Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe o pravičnosti suđenja odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. G . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 1104/99, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89994/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. G . iz Beograda podneo je, 21. marta 2013. godine, preko punomoćnika M. C , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1127/11 od 21. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parnič nom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89994/10 (inicijalno predmet P 1. 1104/99 Prvog opštinskog sud a u Beogradu).

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći ceo tok parničnog postupka, koji je vodio u svojstvu tužioca, radi naknade materijalne i nematerijalne štete iz radnog odnosa, ukazuje da je ovaj radni spor okončan tek posle 13 godina i pet meseci. Podnosilac ističe da je u toku osporenog postupka donošeno više prvostepenih presuda, koje su sve bile u njegovu korist, ali da su one i više puta ukidane, te da je konačno postupak okončan preinačenjem usvajajuće prvostepene odluke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete. Pored povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ističe i povredu prava n a pravično suđenje i „prava na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu“ iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, jer se više veštaka izjasnilo o postojanju uzročno-posledične veze između njegovog nezakonitog smenjivanja sa mesta generalnog direktora G . preduzeća „B .“ i umanjenja podnosiočeve opšte životne aktivnosti, pretrpljenog straha zbog mogućnosti gubljenja egzistencije i duševnih bolova zbog povređene časti i ugleda. Podnosilac smatra da osporena drugostepena odluka nije „plod slobodnog sudijskog uverenja, već zloupotreba sudijske funkcije“ od strane sudijskog veća. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu drugostepenu sudsku odluku i naknadi podnosiocu materijalnu štetu „u relativno realnim iznosima“ koji su bili dosuđeni presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 574/07, kao i troškove parničnog postupka po toj presudi. Podnosilac je istakao i zahteve za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i troškova ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 89994/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. jula 1999. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv G. preduzeća „B .“ iz Beograda, radi naknade štete iz radnog odnosa. U tužbi je navedeno da je zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, odnosno „smene“ januara 1998. godine sa mesta direktora kod tuženog, tužilac pretrpeo nematerijalnu štetu zbog povređene časti i ugleda i ostalih prava ličnosti, a da nakon poništaja tih rešenja poslodavca i vraćanja na rad po pravnosnažnoj presudi Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 211/98 od 25. avgusta 1998. godine, trpi i materijalnu štetu, jer se poslodavac prema njemu šikanozno ponašao i rasporedio ga na radno mesto zamenika rukovodioca u saobraćaju u pogonu „Z.“. Iz tih razloga potražuje i materijalnu štetu na ime razlike zarade koju bi ostvario na mestu generalnog direktora i radnog mesta na koje je raspoređen za period od 19. marta 1998. do 19. jula 1999. godine.

Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 1104/99, a na prvom zakazanom ročištu za 22. oktobar 1999. godine doneto je rešenje P1. 1104/99 o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja parnice P1. 1367/98, koju tužilac vodi radi poništaja odluka istoga tuženog iz septembra i oktobra 1998. godine, na osnovu kojih je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, jer postavljenim tužbenim zahtevom tužilac traži razliku zarade i za deo perioda (od 22. oktobra 1998. godine) kada je bio van radnog odnosa. Rešenje je doneto na predlog predsednika sudijskog veća kojem se tužilac nije protivio, a i protiv kojeg nije izjavljivao žalbu. Tužilac je nastavak postupka tražio 18. aprila 2000. godine, jer je parnica P1. 1367/98 pravnosnažno okončana i odluke disciplinskih organa poništene. Predmet je u nastavku postupka dobio novi broj P1. 2416/00 i nakon pet održanih ročišta, na kojima su sprovedena dva veštačenja (neuropsihijatrijsko i ekonomsko-finansijsko), te dva neodržana ročišta jer tuženi nije bio uredno pozvan i jer je punomoćniku tuženog bilo otkazano punomoćje i jednog odloženog jer je tužilac predao podnesak neposredno pred ročište, doneta je prva prvostepena presuda P1. 2416/00 od 21. maja 2002. godine, kojom je u celosti usvojen tužbeni zahtev tužioca na ime naknade materijalne štete, a delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca na ime naknade nematerijalne štete. Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je, najpre, rešenjem Gž1. 1817/02 od 6. novembra 2002. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, a zatim rešenjem Gž1. 2044/02 od 4. decembra 2002. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu u usvajajućem delu i povodom odluke o troškovima postupka, te predmet u tom delu vratio na ponovno suđenje.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude Opštinskog suda P. 8521/03 od 17. decembra 2003. godine, održano je četiri ročišta za glavnu raspravu (jedno zakazano ročište nije održano jer su spisi predmeti bili kod veštaka). Predmet P1. 141/03 je 16. oktobra 2003. godine dodeljen u rad drugom sudiji, pa je dobio i novi broj P. 8521/03. Na održanim ročištima saslušan je veštak neuropsihijatar, te tužilac u svojstvu parnične stranke, a navedenom presudom je u celosti usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio naknadu materijalne štete, a delimično usvojen tužbeni zahtev na ime naknade nematerijalne štete.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1151/04 od 19. maja 2004. godine prvostepena presuda je ukinuta u stavu drugom izreke (usvojen zahtev za naknadu nematerijalne štete, a zbog povrede časti i ugleda u iznosu od 100.000,00 dinara) i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje povodom odluke o naknadi nematerijalne štete. Odluka je 19. maja 2004. godine postala pravnosnažna u delu koji se odnosio na potraživanje materijalne štete.

Predmet je pred Opštinskim sudom, u trećem, ponovnom prvostepenom postupku, zaveden pod brojem P. 4575/04, pa je, nakon četiri održana ročišta od sedam zakazanih (dva nisu održana jer su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije), na kojima je saslušan tužilac, pribavljeno dopunsko mišljenje sudskog veštka neuropsihijatra, određeno veštačenje preko drugog veštaka neuropsihijatra i saslušan novoodređeni veštak neuropsihijatar, Opštinski sud doneo presudu P. 4575/04 od 8. jula 2005. godine kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda u iznosu od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude do isplate, te obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka. Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3142/05 od 29. novembra 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, radi razjašnjenja kojim je to radnjama tuženog došlo do povrede časti i ugleda tužioca, a i razgraničenja koji su sve uzroci doveli do pojave određenog zdravstvenog stanja tužioca.

U četvrtom po redu prvostepenom postupku, Opštinski sud je održao tri ročišta za glavnu raspravu, na kojima je saslušao tužioca, te veštaka neuropsihijatra, pribavio dopunsko izjašnjenje veštaka u skladu sa nalozima drugostepenog suda, a zatim po predlogu tuženog odredio veštačenje preko komisije tri veštaka neuropsihijatra. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev, a saslušan je i jedan veštak iz komisije. Četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana jer su spisi bili kod veštaka, jer je veštak dva puta predavao podneske neposredno pre zakazanog ročišta, a jednom zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu. Presudom Opštinskog suda P. 574/07 od 26. marta 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 750.000,00 dinara, i to: zbog pretrpljenih duševnih bolova usled umanjene opšte životne aktivnosti, na ime pretrpljenog straha i za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, a sve u određenim novčanim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, s tim da je tužbeni zahtev tužioca odbijen preko dosuđenih, a do traženih novčanih iznosa. Navedenom prvostepenom presudom obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 236.000,00 dinara. Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beograd je, najpre, rešenjem Gž1. 240/10 od 27. oktobra 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka – ispravke prvostepene presude, a zatim osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1127/11 od 21. novembra 2012. godine preinačio prvostepenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 574/07 od 26. marta 2008. godine, ispravljenu rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89994/10 od 14. decembra 2010. godine i odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 750.000,00 dinara, i to: zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene opšte životne aktivnosti, na ime pretrpljenog straha i za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, a sve u određenim novčanim iznosima kao u izreci. Preinačeno je i rešenje o troškovima postupka i tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 24.000,00 dinara. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužioca 25. februara 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 28. jula 1999. godine i da je povodom zahteva za naknadu materijalne štete pravnosnažno okončan 19. maja 2004. godine, nakon nepunih pet godina, s tim što je povodom zahteva za naknadu nematerijalne štete pravnosnažno okončan donošenjem osporene drugostepene presude 21. novembra 2012. godine, koja je uručena podnosiocu 25. februara 2013. godine, odnosno nakon 13 godina i sedam meseci. Međutim, bez obzira što je delom rešeno po tužbi u okviru razumnog roka za odlučivanje, ovo odlučivanje o postavljenim tužbenim zahtevima podnosioca, samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu više od 13 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete po više vidova, a sa čim u vezi je izvedeno više vrsta veštačenja, sa saslušanjem tužioca i veštaka više puta, može se okarakterisati kao relativno složen, s obzirom na pravna i činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti, pogotovu o postojanju uzročno posledične veze između između radnopravnog statusa i raspoređivanja podnosioca posle vraćanja na rad i njegovog zdravstvenog stanja i opšte životne aktivnosti.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao poseban značaj, i u psihološkom i egzistencijalnom smislu, da sud o njegovim zahtevima iz tužbe odluči u razumnom roku, s obzirom na karakter štete čiju naknadu je potraživao.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je u izvesnoj meri doprineo dužem trajanju postupka, jer je povodom zahteva za naknadu materijalne štete podneo preuranjenu tužbu, pa je iz tog razloga na prvom zakazanom ročištu određen prekid postupka u trajanju od šest meseci. Takođe, podnosilac je jednom dostavio podnesak neposredno pre ročišta, što je dovelo do odlaganja jednog ročišta radi ostavljanja roka za izjašnjenje suprotnoj strani.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda tri puta ukidane od strane drugostepenog suda, dva puta u celini, a jednom delimično, te da su prvostepenom sudu u žalbenom postupku dva puta vraćani nerazmotreni spisi radi dopune postupka. Iako je o tužbenom zahtevu tužioca povodom materijalne štete rešeno je pravnosnažno nakon nepunih pet godina, o njegovom zahtevu za naknadu nematerijalne štete rešeno je tek nakon četvrte po redu prvostepene presude, a koja je preinačena osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, kada je osporeni postupak pravosnažno okončan u celini. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države .

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od 13 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1104/99, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89994/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju : posebno dužinu trajanja postupka, ali i složenost postupka, kao i izvesni doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog i nedelotvornog postupanja suda.

7. Povodom istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, do kojih je po mišljenju podnosioca došlo donošenjem osporene drugostepene odluke, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno pozivao na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tome nije naveo nijedan određen razlog, izuzev nezadovoljstva „slobodnim sudijskim uverenjem“ kod ocene dokaza, na kom zasniva svoje tvrdnje o povredi označenog prava.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se, stoga, i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe - samo uopštene navode o osporavanju drugostepene presude, uz ponavljanje navoda o „posledicama nezakonite smene sa mesta generalnog direktora“, a što je bilo i predmet parnice koju je izgubio, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene sudske odluke. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da ni navod p odnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na nepristrasno suđenje, jer osporena presud a „nije plod slobodnog sudijskog uverenja, već zloupotreba sudijske funkcije“, nije potkrepljen dokazima koji bi ukazivali na pristrasnost sudija, bilo subjektivne, bilo objektivne prirode , a koji su, u konkretnom slučaju, učestvovali u donošenju osporen e presud e.

U vezi zahteva za naknadu materijalne štete u visini tužbenog zahteva na ime naknade štete , opredeljenog u sporu koji je podnosilac izgubio povodom zahteva za naknadu nematerijalne štete po više vidova, kao i troškova postupka koje je podnosilac „imao“ u navedenom sporu, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba i u tom delu odbačena, kao nedopuštena.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza, što je u konkretnom slučaju i učinjeno.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.