Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo. Utvrđeno je da postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom nije trajao nerazumno dugo, a zahtev za zaštitu zakonitosti je pravilno odbačen kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2230/2010
20.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Iva Colića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Iva Colića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Gzz. 90/10.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 90/10 od 24. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivo Colić iz Subotice je 7. maja 2010. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Gzz. 90/10 i protiv re šenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 90/10 od 24. februara 2010. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. Ustava .

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na delotvoran pravni lek; da je drugostepeno rešenje doneto 19. jula 2006. godine, a da ga je Republički javni tužilac 30. januara 2007. godine obavestio da neće podizati zahtev za zaštitu zakonitosti, a da je rešenje Vrhovnog kasacionog suda doneto tek 24. februara 2010. godine, odnosno nakon četiri godine; da je ovakvo postupanje nedopustivo, naročito jer se radi o izvršnom postupku, koji je po svojoj prirodi hitan; da je u osporenom rešenju pogrešno i netačno utvrđeno da je punomoćnik podnosioca zahtev za zaštitu zakonitosti izjavio sudu tek 23. marta 2007. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne i troškove postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4114/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , je 9. marta 2006. godine, podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Državne zajednice Srbija i Crna Gora-Vojsk a SCG , na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Subotici P. 1140/2000 od 17. januara 2005. godine , radi naplate potraživanja u ukupnom iznosu od 920.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. januara 2005. godine do isplate, prenosom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnog poverioca.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem I. 4114/06 od 31. marta 2006. godine, u stavu prvom izreke delimično usvojio predlog za izvršenje izvršnog poverioca protiv izvršnog dužnika za iznos od 920.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. januara 2005. godine do isplate i na ime troškova izvršnog postupka u iznosu od 8.100,00 dinara , zabranom na novčanim sredstvima izvršnog dužnika koja se vode kod Narodne Banke Srbije - Odsek za prinudnu naplatu. Stavom drugim izreke olvog rešenja odb ijen je kao neosnovan predlog izvršnog poverioca u delu kojim je traženo da sud odredi izvršenje protiv izvršnog dužnika radi naplate zakonske zatezne kamate na iznos odmerenih troškova izvršnog postupka od dana donošenja rešenja o izvršenju od isplate, a stavom trećim izreke izvršni poverilac je oslobođen plaćanja sudske takse u predmetu I. 4114/06.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4114/06 od 19. jula 2006. godine odbijen je kao neosnovan zahtev izvršnog poverioca za naknadu troškova izvršnog postupka koji je podnet sudu 4. jula 2006. godine. Iz obrazloženja tog rešenja proizlazi da je sud u izvršnom postupku doneo rešenje I. 4114/06 od 31. marta 2006. godine, kojim su obuhvaćeni nužni i neophodni troškovi izvršnog poverioca u ovom izvršnom postupku, da je rešenje o izvršenju dostavljeno strankama i Narodnoj banci Srbije - Odseku za prinudnu naplatu radi sprovođenja izvršenja, te da sud smatra da traženi troškovi nemaju karakter potrebnih, nužnih, niti opravdanih troškova za vođenje ovog izvršnog postupka. Odlučujući o žalbi izvršnog poverioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14496/06 od 23. oktobra 2006. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog poverioca i potvrdio rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4114/06 od 19. jula 2006. godine. Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud primenom odredaba Zakona o parničnom i Zakona o izvršnom postupku, našao da je neosnovan predlog izvršnog poverioca za dosudu neobuhvaćenih troškova izvršnog postupka, imajući u vidu da je sud u izvršnom postupku doneo rešenje o izvršenju I. 4114/06 od 31. marta 2006. godine kojim su obuhvaćeni nužni i neophodni troškovi izv ršnog poverioca u ovom izvršnom postupku, tako da traženi troškovi punomoćnika izvršnog poverioca nemaju karakter potrebnih, nužnih, niti opravdanih troškova za vođenje ovog izvršnog postupka.

Republičko javno tužilaštvo je dopisom od 29. decembra 2006. godine, zatražilo od Četvrtog opštinskog suda u Beogradu spise predmeta I. 4114/06 zbog podizanja zahteva za zaštitu zakonitosti prov pravnosnažnog rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4114/06 od 19. jula 2006. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 14496/06 od 23. oktobra 2006. godine. Dop isom od 25. januara 2007. godine, Republičko javno tužilaštvo , je nakon razmatranja vratilo spise predmeta Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu uz napomenu da nije podignut zahtev za zaštitu zakonitosti protiv sudskih odluka donetih u ovoj pravnoj stvari i da je podnosilac predlog a obavešten o stavu tužilaštva.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je 22. marta 2007. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 14496/06 od 23. oktobra 2006. godine , s obzirom na to da je dopisom koji je primio 30. januara 2007. godine obavešten od strane Republičkog javnog tužilaštva da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je zahtev za zaštitu zakonitosti izvršnog poverioca po zaključku Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 27. marta 2007. godine dostavljen zakonskom zastupniku izvršnog dužnika, odnosno Republičkom javnom pravobranilaštvu 2. aprila 2007. godine.

Spisi predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4114/06 su po zaključku istog suda dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije, radi donošenja odluke o zahtevu za zaštitu zakonitosti, 14. decembra 2009. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 90/10 od 24. februara 2010. godine odbačen je kao neblagovremen zahtev za zaštitu zakonitosti izvršnog poverioca. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 421, u vezi člana 418. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br oj 125/04) , koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom post upku (“Službeni glasnik RS”, broj 111/09 ) od 29. decembra 2009. godine, jer je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen pre stupanja na snagu ovog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je neblagovremen. Iz podnetog zahteva proizlazi da je obaveštenje Republičkog javnog tužioca Gt. 3477/06 od 23. januara 2007. godine, da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti , punomoćniku izvršnog poverioca, advokatu Oliveri Jovanić iz Subotice, uručeno 30. januara 2007. godine, a da je isti zahtev za zaštitu zakonitosti punomoćnik izjavio sudu 23. marta 2007. godine. Prema odredbi člana 418. Zakona o parničnom postupku, ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek. Iz izloženog proizlazi da je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen po proteku zakonskog roka iz člana 418. Zakona o parničnom postupku, te da je stoga neblagovremen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo na žalbu i drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, broj 125/04) bilo je propisano: da je podnesak koji je vezan za rok blagovremen ako je predat sudu pre isteka roka, a da se dan predaje podneska upućenog sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili upućenog telegrafskim putem smatra kao dan predaje sudu (član 107. stav 1. i 2.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se navodi o povred i ovog prava odnos e na postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom u predmetu Gzz. 90/10.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4114/06, utvrdio da je punomoćnik izvršnog poverioca 22. marta 2007. godine , nakon prijema dopisa Republičkog javnog tužilaštva od 30. januara 2007. godine, izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 14496/06 od 19. jula 2006. godine . Nakon dostavljanja zahteva za zaštitu zakonitosti zastupniku tužene Republičkom javnom pravobranilaštvu, spisi ovog izvršnog predmeta dostavljeni su radi odlučivanja o podnetom zahtevu Vrhovnom sudu Srbije 14. decembra 2009. godine.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud primećuje, da je prvostepeni sud spise predmeta radi odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovnom sudu Srbije dostavio nakon dve godine i devet meseci, ali da je postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom okončan za dva meseca i deset dana od dostavljanja spisa. Osim toga, Ustavni sud je imao u vidu u činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti preko punomoćnika, koji je advokat, nakon proteka roka od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti ovaj vanredni pravni lek, te da je punomoćnik podnosioca morao znati da je takav zahtev u vreme podnošenja bio neblagovrem en.

Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je o njegovom zahtevu za zaštitu zakonitosti rešeno u okviru prihvaćenih standarda. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo iz člana 36. stav 1. Ustava, jer u konkretnom, nije ispunjen uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, a to je upravo postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer se takav zaključak ne može izvesti iz osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda i drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu. Navodi podnosioca ustavne žalbe u pogledu povrede navedenog prava odnose se na pogrešno i netačno utvrđeno činjenično stanje Vrhovnog kasacionog suda o tome kada je podnosilac izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti. P odnesak koji je vezan za rok blagovremen ako je predat sudu pre isteka roka, a dan predaje podneska upućenog sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili upućenog telegrafskim putem smatra se kao dan predaje sudu. Uvidom u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 4114/06, Ustavni sud je utvrdio da je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe zahtev za zaštitu zakonitosti uputio prvostepenom sudu preporučenom pošiljkom 22. marta 2007. godine, a da je isti primljen u sudu 23. marta 2007. godine. Rok za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti je 30 dana od dana kada je stranka primi obaveštenje javnog tužioca da neće izjaviti ovaj vanredni pravni lek . Ustavni sud je primenjujući navedeno na konkretan slučaj ocenio da su navodi podnosioca ustavne žalbe da je Vrhovni kasacioni sud prilikom utvrđivanja blagovremenosti cenio dan predaje zahteva sudu, a ne dan kada je zahtev preporučenom pošiljkom upućen sudu, bez uticaja na odlučivanje o povr edi prava na jednaku sudsku zaštitu, obzirom da je zahtev za zaštitu zakonitosti neblagovremen, jer je podnet posle isteka zakonskog roka za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda odbio kao neosnovanu, kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti