Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanih navoda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu osuđenog za krivično delo otmice. Navodi o pristrasnosti sudije, nedostacima u izreci presude i visini kazne ne predstavljaju povredu ustavnih prava, već osporavanje činjeničnog stanja i primene zakona, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2231/2009
04.04.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Penjovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladimira Penjovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Kž. 2265/09 od 7. oktobra 2009. godine i presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 462/08 od 1. jula 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Penjović iz Novog Sada, preko punomoćnika Predraga Marića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 27. novembra 2009. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je označeno ustavno pravo povređeno time što u osporenom krivičnom postupku, koji se protiv njega vodio, nije odlučivao nezavisan i nepristrasan sud, jer predsednica sudećeg veća nije izuzeta od postupanja u ovom predmetu, iako je podnela zahtev za sopstveno izuzeće, potom time što izreka prvostepene presude ne sadrži subjektivna obeležja krivičnog dela, kao i time što je izrečena kazna „neobjektivna, rigorozna i suprotna svrsi izricanja krivičnih sankcija i svrsi kažnjavanja“.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog prava i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u osporene presude utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Četvrti opštinski sud u Beogradu, u veću kojim je predsedavala sudija S.P, doneo je 1. jula 2008. godine osporenu presudu K. 462/08 kojom je podnosioca ustavne žalbe i U.T. oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela otmica iz člana 134. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i podnosioca osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i četiri meseca.

Odlučujući o žalbama protiv prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu je 7. oktobra 2009. godine doneo osporenu presudu Kž. 2265/09 kojom je žalbe odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: „Neosnovano se žalbama branioca okrivljenog Vladimira Penjovića i okrivljenog U. T, advokata P.M. pobija prvostepena presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP i ističe da je izreka presude nerazumljiva, protivurečna sama sebi i razlozima presude, da presuda ne sadrži subjektivna obeležja krivičnog dela, odnosno da nedostaje subjektivni element koji se odnosi na uračunljivost i vinost okrivljenog. Proveravajući žalbene navode, Okružni sud nalazi da su isti neosnovani, sa razloga što je izreka prvostepene presude potpuno jasna i razumljiva, ista nije protivurečna razlozima navedenim u obrazloženju, a što se tiče žalbenih navoda da u izreci presude nedostaju subjektivna obeležja krivičnog dela koja se odnose na uračunljivost okrivljenih, Okružni sud iste odbija kao neosnovane, sa razloga što su subjektivna obeležja krivičnog dela za okrivljene utvrđena i obrazložena na strani 68, drugi pasus, a to što je prvostepeni sud propustio da u izreci navede subjektivna obeležja krivičnog dela, ne čini izreku prvostepene presude nerazumljivom, naročito ako se ima u vidu da ova subjektivna obeležja krivičnog dela nisu navedena ni u optužnici javnog tužioca Kt.289/08 od 28.03.2008. godine, te s obzirom da su subjektivna obeležja krivičnog dela od strane prvostepenog suda na nesumnjiv način
utvrđena i da su o tome navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, žalbeni navodi su odbijeni kao neosnovani... Neosnovano se žalbama branioca okrivljenih pobija prvostepena presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 2. ZKP, pri čemu se ističe da je na glavnom pretresu povređeno pravo na odbranu okrivljenog, sa razloga što je u ovom krivičnom postupku, predsednik veća predsedavao, a morao je po navodima žalbe biti izuzet. Ovo stoga, što je predsednik suda odlučujući o podnetom zahtevu za izuzeće predsednika veća, rešenjem VII Su-156/08 od 21.04.2008. godine odbio zahtev kao neosnovan, pa se u navedenom slučaju ne može raditi o povredi iz člana 368. stav 2. ZKP“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 40. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list Savezne Republike Jugoslavije“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da sudija ili sudija-porotnik ne može vršiti sudijske dužnosti: ako je oštećen krivičnim delom (tačka 1)); ako mu je okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena (tačka 2)); ako je sa okrivljenim, njegovim braniocem, tužiocem ili oštećenim u odnosu staraoca, staranika, usvojioca, usvojenika, hranioca ili hranjenika (tačka 3)); ako je u istom krivičnom predmetu vršio istražne radnje, ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca, ili je ispitan kao svedok ili kao veštak (tačka 4)) ; ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom (tačka 5)); ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost (tačka 6)) .

Članom 356. stav 1. ZKP propisano je da će sud, u presudi u kojoj se optuženi oglašava krivim, izreći: za koje se delo oglašava krivim, uz naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, kao i onih od kojih zavisi primena određene odredbe krivičnog zakona (tačka 1)); zakonski naziv krivičnog dela i koje su odredbe zakona primenjene (tačka 2)); na kakvu se kaznu osuđuje optuženi ili se po odredbama krivičnog zakona oslobađa od kazne (tačka 3)) ; odluku o uslovnoj osudi, odnosno o opozivanju uslovne osude ili uslovnog otpusta (tačka 4)) ; odluku o merama bezbednosti i o oduzimanju imovinske koristi (tačka 5)) ; odluku o uračunavanju pritvora ili već izdržane kazne (tačka 6)) ; odluku o troškovima krivičnog postupka i o imovinsko-pravnom zahtevu (tačka 7)) .

Članom 361. ZKP je, između ostalog, propisano: da pismeno izrađena presuda mora potpuno da odgovara presudi koja je objavljena i da mora imati uvod, izreku i obrazloženje (stav 1.); da i zreka presude sadrži lične podatke o optuženom (član 89. stav 1) i odluku kojom se optuženi oglašava krivim za delo za koje je optužen ili kojom se oslobađa od optužbe za to delo ili kojom se optužba odbija (stav 3.); da, a ko je optuženi oglašen krivim, izreka presude mora obuhvatiti potrebne podatke navedene u članu 356. ovog zakonika, a ako je oslobođen od optužbe ili je optužba odbijena, izreka presude mora obuhvatiti opis dela za koje je optužen i odluku o troškovima krivičnog postupka i imovinsko-pravnom zahtevu ako je bio postavljen (stav 4.); da će, u obrazloženju presude , sud izneti razloge za svaku tačku presude (stav 6.) .

Odredbom člana 134. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09) propisano je krivično delo otmica, pa je, između ostalog, u stavu 1. ovog člana Zakonika predviđeno da će se kazniti zatvorom od dve do deset godina ko silom, pretnjom, obmanom ili na drugi način odvede ili zadrži neko lice u nameri da od njega ili drugog lica iznudi novac ili kakvu drugu imovinsku korist ili da njega ili koga drugog prinudi da nešto učini, ne učini ili trpi.

Član 14. stav 1. Zakonika propisuje da je krivično delo ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno, a član 22. stav 1. ovog zakonika da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine zajemčenog prava čiju povredu podnosilac ističe, a imajući u vidu prethodno utvrđene činjenice i okolnosti , kao i odredbe važećeg procesnog zakona kojim se uređuju pravila postupanja u krivičnom postupku, Ustavni sud najpre ukazuje na razliku koja postoji između subjektivne nepristrasnosti sudije, koja se pretpostavlja sve dok ne postoji dokaz o suprotnom i objektivne nepristrasnosti, kao pitanja da li sudija pruža garantije koje su dovoljne da isključe bilo kakvu razumnu sumnju po ovom pitanju. Iz navoda ustavne žalbe jasno proizlazi da podnosilac dovodi u pitanje samo subjektivnu nepristrasnost sudije, koju obrazlaže time što je predsednica sudećeg veća sama tražila svoje izuzeće. Naime, podnosilac ustavne žalbe ne tvrdi da je postupajuća sudija bilo kojom svojom radnjom dovela u pitanje svoju nepristrasnost, odnosno ne postoje nikakve druge okolnosti navedene u ustavnoj žalbi koje bi ukazivale na pristrasnost predsednice veća, kako tokom postupka tako i prilikom donošenja odluke, već se radi o postojanju okolnosti koja bi eventualno mogla uticati na njenu nepristrasnost . S tim u vezi Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama člana 40. ZKP regulisan institut i zuzeća sudije ili sudije porotnika u vršenju sudijske dužnosti , i to tako da odredbe stava 1. tač. 1) do 5) ovog člana ZKP predstavljaju osnov za obavezno izuzeće (isključenje) sudije ili sudije-porotnika, dok odredba stava 1. tačka 6) ovog člana ZKP predstavlja fakultativni osnov za izuzeće sudije ili sudije-porotnika.

Dakle, u konkretnom slučaju nije bilo radnji koje su izazvale sumnju u nepristrasnost predsednice postupajućeg veća, odnosno nije bilo osnova za obavezno izuzeće sudije, već se radi o postojanju okolnosti koja bi samo eventualno mogla izazvati sumnju u nepristrasnost postupajućeg sudije, odnosno radilo se o fakultativnom osnovu za izuzeće sudije. Kako bi se, po tom osnovu, u konkretnom slučaju mogle izuzeti sve sudije postupajućeg suda, a predsednica sudećeg veća ni jednom svojom radnjom nije izazvala sumnju u svoju pristrasnost, predsednica suda je zahtev za izuzećem i odbila.

Protiv rešenja predsednice Četvrtog opštinskog suda u Beogradu kojim je zahtev za izuzeće sudije odbijen, okrivljeni je, u okviru žalbe protiv prvostepene presude, imao pravo žalbe Okružnom sudu u Beogradu, koje je i iskoristio, čime je bila obezbeđena instanciona kontrola i devolutivno dejstvo pravnog sredstva, izjavljenog protiv presude u čijem donošenju je učestvovala sudija P.S.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o izjavljenoj žalbi i odbijajući je kao neosnovanu , nije utvrdio postojanje bilo kakvih okolnosti koje bi ukazivale na pristrasnost predsednice veća – sudije P.S, i za svoje stavove je, po oceni Ustavnog suda , dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud smatra neosnovanim navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. U odnosu na navode ustavne žalbe da izreka prvostepene presude ne sadrži subjektivna obeležja krivičnog dela, konkretno uračunljivost i oblik vinosti okrivljenog, kao ni naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, u osporenoj drugostepenoj presudi, konstatovao da su „subjektivna obeležja krivičnog dela za okrivljene utvrđena i obrazložena na strani 68, drugi pasus, a to što je prvostepeni sud propustio da u izreci navede subjektivna obeležja krivičnog dela, ne čini izreku prvostepene presude nerazumljivom... te s obzirom da su subjektivna obeležja krivičnog dela od strane prvostepenog suda na nesumnjiv način utvrđena i da su o tome navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, žalbeni navodi su odbijeni kao neosnovani...“.

Imajući u vidu da su u predmetnom krivičnom postupku utvrđene i u osporenim presudama navedene okolnosti koje čine obeležja konkretnog krivičnog dela za čije izvršenje je podnosilac pravnosnažno osuđen, navode Okružnog suda iz osporene drugostepene krivične presude Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim i ocenjuje da u konkretnom slučaju propust prvostepenog suda da u izreci osporene presude navede subjektivna obeležja krivičnog dela jeste povreda odred aba člana 361. stav 4. u vezi člana 356. stav 1. ZKP, ali da ova povreda zakona nema težinu povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno niti uskraćeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1.Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

8. Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da mu je pravo na pravično suđenje povređeno i time što je izrečena kazna „neobjektivna, rigorozna i suprotna svrsi izricanja krivičnih sankcija i svrsi kažnjavanja“.

Ustavni sud ukazuje na to da u nadležnost Suda utvrđenu Ustavom ne spada ocena primerenosti izrečene kazne, kao što u nadležnost Ustavnog suda ne spada ni ocena pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na visinu izrečene kazne ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata, a za šta ovaj sud nije nadležan, zbog čega takve navode ustavne žalbe nije posebno ni cenio.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanih navoda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti