Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti redovnog suda za status oficira

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu podnetu zbog odbacivanja tužbe za utvrđenje statusa profesionalnog oficira. Redovni sudovi su se oglasili nenadležnim, navodeći da akta o statusu u vojnoj službi predstavljaju upravna akta, što je Ustavni sud potvrdio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2234/2011
22.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Subotića iz Nikinica, Opština Ruma, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 22. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna Bojana Subotića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 20569/10 od 28. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Subotić iz Nikinaca, Opština Ruma, izjavio je 18. maja 2011. godine, preko punomoćnika Đorđa Trifunovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 20569/10 od 28. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 32. i 60. Ustava Republike Srbije, i zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, utvrđenog odredbom člana 22. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe 17. juna 2008. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Republike Srbije, kojom je tražio da se utvrdi da je „sa danom završetka Vojne akademije 15. septembrom 2007. godine, dobio status profesionalnog vojnog lica – oficira Vojske Srbije, sa činom potporučnika i da mu od tog dana pripadaju sva prava koja su zakonom propisana za profesionalna vojna lica“; da je Prvi osnovni sud u Beogradu 24. juna 2010. godine doneo rešenje P. 4654/10 kojim je odbacio tužbu, zbog toga što je ocenio da odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost; da je osporenim rešenjem odbijena žalba tužioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja; da se „sud nije upustio u meritorno odlučivanje po podnetom tužbenom zahtevu, nalazeći da predmet spora ne spada u opštu sudsku nadležnost“; da se „prema odredbi člana 22. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02, „Službeni list Srbije i Crne Gore“, br. 7/05 i 44/05) student Vojne akademije sa danom završetka školovanja unapređuje u čin potporučnika i od tog dana postaje profesionalni oficir“; da se „posle završetka Vojna akademije ne donosi posebni upravni akt o prijemu svršenog studenta u vojnu službu, već samo akt o njegovom raspoređivanju i postavljanju ... protiv kojih akata nije bilo dopušteno vođenje upravnog spora prema tada važećem zakonu (član 154. stav 3. Zakona o Vojsci Jugoslavije)“; da se „ne donosi ni upravni akt o unapređenju studenata u čin potporučnika, jer se taj čin dobija na osnovu samog zakona, samo zbog činjenice završetka vojnog školovanja“; da podnosiocu ustavne žalbe „nije uručen ili saopšten bilo kakav poseban upravni akt, koji bi se odnosio na prijem ili prestanak vojne službe, tako da nije bilo akta nadležnog organa, protiv kojeg bi se mogla uložiti žalba“; da se zaštita prava podnosioca ustavne žalbe mogla „ostvariti jedino tužbom za utvrđenje, kod suda opšte nadležnosti, u skladu sa odredbom člana 188. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09)“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio da je Viši sud u Beogradu osporenim rešenjem Gž. 20569/10 od 28. oktobra 2010. godine potvrdio prvostepeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu 4654/10 od 24. juna 2010. godine, kojim je odbačena tužba podnosioca ustavne žalbe, jer je ocenio da su „akta o prijemu u vojnu službu, unapređivanju, premeštaju i prestanku službe, kao i akta kojima se rešava o stanjima u službi oficira i podoficira, upravna akta“.

4. Odredbama Ustava Republike Srbije, na koje se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčenom Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristarsan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da se tim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud, u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, i da će se, kada u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud, nego neki drugi domaći organ, oglasiti nenadležnim, ukinuti sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu (član 16. st. 1. i 2.); da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, i da se takva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kada tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je da su po tom zakonu dužni da postupaju državni organi kada u upravnim stvarima neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke. Odredbom člana 5. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) upravna stvar je definisana kao pojedinačna nesporna situacija od javnog interesa u kojoj neposredno iz pravnih propisa proizilazi potreba da se buduće ponašanje stranke autoritativno odredi.

Odredbom člana 22. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02, „Službeni list Srbije i Crne Gore“, br. 7/05 i 44/05), koji je važio do 1. januara 2008. godine, kada je stupio na snagu Zakon o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/10) bilo je propisano da se profesionalni vojnik postaje danom stupanja u službu – na osnovu akta nadležnog organa, dok je stavom 2. istog člana bilo propisano da se student vojne akademije danom završetka školovanja unapređuje u čin potporučnika i da od tog dana postaje profesionalni oficir.

Odredbom člana 137. tačka 1) Zakona o Vojsci Srbije propisano je da Načelnik Generalštaba, odnosno starešine komandi, jedinica ili ustanova Vojske Srbije koje on odredi, rešava o stanjima u službi podoficira i oficira do čina kapetana, u Vojsci Srbije.

5. Podnosilac ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, nije naveo ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da se u parničnom postupku rešavaju građanskopravni sporovi iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa. Građanskopravna stvar postoji kada se tužbeni zahtev neposredno zasniva na pravnoj posledici iz materijalnopravne norme građansko prava.

S obzirom na to da je prema odredbi člana 137. tačka 1) Zakona o Vojsci Srbije, Načelnik Generalštaba (odnosno starešine komandi, jedinica ili ustanova Vojske Srbije koje on odredi) nadležan da odlučuje o statusima u službi oficira do čina kapetana, Ustavni sud smatra da sud opšte nadležnosti ne može odlučivati o tužbi radi utvrđenja „da je tužilac sa danom završteka Vojne akademije dobio status profesionalnog oficira“, koja je podneta 17. juna 2008 godine.

Okolnost da je sporni materijalnopravni odnos nastao 15. septembra 2007. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe završio Vojnu akademiju, dakle pre stupanja na snagu Zakona o Vojci Srbije, nije od uticaja na primenu odredaba tog zakona koje uređuju nadležnost organa za odlučivanje o statusu profesionalnog oficira. Odredba člana 137. tačka 1) Zakona o Vojsci Srbije, kao važeća odredba organizacionog procesnog prava, primenjuje se na pitanja nadležnosti organa, bez obzira što je materijalnopravni odnos uređen odredbama propisa koji su ranije važili.

Imajući u vidu se Viši sud u Beogradu, kako to podnosilac navodi, „nije upustio u meritorno odlučivanje po podnetom tužbenom zahtevu, nalazeći da predmet spora ne spada u sudsku nadležnost“, Ustavni sud konstatuje da osporeno rešenje ima procesni karakter, te da njime nije bilo odlučivano o pravu na rad. Stoga se navodi podnosioca, kojima se ukazuje na povredu prava zajemčenog odredbom člana 60. stav 1. Ustava, ratione materiae ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog rešenja.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu odredbe člana 22. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovom odredbom ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ove ustavne odredbe akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog od Ustavom zajemčenih prava. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno načelo utvrđeno odredbom člana 22. stav 1. Ustava, navodi o povredi ovog načela moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog Ustavom zajemčenog prava (u konkretnom slučaju prava na pravično suđenje). S obzirom da nema ustavnopravnih razloga koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu odredbe člana 22. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nenadležnosti redovnog suda za status oficira

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti