od 10. novembra 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da joj tuženi, na ime naknade štete, isplati na ime vrednosti keruše 40.390 dinara, na ime posebne vrednosti keruše iznos od 20.195, dinara i na ime izgubljene dobiti iznos od 201.950 dinara, odnosno ukupan iznos od 262.535 dinara i obavezao tužilju da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.000 dinara.

Tužilja je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu 20. februara 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 28/13 od 11. januara 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82907/10 od 10. novembra 2011. godine. Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 19. februara 2013. godine.

U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti i obrazlaže se zašto su neosnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP), u vezi sa članom 368. stav 1. ZPP; takođe se navodi da je po nalaženju ovog suda, suprotno žalbenim navodima, presuda zasnovana na potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i doneta na osnovu pravilne primene materijalnog prava i da razloge koje je za svoju odluku dao prvostepeni sud u potpunosti prihvata i ovaj sud. U obrazloženju ove presude se, zatim, navodi: da je, s obzirom na odredbe člana 172. stav 1. i člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zadatak prvostepenog suda u konkretnom slučaju bio da utvrdi uzrok zbog koga je keruša uginula, da li se lice zaposleno kod tuženog pri lečenju keruše ponašalo po pravilima struke, da li postoji propust tog lica u lečenju keruše, u čemu se sastoji i da li je usled propusta u lečenju došlo do uginuća, a u zavisnosti od toga da odluči da li postoji odgovornost tuženog za učinjenu štetu tužilji; da je sledeći navedeni zadatak, kao i naloge drugostepenog suda sadržane u odluci Gž. 10111/10 od 18. avgusta 2010. godine, prvostepeni sud bio u obavezi da utvrdi na nesumnjiv način, s obzirom na kontradiktorne nalaze u dva obavljena veštačenja u Zagrebu i Novom Sadu, uzrok uginuća kuje, od čega je dalje zavisilo utvrđenje uzročno-posledične veze sa nastankom štete, koju je usled uginuća kuje tužilja pretrpela, te ukoliko uzročno-posledična veza nastale štete i radnji tuženog postoji, utvrđenje visine te štete. U obrazloženju se, zatim, navodi: da sud na okolnosti uzroka uginuća keruše ne poseduje stručno znanje, te je shodno članu 249. stav 1. ZPP bilo neophodno da se izvede komisijsko veštačenje na tu okolnost; da je odredbom člana 7. stav 1. ZPP propisano da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojim zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze ne kojima utvrđuju te činjenice; da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza, kako je propisano stavom 2. istog člana; da je u konkretnoj pravnoj situaciji bilo neophodno uskladiti nalaze dva prethodno izvedena veštačenja ili odrediti novo komisijsko veštačenje, a zatim saslušati ordinirajućeg lekara i bolničara prilikom lečenja keruše; da je tužilja na kojoj je, na osnovu člana 7. ZPP, teret dokazivanja, odbila usklađivanje nalaza ranije obavljenih veštačenja, izvođenje novog komisijskog veštačenja, te ponovno saslušanje ordinirajućeg lekara i bolničara; da iz ovog razloga prvostepeni sud nije bio u mogućnosti da utvrdi odlučne činjenice na okolnost odgovornosti tuženog za nastalu štetu; da su stoga neosnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku na nalazu i mišljenju Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu od 7. maja 2007. godine, već upravo na činjenici da se na osnovu izvedenih dokaza ne može utvrditi odgovornost tužene u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da usled odsustva osnova odgovornosti tužene, ne može postojati njegova obaveza da tužilji naknadi štetu zbog uginuća keruše; te da je imajući u vidu navedeno, prvostepena presuda morala biti potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u predmetnom parničnom postupku primenjivao od 23. februara 2005. godine, je odredbom člana 10. propisivao da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odgovarajuća odredba sadržana je i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 , 55/14 i 15/15).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je konstatovao da je ovaj parnični postupak pokrenut 9. oktobra 1986. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 28/13 od 11. januara 2013. godine.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao ukupno 26 godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje konkretnog spora od više od 26 godina ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca.

Naime, u konkretnom slučaju se radilo o činjenično složenom sporu u kome je sud trebalo da utvrdi uzrok zbog koga je keruša uginula, da li se lice zaposleno kod tuženog pri lečenju keruše ponašalo po pravilima struke, da li postoji propust tog lica u lečenju keruše, u čemu se sastoji i da li je usled propusta u lečenju došlo do uginuća, što predstavlja složena pitanja veterinarske medicine, koja nužno zahtevaju sprovođenje veštačenja koje čini dokazni postupak pred nadležnim sudom složenijim i dugotrajnijim, ali činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u konkretnom sporu i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati navedeno trajanje osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud izgubio spise predmeta, a nakon rekonstrukcije spisa, prva prvostepena presuda P. 4712/86 je doneta posle više od deset godina od podnošenja tužbe, a druga prvostepena presuda P. 63539/02, koja ja takođe bila ukinuta u postupku po žalbi - posle nepunih deset godina trajanja ponovnog prvostepenog postupka. Pri tome je Ustavni sud, takođe, konstatovao da je nakon ukidanja prve prvostepene presude, u ponovljenom prvostepenom postupku postupalo troje sudija što je dovodilo do potrebe da postupak počne iznova i da se ponovo saslušava tužilja i svedoci, da je u toku izvođenja dokaza drugog veštačenja prvostepeni sud pokazao neprihvatljivu pasivnost – npr. od dostavljanja rešenja o određivanju veštačenja Veterinarskog specijalističkog inistituta u Nišu do prijema odgovora ove institucije prošlo je 13 i po meseci bez ikakve urgencije suda i dr. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud dao odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je i ona u određenoj meri doprinela njegovom dugom trajanju. Pre svega, nakon ukidanja prvostepene presude, punomoćniku tužilje je na ročištu 13. oktobra 1998. godine ostavljen rok od 15 dana da uredi tužbu u skladu sa nalogom iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 328/98, a punomoćnik tužilje je predao podnesak sa uređenim tužbenim zahtevom na ročištu 23. juna 2003. godine, tj. posle četiri godine i osam meseci. U tom periodu prvostepeni sud je 27. januara 1999. godine doneo rešenje o odbacivanju tužbe, koje je ukinuto, ali je zatim punomoćnik tužilje na ročištu zakazanom za 13. april 2000. godine predložio da se isto odloži na neodređeno vreme, jer se tužilja nalazi u inostranstvu, a s obzirom na naloge Okružnog suda u Beogradu, neophodno je da kontaktira sa tužiljom, da bi, iako je tužilja saslušana na ročištu 22. marta 2002. godine, podnesak sa uređenim tužbenim zahtevom podneo tek, kako je navedeno, 23. juna 2003. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6539/02 (prvobitno P. 4712/86), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 82907/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/2011, 18/13-Odluka US), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 2.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, složenost predmeta spora i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodom iznetim u ustavnoj žalbi o povredi prava na pravično suđenje osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 28/13 od 11. januara 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe zapravo uglavnom ponavljaju razloge koje je podnositeljka iznosila u žalbi protiv prvostepene presude, a kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. Po oceni Ustavnog suda, osporena drugostepena presuda sadrži iscrpne, jasne i obrazložene razloge za stav Apelacionog suda u Beogradu da je žalba podnositeljke neosnovana, a ovakvo stanovište Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno članu 56 . stav 3. i članu 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio i zahtev podnositeljke da odloži izvršenje osporene presude, s obzirom na to da je doneo končanu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti