Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je Vrhovni sud Srbije odlučio o reviziji za šest meseci. Deo žalbe protiv meritorne odluke je odbačen jer se zahtev temeljio na aktu koji je proglašen neustavnim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Ćokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Stevića iz Gnjilana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Stevića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. 1929/10.

2. Odbacuje se ustavna žalba Zorana Stevića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1929/10 od 4. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Stević iz Gnjilana, je 6. maja 2010. godine preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1929/10 od 4. marta 2010. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. II 1471/08.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne) primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka; da je nesporna činjenica da taj dodatak primaju zaposleni u zdravstvu, školstvu, poreskim i drugim državnim organima; da je Ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo da primeni ovu odluku Vlade, zbog čega su zaposleni u tom ministarstvu pokrenuli postupke pred sudovima za zaštitu svojih prava; da su sudovi zauzeli stav da nije osnovan njegov zahtev i na taj način su stavili podnosioca ustavne žalbe u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak; da je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, dok Vrhovni sud Srbije nije odlučivao o izjavljenim revizijama sve do objave konkursa za izbor sudija; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je propisano: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7394/08 od 1. juna 2009. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo unutrašnjih poslova da mu na ime neisplaćenog dodatka za rad na području Kosova i Metohije za period od 1. oktobra 2003. godine do oktobra 2006. godine isplati ukupno 616,739,49 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 3683/09 od 27. avgusta 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7394/08 od 1. juna 2009. godine.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 4 marta 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. 1929/10 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 3683/09 od 27. avgusta 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog navedeno: da je tužilac zaposlen kod tužene i raspoređen na radno mesto policajca u SUP Gnjilane, te da je u spornom periodu primio platu u visini obračunatoj u smislu člana 1. Pravilnika o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, ali da je tužilac smatrao da mu pored isplaćenih iznosa pripada i razlika po osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine; da se, po oceni Vrhovnog suda Srbije navedeni Zaključak Vlade ne primenjuje neposredno jer je za njegovu realizaciju bilo neophodno doneti posebne propise i akte, uz obezbeđenje sredstava iz Budžeta iz čega proizlazi da je priznavanje prava na uvećanje plate i obračun plate uvećan za 100% prema navedenom Zaključku, tužilac mogao zahtevati samo kod organa tužene, ako su za to bili ispunjeni uslovi navedeni u Zaključku, jer sud nije nadležan da o priznavanju ovog prava odlučuje u radnom sporu; da bi tužilac imao pravo da zahteva isplatu razlike uvećane zarade pred sudom samo ako je ona utvrđena posebnim pojedinačnim aktom tužene, a nije isplaćena tužiocu kao i pravo da zahteva u sudskom postupku i naknadu štete zbog nepriznavanja zakonom priznatih prava iz radnog odnosa kad su za priznavanje prava ispunjeni uslovi po samom zakonu ili opštem aktu koji se neposredno primenjuje, ako se o tim pravima odlučuje po službenoj dužnosti, odnosno na zahtev zaposlenog koji je podneo potpuni zahtev o kome nije odlučeno, zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u kome je zaposlen.

4. Odredbom Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) propisano je da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto – obustaviće se.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. prihvaćena je Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je prema tački 1. osporenog Zaključka, sastavni deo Zaključka, u cilju rešavanja pitanja „radno-pravnog“ statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, „privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, urediti na sledeći način:

1. Iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao i zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniće se tako da:

- zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%;

- zaposleni koji žive na području uže Srbije, a rade na području AP Kosovo i Metohija, primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 25%;

- zaposleni koji žive i rade van područja AP Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom za obavljanje poslova na koje su raspoređeni;

- zaposleni koji žive na području AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar – jun 2003, uvećanu za 30%;

- zaposleni koji žive van područja AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar – jun 2003. godine.

Uvećanje plate, odnosno zarade iz alineje 1. ove tačke obračunava se na iznos plate, odnosno zarade koje se dobija na osnovu koeficijenta i osnovice utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom“.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da je Odlukom Ustavnog suda IU-412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe Zaključka Vlade Republike Srbije na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. S obzirom na to da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan pre objavljivanja navedene Oduke, te da podnosilac ustavne žalbe povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje izvodi iz činjenice da je ostao uskraćen za isplatu iznosa zarade koja je utvrđena navedenim Zaključkom Vlade od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud smatra da bi razmatranje žalbe u ovom delu bilo bespredmetno, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište već iskazano kroz ranije donete Odluke Ustavnog suda (Už-60/2009 od 10. marta 2011. godine i Už-61/2009 od 3. marta 2011. godine). Pored toga, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaz da je Vrhovni sud Srbije, kao sud poslednje instance, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bila lica čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen, a što bi bilo suprotno principu pravne sigurnosti koji je sastavni deo prava na pravično suđenje. Naime, podnosilac ustavne žalbe se samo pozvao na to da je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak, kao i da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, ne pružajući pri tom ni jedan dokaz u prilog svojih tvrdnji.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom revizijskom presudom povređeno načelo jednakosti svih pred zakonom zajemčeno odredbom člana 21. stav 1. Ustava, iz razloga što mu nije isplaćen tzv. kosovski dodatak, te je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima koji primaju taj dodatak, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu izneto, a krećući se u granicama zahteva koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu u tački 2. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu Rev. 1929/10, a krećući se u granicama zahteva koji je postavljen u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani. Naime, Vrhovni sud Srbije je o podnetoj reviziji odlučio u roku od nešto više od šest meseci, što se, po stanovištu ovog Suda, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu izloženog, odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti