Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravnu sigurnost zbog različitog odlučivanja Apelacionog suda u Novom Sadu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Nedosledna sudska praksa je suprotna načelu pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2229/2011
13.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić , dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. S. iz B. N.S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Đ. S. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4753/10 od 9. marta 2011. godine povređeno prav o podnos ioca ustavne ž albe na pravnu sigurnost kao element a prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. S. iz B. N. S. je 17. maja 2011. godine, preko punomoćnika D. Đ, advokata iz P., Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac navodi da su mu povređena označena načela i prava, budući da su za razliku od Apelacionog suda u Novom Sadu u predmetnom postupku u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji raniji Okružni sud u Pančevu, kao i Apelacion i sud u Novom Sadu u drugim parnicama dosuđivali naknadu štete po osnovu izmakle dobiti kod Nacionalne službe za zapošljavanje od dana prestanka radnog odnosa, a ne od dana podnošenja prijave Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1. 92/10 od 24. juna 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i tužena je obavezana da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati na ime naknade štete zbog izgubljene novčane naknade kod Nacionalne službe za zapošljavanje za period od 1. avgusta 2006. do 18. aprila 2007. godine određeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. aprila 2007. godine do isplate, i na ime uplaćenih doprinosa za PIO traženi iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. aprila 2007. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio isplatu traženog iznosa na ime doprinosa za zdravstveno osiguranje, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. aprila 2007. godine do isplate.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4753/10 od 9. marta 2011. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Pančevu P 1. 92/10 od 24. juna 2010. godine u usvajajućem delu, tako što je odbij en tužbeni zahtev tužioca za isplatu utvrđenih iznosa na ime naknade štete zbog izgubljene novčane naknade kod Nacionalne službe za zapošljavanje za period od 1. avgusta 2006. do 18. aprila 2007. godine i na ime doprinosa za PIO, sa zakonskom zateznom kamataom, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je ispitujući pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi i pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka i pravilnu primenu materijalnog prava, drugostepeni sud na šao da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, ali da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je utvrđeno da je tužiocu prestao radni odnos kod tužene dana 31. jula 2006. godine, po osnovu zaključenog sporazuma o sporazumnom prestanku radnog odnosa; da je taj sporazum zaključen saglasno Odluci o stimulativnim merama za smanjenje broja zaposlenih u A.D. H . P.iz P. u 2006. godini, povodom koje je tužilac podneo zahtev tuženom za sporazumni prestanak radnog odnosa; da je tužena pismenim putem, pre potpisivanja navedenog sporazuma, obavestila tužioca da kod sporazumnog prestanka radnog odnosa nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti; da je istim obaveštenjem tužiocu predočeno da ima pravo da se prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja prava i obaveza predviđenih zakonom, kao i pravo na zdravstveno osiguranje ukoliko nije osiguran po drugom osnovu, te da zahtev za osiguranje mora podneti nejkasnije sledećeg dana tj. 1. avgusta 2006. godine kako bi imao neprekidan staž osiguranja ; da se tužilac prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje 19. aprila 2007. godine, i podneo zahtev za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti; da je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje filijala Pančevo od 11. maja 2009. godine (nakon što je prethodno poništeno od strane Vrhovnog suda Srbije) tužiocu priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od 15 meseci i 13 dana počev od 19. aprila 2007. godine (kada se prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje i podneo zahtev za naknadu) i pravo na penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, za vreme isplate novčane naknade, jer se ovoj službi prijavio i podneo zahtev za novčanu naknadu po isteku roka od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa; da je osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zauzeo stav da je tužbeni zahtev osnovan ; da drugostepeni sud smatra da je, u skladu sa odredbom čl ana 110. st av 2. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, koji je važio u spornom periodu , tužilac ostvario pravo na novčanu naknadu u trajanju od 15 meseci i 13 dana od dana podnošenja zahteva, koje mu je navedenim rešenjem i priznato ; da drugostepeni sud nalazi da je propust tužioca da se prijavi Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, o čemu ga je tuženi jasno i nedvosmisleno pismeno obavestio pre prestanka radnog odnosa, uzrok nastanka štete, a ne pogrešan uput o pravu na novčanu naknadu od strane tužene , budući je prijava kod Nacionalne službe da je neko lice nezaposleno, uslov za ostvarivanje prava kod te službe. Saglasno navedenom, drugostepeni sud smatra da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu u iznosu izgubljene novčane naknade, jer prijavljivanje lica kome je prestao radni odnos zajednici zapošljavanja po proteku 30 dana od prestanka radnog odnosa ima za posledicu priznavanje prava na novčanu naknadu u srazmernom iznosu za preostali period nezaposlenosti .

4. Podnosilac ustavne žalbe je dostavi o presude za koje je smatra da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se on nalazi o u osporenom postupku, i to presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1680/10 od 17. februara 2011. godine, Gž1. 4668/10 od 14. januara 2011. godine, Gž1. 3040/10 od 19. maja 2010. godine i Gž1. 2905/10 od 9. juna 2010. godine. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao da je u tim postupcima utvrđeno da je tužiocima prestao radni odnos kod tužene u A.D. H . P. iz P. po sporazumu u skladu sa Odlukom tuženog o stimulativnim merama za smanjenje broja zaposlenih u 2005. godine i da su tužioci ispunjavali uslove za priznavanje prava za novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, te da su obavešteni od strane poslodavca da kod sporazumnog prestanka radnog odnosa nemaju pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Apelacioni sud u Novom Sadu je zaključio da su tužioci zbog navedenog obaveštenja propustili da se prijav e Nacionalnoj službi u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa , usled čega im je naneta šteta i usvojen im je tužbeni zahtev kojim su tražili naknadu štete za period od prestanka radnog odnosa, ne samo za period od kada su podneli prijavu Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

5. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

6. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac prvenstveno ukazuje na različito postupanje Apelacionog suda u Novom Sadu , koji je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji don osio različite presude i time dove o podnosi oca u neravnopravan položaj u odnosu na nje gove kolege, narušavajući pravnu sigurnost.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, polazeći od toga da je osporenom presudom povodom ko je je podneta ustavna žalba i u presudama koje je podnosilac ustavne žalbe dostavi o, a za koje je smatra da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se on nalazi o, utvrđeno da su podnosilac ustavne žalbe i preostali tužioci - njegove kolege bili zaposleni kod istog tuženog poslodavca, te da su podneli tužbe radi naknade štete zbog izgubljene novčane naknade za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe za zapošljavanje , Ustavni sud je našao da u tim predmet ima nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja. Takođe, Ustavni sud je zaključio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom Gž1. 4753/10 od 9. marta 2011. godine pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosi oca ustavne žalbe kojim je tražena naknada štete zbog izgubljene novčane naknade za slučaj nezaposlenosti , za period od prestanka radnog odnosa kod poslodavca , a da su presudama tog a suda potvrđene prvostepene presude u kojima je takav zahtev njegovih kolega usvojen .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Novom Sadu don osio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno istom činjeničnom i pravnom stanju i da je na taj način podnosi oca ustavne žalbe, koj em je delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, dove o u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen i u celini. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima : Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u prvom delu izreke.

Izuzimajući razloge koji se odnose na nedoslednu sudsku praksu i povredu prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presud om povređeno pravo podnosi oca na pravično suđenje u drugim elementima.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Novom Sadu uskrati o podnosi ocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je done o osporen u presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo.

7. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge ni u pogledu istaknute povred e prava na sudsku zaštitu iz člana 22 . Ustava, budući da je podnosi lac u sudskom postupku iskoristi o pravo na sudsku zaštitu svojih prava. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti