Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne povrede načela ne bis in idem

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno načelo ne bis in idem. Podnosilac je prekršajno kažnjen za vožnju pod dejstvom alkohola, a krivično osuđen za izazivanje saobraćajne nezgode zbog nepropisnog kretanja kolovozom, što nisu ista dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi J. N . iz Bujanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. N . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1253/19 od 27. novembra 2019. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba J. N . izjavljena protiv presude Višeg suda u Vranju Kž1. 240/19 od 25. septembra 2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. N . iz Bujanovca podne o je Ustavnom sudu, 11. februara 20 20. godine, preko punomoćnika N. S , advokata iz Vranja, ustavnu žalbu protiv presuda označenih u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je istakao i povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda kojom je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja, za koje mu je izrečena uslovna osuda i presuda doneta u postupku po vanrednom pravnom leku kojom je odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi oca ustavne žalbe izjavljen protiv pravnosnažnih presuda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da prvostepeni sud u ponovnom postupku nije postupio po primedbama drugostepenog ukidajućeg rešenja, što osporenom drugostepenom presudom nije sankcionisano, a što ni za Vrhovni kasacioni sud nije predstavljalo bitnu povredu odredaba Zakonika o krivičnom postupku, iako je u drugim slučajevima isti sud smatrao bitnom povredom odredaba Zakonika.

U ustavnoj žalbi je, u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1253/19 od 27. novembra 2019. godine, navedeno i da je povodom istog događaja protiv podnosioca ustavne žalbe vođen prek ršajni postupak gde je zahtev za pokretanje prekršajnog postupka identičan sa optužnim predlogom , a zahtev za zaštitu zakonitosti je odbijen jer sud smatra da se ne radi o presuđenoj stvari.

Podnosilac je istak ao zahtev da Ustavni sud poništi osporen e presude i naloži ponovno odlučivanje o izjavljenoj žalbi i zahtevu za zaštitu zakonitosti .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , utvrdio da je presuda Višeg suda u Vranju Kž1. 240/19 od 25. septembra 2019. godine, kojom je pravnosnažno okončan krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, podnosiocu i njegovom braniocu dostavljena pre 27. novembra 20 19. godine, kada je doneta presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1253/2019.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da prema pravnom stavu Ustavnog suda, u krivičnom postupku, zahtev za zaštitu zakonitosti ne predstavlja pravno sredstvo čijim iscrpljivanjem se stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, već se blagovremenost ustavne žalbe u delu kojim se osporavaju pojedinačni akti doneti pre donošenja zahteva za zaštitu zakonitosti računa od dana kada je podnosiocu dostavljena odluka kojom je prethodno vođen postupak pravnosnažno okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na presudu Višeg suda Vranju Kž1. 240/19 od 25. septembra 2019. godine, odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, rešavajući kao u tački 2. izreke, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona.

4. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1253/19 od 27. novembra 2019. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnopravnoj stvari:

Osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1253/19 od 27. novembra 2019. godine dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe i njegovom braniocu 14. januara 2020. godine.

Protiv podnosioca ustavne žalbe su, povodom istog životnog događaja od 24. aprila 2014. godine, sprovedena dva odvojena kaznena postupka, i to: prekršajni postupak pred Prekršajnim sudom u Vranju – Odeljenje u Bujanovcu koji je pravnosnažno okončan presudom Pr. 10292/15 od 14. marta 201 6. godine i krivični postupak pred Osnovnim sudom u Bujanovcu, po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužilaštva u Vranju Kt. 835/15 od 27. jula 2015. godine, koji je pravnosnažno okončan ovde osporenom presudom Višeg suda u Vranju Kž1. 240/19 od 25. septembra 2019. godine.

Uz ustavnu žalbu dostavljena je presuda Prekršajnog suda u Vranju – Odeljenje u Bujanovcu Pr. 3525/14 od 22. septembra 2015. godine , koja je ukinuta i postupak je vraćen na ponovno odlučivanje, a kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen odgovornim zbog toga što je kritičnom prilikom upravljao motornim vozilom pod dejstvom alkohola, u stanju potpune alkoholisanosti sa količinom alkohola od 2,95 promila izvršio prekršaj iz člana 330 . stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. U izreci prvobitno donete prvostepene prekršajne presude navedeno je da je J. N . odgovoran što je „24. aprila 2014. godine u 14.57 sati u Bujanovcu u ulici K.P. kod kućnog broja 246, upravljajući putničkim motornim vozilom marke Opel kadet registarskih oznaka …, izazvao saobraćajnu nezgodu na taj način što se kretao ulicom K.P. iz pravca centra grada pod dejstvom alkohola, u stanju potpune alkoholisanosti sa količinom od 2,95 promila i prednjim levim delom vozila udario u prednje desno krilo vozila marke Opel pasat registarske oznake …, kojim je upravljala M.N, a koja je preduzela radnju kretanja vozila unazad sa trotoara preko kolovoza ulice K.P, a prethodno se nije uverila da radnju može da izvrši bez opasnosti po ostale učesnike u saobraćaju, tako da je zadnjim delom vozila udarila prednja leva vrata parkiranog vozila marke Pežo , a u tom trenutku je naišao okrivljeni“.

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu K. 275/18 od 24. aprila 2019. godine, koja je potvrđena ovde osporenom presudom Višeg suda u Vranju Kž1. 240/19 od 25. septembra 2019. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim jer je „24. aprila 2014. godine u 21,40 sati u Bujanovcu u ulici K.P. u visini kućnog broja 246. u neposrednoj blizini raskrsnice sa ulicom J.C. u stanju uračunljivosti nepridržavajući se člana 35. st. 1. i 2. i člana 187. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život ili telo ljudi na taj način što je upravljao svojim vozilom marke Opel tip Kadet 1.3C, registarske oznake … iz pravca centra Bujanovca ka Novom Naselju u stanju potpune alkoholisanosti sa 2,95% etil alkohola u krvi, nesposoban da upravlja vozilom ne držeći vozilo što bliže desnoj ivici kolovoza i na dovoljnoj udaljenosti od nje da ne ugrozi druge učesnike u saobraćaju i svojom prednjom stranom vozila udario u vozilo marke Folcvagen tip Pasat TDI kojim je upravljala M.N, koja je zadobila lake telesne povrede u vidu kontuzije deltoidne regije levo, vrata i grudnog koša, traumatske povrede vrata-istegnuće, kontuzija karlice levo, kontuzija levog kolena, traumatska lezija maleolarnog i stopalnog dela leve noge i nagnječine prstiju stopala sa povredom nokt a, pri čemu je bio svestan da nepridržav anjem napred navedenih saobraćajnih propisa kod drugog mogu da nastanu zabranjene posledice, ali je olako držao da do toga neće doći, a bio je svestan zabranjenosti svog dela, čime je učinio krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika “.

U obrazloženju prvostepene krivične presude navedeno je da sud nije mogao prihvatiti navode iznete u završnoj reči branioca okrivljenog da je okrivljeni za isti događaj osuđivan u prekršajnom postupku, jer se iz presuda vidi da je on osuđivan samo zbog upravljanja vozilom pod dejstvom alkohola, a ne i za predmetnu saobraćajnu nezgodu, tako da za krivično-pravne radnje opisane u optužnom predlogu nije meritorno odlučeno u prekršajnom postupku, te se ne može govoriti o presuđenoj stvari. U obrazloženju prvostepene presude u delu ocene nalaza i mišljenja sudskog veštaka saobraćajno tehničke struke S.J, navedeno je da je predmetna saobraćajna nezgoda mogla biti izbegnuta da se okrivljeni svojim vozilom kretao uz desnu ivicu kolovoza, umesto što se kretao po sredini kolovoza.

Osporenom presudom Višeg suda u Vranju Kž1. 240/19 od 25. septembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu K. 275/18 od 24. aprila 2019. godine, sa obrazloženjem na strani 3. da nije osnovan prigovor presuđene stvari, jer je okrivljeni u prekršajnom postupku pravnosnažnom i izvršnom presudom Prekršajnog suda u Vranju – Odeljenje u Bujanovcu Pr. 10292/15 od 14. marta 2016. godine oglašen odgovornim za prekršaj iz člana 330. stav 1. tačka 4. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, te da činjenični opis dela za koje je oglašen odgovornim u prekršajnom postupku ne odgovara činjeničnom opisu krivičnog dela koje je okrivljenom optužnim aktom stavljeno na teret, i za koji je osuđen, što je i prvostepeni sud pravilno i jasno obrazložio.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1253/19 od 27. novembra 2019. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti u delu u kojem se ukazuje na bitnu povredu krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa obrazloženjem da se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, upućujući na treću stranu obrazloženja drugostepene presude, saglasno odredbi člana 491. stav 2. Zakonika, dok je u preostalom delu podneti zahtev odbačen , jer je podnet iz razloga zbog kojih okrivljeni , saglasno odredbi člana 485. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, ne može tim vanrednim pravnim sredstvom osporavati pravnosnažne presude.

5. Odredbama Ustava, čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ističe , utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbom člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05 i dr.) propisano je da će se kazniti zatvorom do tri godine učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara.

Odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, br. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 – Odluka US, 55/14, 96/15, 9/16 – Odluka US, 24/18, 41/18 – dr. zakon, 41/18, 87/18, 23/19 i 128/20 – dr. zakon), koji je važio u vreme izvršenja predmetnog prekršaja, kao i u vreme presuđenja u prekršajnom postupku, bilo je propisano da će se kaznom zatvora od najmanje 15 dana ili novčanom kaznom od 100.000 ,00 dinara do 120.000 ,00 dinara i 14 kaznenih poena kazniti za prekršaj vozač koji upravlja vozilom pod dejstvom alkohola više od 2,00 mg/ ml, kao i instruktor vožnje, lice koje nadzire vozača sa probnom vozačkom dozvolom i ispitivač na praktičnom delu vozačkog ispita kada učestvuje u saobraćaju (član 330. stav 1. tačka 4)); da ukoliko je vozač prilikom izvršenja prekršaja iz stava 1. ovog člana prouzrokovao saobraćajnu nezgodu, kazniće se kaznom zatvora od najmanje 45 dana ili novčanom kaznom od 120.000,00 dinara do 150.000 ,00 dinara i 16 kaznenih poena. (član 330. stav 2.); da se vozilo kreće desnom stranom kolovoza u smeru kretanja (član 35. stav 1.); da je vozač dužan da vozilo u kretanju drži što bliže desnoj ivici kolovoza i na tolikoj udaljenosti od nje da, s obzirom na brzinu kretanja vozila, uslove saobraćaja i na stanje i osobine puta, ne ugrožava druge učesnike u saobraćaju i ne izlaže sebe opasnosti (član 35. stav 2.).

Odredbama člana 187. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela, pored ostalog, bilo je propisano da vozač koji je nesposoban za bezbedno upravljanje vozilom, odnosno u tolikoj meri umoran, odnosno bolestan ili je u takvom psihičkom stanju da nije sposoban da bezbedno upravlja vozilom, ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju (stav 1.); da vozač ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju na putu niti da počne da upravlja vozilom ako je pod dejstvom alkohola i /ili psihoaktivnih supstanci (stav 2.); da pod dejstvom alkohola je vozač, odnosno lice za koje se analizom odgovarajućeg uzorka krvi utvrdi sadržaj alkohola veći od 0,30 mg/ ml ili ako je prisustvo alkohola u organizmu utvrđeno odgovarajućim sredstvima ili aparatima za merenje alkoholisanosti ( alkometrom i dr.), što odgovara sadržini alkohola u krvi većoj od 0,30 mg/ ml (stav 3.); da prema utvrđenom sadržaju alkohola u krvi stepeni alkoholisanosti vozača, instruktora vožnje i kandidata za vozača su: više od 1,60 mg/ ml do 2,00 mg/ ml - veoma teška alkoholisanost (stav 5. tačka 5)), više od 2,00 mg/ ml - potpuna alkoholisanost (stav 5. tačka 6)); da je vozač nesposoban za bezbedno upravljanje vozilom kada se stručnim pregledom utvrdi da je u tolikoj meri umoran, bolestan ili je u takvom psihofizičkom stanju da nije sposoban da bezbedno upravlja vozilom (stav 7.).

Odredbama člana 187. stav 5. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih presuda, propisano je da prema utvrđenom sadržaju alkohola u krvi stepeni alkoholisanosti vozača, instruktora vožnje i kandidata za vozača su: do 0,20 mg/ ml - blaga alkoholisanost (tačka 1)); da više od 0,20 mg/ ml do 0,50 mg/ ml - umerena alkoholisanost (tačka 2.)); da više od 0,50 mg/ ml do 0,80 mg/ ml - srednja alkoholisanost (tačka 3)); da više od 0,80 mg/ ml do 1,20 mg/ ml - visoka alkoholisanost (tačka 4)); da više od 1,20 mg/ ml do 1,60 mg/ ml - teška alkoholisanost (tačka 5)); da više od 1,60 mg/ ml do 2,00 mg/ ml - veoma teška alkoholisanost (tačka 6)); da više od 2,00 mg/ ml - potpuna alkoholisanost (tačka 7)).

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 1253/19 od 27. novembra 2019. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu istaknutih prava zasniva na tvrdnji da je povodom istog događaja protiv njega vođen prekršajni postupak, navodeći da je zahtev za pokretanje prekršajnog postupka identičan sa optužnim predlogom, a zahtev za zaštitu zakonitosti je odbijen, jer sud smatra da se ne radi o presuđenoj stvari, te tako , iako u ustavnoj žalbi nije izričito istaknuta povreda prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, on suštinski na njemu zasniva navode o pravima iz čl. 32. i 36. Ustava, čiju je povredu istakao.

Stoga je Ustavni sud osnovanost ovakvih navoda ustavne žalbe cenio sa aspekta sadržine prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava, iako to pravo u ustavnoj žalbi nije izričito istaknuto, ali se suštinski na njemu ti navodi zasnivaju. Ustavni sud je, polazeći od svoje ustaljene prakse (videti, pre svih, Odluku Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine), a uvažavajući praksu i kriterijume Evropskog suda za ljudska prava, utvrđivao: prvo, da li su oba postupka koja su vođena protiv podnosioca ustavne žalbe vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je prva kazna po svojoj prirodi bila kaznenopravna; drugo, da li su dela zbog kojih se podnosilac kazneno goni ista (idem); treće, da li je postojala dvostrukost postupka (bis).

6.1. Ispitujući postojanje kriterijuma utvrđenih u tački 6.1. Odluke Ustavnog suda Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u prekršajnom postupku oglašen odgovornim prema članu 330. stav 1. tačka 4) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, zbog prekršaja za koji se kaznom zatvora od najmanje 15 dana ili novčanom kaznom od 100.000,00 dinara do 120.000 ,00 dinara i 14 kaznenih poena sankcioniše za prekršaj vozač koji upravlja vozilom pod dejstvom alkohola više od 2,00 mg/ ml. Polazeći od toga da je za navedeni prekršaj Zakonom, alternativno sa novčanom kaznom, zaprećena kazna zatvora, čija je svrha kažnjavanje i odvraćanje od društveno nepoželjnog ponašanja, a koja je svojstvena krivičnim sankcijama, Ustavni sud je utvrdio da prekršajni postupak koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe jeste vođen za delo koje po svojoj prirodi i težini i svrsi zaprećene sankcije predstavlja „kazneno“ delo u smislu člana 34. stav 4. Ustava .

6.2. Ispitujući da li u konkretnom slučaju postoji identitet kaznenih dela zbog kojih je podnosilac oglašen odgovornim u prekršajnom i krivim u krivičnom postupku (idem), Ustavni sud je uvidom u dostavljenu dokumentaciju utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe najpre u prekršajnom postupku oglašen odgovornim zbog prekršaja iz člana 330. stav 1. tačka 4) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, zato što je utvrđeno da je dana 24. aprila 2014. godine u Bujanovcu u ulici K.P. kod kućnog broja 246, upravljao putničkim motornim vozilom marke Opel kadet registarskih oznaka … pod dejstvom alkohola više od 2,00 mg/ml, dok je u krivičnom postupku, u kojem je doneta osporena presuda, oglašen krivim zato što je 24. aprila 2014. godine u Bujanovcu u ulici K.P. u visini kućnog broja 246. u neposrednoj blizini raskrsnice sa ulicom J.C. u stanju uračunljivosti nepridržavajući se člana 35. st. 1. i 2. i člana 187. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život ili telo ljudi na taj način što je upravljao svojim vozilom marke Opel tip Kadet 1.3C, registarske oznake … iz pravca centra Bujanovca ka Novom Naselju u stanju potpune alkoholisanosti sa 2,95% etil alkohola u krvi, nesposoban da upravlja vozilom , ne držeći vozilo što bliže desnoj ivici kolovoza i na dovoljnoj udaljenosti od nje da ne ugrozi druge učesnike u saobraćaju i svojom prednjom stran om vozila udario u vozilo marke Folksvagen tip Pasat TDI kojim je upravljala M.N, koja je tom prilikom zadobila lake telesne povrede.

Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju predmet prekršajnog i krivičnog postupka bio jedan životni događaj, koji se odigrao 24. aprila 2014. godine u Bujanovcu u ulici K.P. u visini kućnog broja 246, tako što je podnosilac ustavne žalbe kao učesnik u saobraćaju upravljao putničkim motornim vozilom pod dejstvom alkohola većem od 2,00 mg/ml, pri čemu je ne držeći vozilo što bliže desnoj ivici kolovoza i na dovoljnoj udaljenosti od nje da ne ugrozi druge učesnike u saobraćaju, tako ugrozio javni saobraćaj da je jedno lice zadobilo lake telesne povrede.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da iz celokupne dostavljene dokumentacije i činjeničnog opisa prekršaja iz člana 330. stav 1. tačka 4) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, za koji je pravnosnažno oglašen odgovornim ne proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe prekršajno kažnjen zbog izazivanja saobraćajne nezgode, kako je to predviđeno članom 330. stav 2. istog Zakona, već isključivo zbog toga što je upravljao vozilom pod dejstvom alkohola više od 2,00 mg/ml, a da iz krivične osude za krivično delo ugrožavanje saobraćaja iz člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika, zbog kojeg je podnosiocu ustavne žalbe izrečena uslovna osuda, proizlaz i da je neposredni uzrok predmetne saobraćajne nezgode bilo to što podnosilac ustavne žalbe, kao vozač motornog vozila, nije svoje vozilo u kretanju držao što bliže desnoj ivici kolovoza, koliko je to bilo nužno s obzirom na brzinu kretanja vozila, uslove saobraćaja i na stanje i osobine puta, te je, zapravo nepridržavanjem saobraćajnih propisa iz člana 35. st. 1. i 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, podnosilac ustavne žalbe ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život i telo drugog učesnika u saobraćaju, usled čega je kod oštećene nastupila laka telesna povreda. Navedeno naročito proizlazi iz sadržine obrazloženja prvostepene presude Osnovnog suda u Bujanovcu K. 275/18 od 24. aprila 2019. godine u delu u koje m je ocenjen nalaz i mišljenje sudskog veštaka saobraćajno-tehničke struke S.J, a u kojem je navedeno da je predmetna saobraćajna nezgoda mogla biti izbegnuta da se okrivljeni svojim vozilom kretao uz desnu ivicu kolovoza, umesto što se kretao po sredini kolovoza.

Razmatrajući osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, u odnosu na koju se jedino ističe povreda načela ne bis in idem, Ustavni sud je utvrdio da iz sadržine obrazloženja osporene presude, kojim se upućuje na stranu tri obrazloženja drugostepene presude, nesumnjivo proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažnom i izvršnom presudom Prekršajnog suda u Vranju – Odeljenje u Bujanovcu Pr. 10292/15 od 14. marta 2016. godine oglašen odgovornim zbog izvršenog prekršaj a iz člana 330. stav 1. tačka 4. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, te da činjenični opis dela za koje je presudom prekršajnog suda oglašen odgovornim ne odgovara činjeničnom opisu krivičnog dela za koje je osuđen pravnosnažnim presudama koje se osporavaju podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti , a koje su i predmet ovog ustavnosudskog postupka.

Ustavni sud smatra, s obzirom na to da iz sadržine celokupne dostavljene dokumentacije proizlazi da je u krivičnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe saobraćajnu nezgodu prouzrokovao isključivo zbog toga što svoje motorno vozilo nije držao što bliže desnoj ivici kolovoza, koliko je to bilo nužno s obzirom na uslove saobraćaja, ne pridržavajući sa saobraćajnih propisa iz člana 35. st. 1. i 2. Zakona o bezbednosti javnog saobraćaja, da je u izreku presude Osnovnog suda u Bujanovcu K. 275/18 od 24. aprila 2019. godine nepotrebno uneto i nepoštovanje saobraćajnih propisa iz člana 187. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (upravljanje motornim vozilom u stanju alkoholisanosti veće od 2,00 ml/mg), ali činjenica da se osude prekršajnog i krivičnog suda delimično preklapaju u pogledu konstatacije da je kritičnom prilikom podnosilac ustavne žalbe upravljao putničkim motornim vozilom pod dejstvom alkohola ne može se smatrati da je prekršajnim kažnjavanjem podnosioca ustavne žalbe za upravljanje motornim vozilom pod dejstvom alkohola došlo do aktiviranja zabrane dvostruke kažnjivosti u smislu člana 34. stav 4. Ustava za izazivanje predmetne saobraćajne nezgode u kojoj je jedno lice zadobilo lake telesne povrede, jer je upravljao motornim vozilom po sredini kolovoza , ne držeći svoje vozilo što bliže desnoj ivici kolovoza, s obzirom na to da u prekršajnom postupku nije kažnjen za izazivanje saobraćajne nezgode, a u toku krivičnog postupka je utvrđeno da bi predmetna saobraćajna nezgoda mogla biti izbegnuta da se okrivljeni kretao što bliže desnoj ivici kolovoza, saglasno članu 35. st. 1. i 2. Zakona o bezbednosti javnog saobraćaja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zaključuje da podnosilac ustavne žalbe nije dva puta kažnjen za isto delo, jer uzrok saobraćajne nezgode u kojoj je jedno lice zadobilo lake telesne povrede nije bilo nepoštovanje saobraćajnih propisa iz člana 187. Zakona o bezbednosti javnog saobraćaja, već nepridržavanje saobraćajnih propisa iz člana 35. st. 1. i 2. Zakona, a što bitno čini različitim i činjenične opis e kaznenih dela zbog kojih je podnosilac oglašen odgovornim u prekršajnom i zbog kojeg je u krivičnom postupku oglašen krivim ( non idem).

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da se ne radi o istim kaznenim delima koja su proistekla iz jednog životnog događaja za koja je podnosilac ustavne žalbe osuđen u dva različita kaznena postupka, Sud je ocenio da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi načela ne bis in idem, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neosnovani, pa je ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Kako je podnosilac ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, u odnosu na koju je ustavna žalba blagovremena, istakao isključivo povredu načela ne bis in idem u okviru prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije razmatrao postojanje povreda prava iz člana 36. Ustava, jer ta povreda u odnosu na osporenu presudu nije ni obrazložena.

Kako formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, Ustavni sud je ocenio da u ovom delu nisu ispunjene pretpostavke za odlučivanje.

Što se tiče istaknute povrede načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je zabrana diskriminacije jedno od Ustavom utvrđenih načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, te je stoga povreda označenog ustavnog načela akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno utvrđenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utv rđene pretpostavke za odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne povrede načela ne bis in idem

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti