Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog krijumčarenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, nalazeći da su sudovi dali relevantne razloge za postojanje opasnosti od bekstva. Ponašanje podnosioca, koji je ranije bio u bekstvu, opravdava dalje trajanje pritvora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi E. H . iz Malog Zvornika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba E. H . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 995/14-Kv. 78/16 od 15. januara 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 239/2016 od 11. februara 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. H . iz Malog Zvornika podneo je Ustavnom sudu, 18. marta 201 6. godine, preko punomoćnika V. B , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora, zajemčenog odredbama člana 31. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudske odluke kojima je nakon podizanja optužnog akta zbog opravdane sumnje da je izvršio krivično delo krijumčarenje u pomaganju , prema podnosiocu produžen pritvor iz razloga propisanog odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku .

U ustavnoj žalbi je navedeno da je saokrivljeni sa podnosiocem , koji se tereti da je organizator u izvršenju predmetnog krivičnog dela , prvobitno donetom presudom oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine . Stoga podnosilac smatra da je trajanje pritvora prema njemu prekomerno dugo i da se pritvor pretvorio u kaznu, jer se u pritvoru nalazi duže od dve godine (računajući oba pritvora koja su mu bila određena u predmetnom krivičnom postupku) .

Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu prava iz člana 31. Ustava, da odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i da mu dosudi pravičan iznos na ime nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u predmet ovoga suda Už-5959/2016, dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i veb-stranicu www.portal.sud.rs, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Ki. P. 64/06 od 1. decembra 2006. godine okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, određen je pritvor koji mu se računao od 28. novembra 2006. godine, kada je lišen slobode i trajao do 6. juna 2008. godine kada je r ešenjem Višeg suda u Beogradu K.P. 15/07, nakon podizanja optužnice, pritvor prema podnosiocu ukinut i izrečena mu je mera zabrane napuštanja boravišta , uz obavezu da se svakog ponedeljka javlja nadležnoj policijskoj stanici.

Optužnicom Okružnog javnog tužioca u Beogradu – Specijalnog tužilaštva Kts. 18/06 od 28. maja 2007. godine, okrivljenom E . H . stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela krijumčarenje u pomaganju iz člana 230. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) u vezi sa čl. 35. i 65. Krivičnog zakonika;

Aktom javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1187/10 od 21. decembra 2010. godine prihvaćena je na nadležnost optužnica Okružnog javnog tužioca u Beogradu – Specijalnog tužilaštva Kts. 18/06 od 28. maja 2007. godine, s obzirom na to da se Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje oglasilo finkcionalno nenadležnim rešenjem Kpo1. 266/10-Kv.Po1. 1454/10 od 11. novembra 2010. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kpo1. 266/10-Kv.Po1. 1201/10 od 10. juna 2010. godine prema podnosiocu ustavne žalbe je ponovo određen pritvor po osnovu propisanom odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, s obzirom na to da nije postupao po meri zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja policijskoj stanici koja mu je bila određena rešenjem Višeg suda u Beogradu K.P. 15/07 od 6. juna 2008. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je po navedenom rešenju lišen slobode 14. januara 2015. godine u Republici Hrvatskoj, gde se nalazio u ekstradicionom pritvoru po rešenju Županijskog suda u Slavonskom Brodu Kir-4/15-3, te izručen Republici Srbiji 30. januara 2015. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 995/14-Kv. 78/16 od 15. januara 2016. godine pritvor je prema podnosiocu produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, a konstatovano je da mu se računa od 30. januara 2015. godine, kada je izručen Republici Srbiji. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da po nalaženju tog veća postoje zakonski razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, s obzirom na to da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo krijumčarenje u pomaganju, a kako se okrivljeni u predmetnom postupku već nalazio u pritvoru i nakon ukidanja pritvora nije postupao po izrečenoj meri napuštanja boravišta i javljanja nadležnoj policijskoj stanici, te po ponovnom određivanju pritvora nije mogao biti lišen slobode duže od četiri i po godine, to navedene okolnosti , u sadejstvu sa činjenicom da okrivljeni sa porodicom živi na teritoriji Bosne i Hercegovine čiji je državljanin, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opravdanu bojazan da će se okrivljeni, ukoliko bude pušten na slobodu kriti, odnosno dati u bekstvo i tako ponovo postati nedostupan sudu, zbog čega je produženje pritvora prema njemu nužno kako bi se obezbedilo njegovo prisustvo pred sudom i nesmetano vođenje predmetnog krivičnog postupka.

U obrazloženju osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 239/2016 od 11. februara 2016. godine je navedeno da je pravilno prvostepeni sud, postupajući po službenoj dužnosti , produžio pritvor prema podnosiocu, s obzirom na to da iz spisa predmeta proizlazi da se okrivljeni u predmetnom krivičnom postupku već nalazio u pritvoru, koji mu je ukinut i izrečena mera zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja nadležnoj policijskoj stanici, po kojoj nije pos tupao, već je bez odobrenja suda napustio adresu svog boravišta, na kojoj je samo fiktivno bio prijavljen, zbog čega mu je ponovo bio određen pritvor rešenjem po kojem je lišen slobode nakon više od četiri i po godine, pa kako je okrivljeni nakon lišenja slobode naveo da ima državljanstvo i pasoš republike Bosne i Hercegovine, gde je živeo 2004. i 2005. godine, a o čemu ranije nije obavestio sud, i po oceni drugostepenog suda, navedene okolnosti u sadejstvu sa okolnostima da je okrivljeni znao da se protiv njega vodi krivični postupak, da je bio upozoren da je obavezan da se odaziva pozivima suda i prijavi svaku promenu adrese, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da će se okrivljeni, ukoliko bude pušten na slobodu, kriti , odnosno dati u bekstvo i tako ponovo postati nedostupan sudu. Apelacioni sud u Beogradu u osporenom rešenju naveo i da je cenio žalbene navode branioca okrivljenog kojima se ističe da je sud pogrešno prilikom računanja pritvora kao momenat lišenja slobode uzeo 30. januar 2015. godine, kada je okrivljeni izručen srpskim pravosudnim organima, umesto 14. januar 2015. godine, kada je uhapšen od strane hrvatskih organa unutrašnjih poslova, pa je našao da se u ovoj fazi predmetnog postupka istima ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja.

4. Odredbama člana 31. Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (član 31. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. stav 3 ).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (član 216. stav 3 .).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako, pored ostalog: se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud najpre, kao i u svojim ranijim odlukama, naglašava da je, sa aspekta zaštite ljudskih prava, pravo na ličnu slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom, ali da ovo pravo nije apsolutno i da pritvor predstavlja posebno osetljivu meru njegovog ograničenja.

Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti i produžiti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena da uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede zajemčenog prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžen zbog postojanja osnovane sumnje da je izvrši o krivično delo krijumčarenje u pomaganju iz člana 230. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produž en na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tač ka 1) ZKP, odnosno zbog postojanja okolnosti koje su u kazivale na opasnost od bekstva.

O postojanju uslova za produženje pritvora odlučuje nadležni sud, koji je pri tome vezan opštim odredbama ZKP o pritvoru. Nadležni sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje osobitih okolnosti koje ukazuju da će se okrivljeni kriti, odnosno dati u bekstvo, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja. Pravna ocena nadležnog suda o kumulativnom ispunjenju uslova za određivanje (i produženje) pritvora podleže kontroli u žalbenom postupku i kroz periodično ispitivanje osnovanosti pritvora.

Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja utvrdio da su ona doneta po službenoj dužnosti , u redovnoj kontroli pritvora na osnovu odredbe člana 216. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku od strane krivičn og suda , i da su u njima detaljno cenjena i obrazložena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje.

Po oceni Ustavnog suda, zauzeti stav krivičnih sudova izražen kroz osporena rešenja ne može se smatrati proizvoljnim postupanjem sudova, s obzirom na to da je u obrazloženj ima osporenih rešenja navedeno da pored osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio delo koje mu se stavlja na teret, postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, a koje se ogledaju u tome da se okrivljeni u predmetnom krivičnom postupku već nalazio u pritvoru, koji mu je ukinut i izrečena mu je mera zabrane napuštanja boravišta uz obavezu javljanja nadležnoj policijskoj stanici, po kojoj nije postupao, već je bez odobrenja suda napustio adresu svog boravišta, na kojoj je samo fiktivno bio prijavljen, ne obaveštavajući sud o novoj adresi boravišta, iako je na tu obavezu takođe bio upozoren, zbog čega mu je ponovo bio određen pritvor rešenjem po kojem je lišen slobode nakon više od četiri i po godine, a da je okrivljeni nakon lišenja slobode naveo da ima državljanstvo i pasoš republike Bosne i Hercegovine, gde je živeo 2004. i 2005. godine, o čemu ranije nije obavestio sud .

Stoga je Ustavni sud utvrdio da su osporena rešenja doneta u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom i da su zasnovana na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor.

Nadalje, za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na ograničeno trajanje pritvora nužno je ispitati i to da li je predmetni krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti.

Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i veb-stranicu www.portal.sud.rs, utvrdio da s e podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe (18. marta 201 6. godine) nalazio u pritvoru jednu godinu i dva meseca (računajući od 14. januara 201 5. godine kada je lišen slobode u ekstradicionom postupku) , za koje je vreme Viši sud u Beogradu šest puta održao glavni pretres , koji je osam puta zakazivao.

Imajući u vidu da je iz navedenog proizlazi da je Viši sud u Beogradu u predmetnom krivičnom postupku glavni pretres zakazivao jedanput mesečno , te da osam puta zakazivan pretres u navedenom periodu, nije mog ao biti održan samo dva puta , to po oceni Ustavnog suda, samo po sebi, ukazuje da je prvostepeni sud postupao sa primerenom hitnošću i sa zadovoljavajućom pažnjom pristupa o vođenju postupka, kao i da je, u okolnostima konkretnog slučaja, osnovanost daljeg zadržavanja podnosioca ustavne žalbe u pritvoru pažljivo i svestrano razmatrana.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja doneta iz razloga i u postupku koji su predviđen i zakonom, kao i da su u njima navedeni relevantni i dovoljn i razlo zi zbog kojih je nadležni sud smatrao da je mera pritvora neophodna radi vođenja krivičnog postupka, koji se vodio sa primerenom hitnošću.

Imajući u vidu sve navedeno Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca da je osporenim rešenjima došlo do povrede prava na ograničeno trajanje pritvora, a da se ne mogu smatrati ustavnopravno prihvatljivim ni navodi podnosioca kojima on računajući vreme ukupnog lišenja slobode u predmetnom krivičnom postupku, smatra da je trajanje pritvora prevazišlo visinu kazne na koju , kao pomagač u izvršenju dela, može biti osuđen, upoređujući ga sa kaznom zatvora na koju je prvobitno donetom presudom saokrivljeni, kao organizator u izvršenju krivičnog dela, nepravnosnažno osuđen.

Ustavni sud takođe smatra da u ovoj fazi krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, činjenica da sud, očiglednom omaškom, u tr ajanje pritvora prema podnosiocu, nije uračunao vreme provedeno u ekstradicionom pritvoru, nema značaj povrede Ustavom garantovanih prava, o čemu osporeno drugostepeno rešenje sadrži dovoljno jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje.

Stoga je Ustavni sud našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 31. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora zbog krijumčarenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti