Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina, i dosudio naknadu nematerijalne štete od 900 evra. Odgovornost za dužinu postupka pripisana je prvostepenom sudu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2237/2009
07.03.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Gradinski iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Gradinski i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 539/99 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jelene Gradinski izjavljena protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž. 553/09 od 9. oktobra 2009. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba Jelene Gradinski izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Sombor u predmetu 464-47/96.

O b ra z l o ž e nj e

1. Jelena Gradinski iz Sombora , preko punomoćnika Željka Rajčevića, advokata iz Apatina, podnela je 27. novembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž. 553/09 od 9. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je Komisija za vraćanje zemljišta opštine Sombor, posle devet i po godina od dana podnošenja zahteva, 28. decembra 2000. godine donela rešenje kojim je utvrđeno pravo svojine podnositeljke na zemljištu koje je njenom pravnom prethodniku bilo konfiskovano zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa. Po mišljenju podnositeljke, jedini razlog „zašto ona to svoje pravo nije ostvarila u navedenom periodu leži u nezakonitom radu organa tužene, i to Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Sombor, koja je pri donošenju akta iz 1993. godine radila u nepropisnom sastavu... što sve kod nje prouzrokuje štetu u vidu izmakle dobiti“. Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi: da se obratila Opštinskom sudu u Somboru tužbom za naknadu štete protiv „Sombor“ a.d. iz Sombora i Opštine Sombor i da je njen tužbeni zahtev odbijen; da je osporenom presudom Okružnog suda u Somboru odbijena njena žalba, iako je sud bio dužan da primeni odredbu člana 172 Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija; da je predsednik veća koje je odlučivalo o njenoj žalbi bio i predsednik Komisije za vraćanje zemljišta u istom predmetu. Podnositeljka ističe da je „u toku postupka naglašavala da je postupajući sudija morao biti izuzet iz rešavanja u ovom predmetu“ i da institut izuzeća sudije treba da obezbedi svakome da o njegovim pravima i obavezama odlučuje nepristrasan sud. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt, te da zbog dugog trajanja navedenih postupaka podnositeljki „pruži određenu satisfakciju u vidu naknade štete zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog uskraćivanja mogućnosti korišćenja njene imovine u periodu do ostvarivanja prava na povrat imovine“.

2. Saglasno odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U stavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavn e žalb e, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Opštinsk og sud a u Somboru P. 539/99 , utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Delimičnim rešenjem Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Sombor 464-47/96 od 28. decembra 2000. godine utvrđeno je pravo svojine podnositeljke ustavne žalbe na poljoprivrednom zemljištu označenom u dispozitivu rešenja i naloženo zemljišnoknjižnom odeljenju Opštinskog suda u Somboru da nakon pravnosnažnosti rešenja izvrši uknjižbu prava svojine na predmetnim nepokretnostima u korist podnositeljke ustavne žalbe.

Na osnovu navedenog rešenja koje je postalo pravnosnažno 29. januara 2001. godine, podnositeljka ustavne žalbe je 19. februara 2001. godine uvedena u posed predmetnih katastarskih parcela.

Podnositeljka ustavne žalbe je, zajedno sa drugim licima, 17. marta 1999. godine Opštinskom sudu u Somboru podnela tužbu radi naknade štete protiv poljoprivrednog preduzeća „Sombor“ a.d. iz Sombora i Opštine Sombor. Tužbom je traženo da sud obaveže tužene da tužiocima solidarno na ime naknade štete za korišćenje označenog poljoprivrednog zemljišta od podnošenja zahteva za vraćanje zemljišta do podnošenja tužbe, isporuče označene količine kukuruza ili „dinarsku protivvrednost“ navedene količine kukuruza po ceni na dan isplate. Tuženi su u odgovoru na tužbu osporili tužbeni zahtev i istakli da je u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe rešenje Komisije za vraćanje zemljišta postalo pravnosnažno, a da u odnosu na ostale tužioce postupak za vraćanje zemljišta još nije okončan.

Do donošenja prve presude u navedenom predmetu Opštinski sud u Somboru je zakazao 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je jedno ročište odloženo na predlog podnositeljke ustavne žalbe, a šest ročišta je sud odložio jer Komisija opštine Sombor nije dostavila izveštaj o stanju u spisima predmeta u postupcima koji se vode po zahtevu ostalih tužilaca za vraćanje zemljišta. Postupajući sudija je 14. februara 2006. godine zaključio glavnu raspravu, koju je zatim ponovo otvorio da bi u dopuni dokaznog postupka utvrdio da li je tuženi „Sombor“ a.d. iz Sombora u spornom periodu koristio predmetno zemljište.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Somboru P. 539/99 od 9. juna 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev da se „Sombor“ a.d. iz Sombora obaveže da na osnovu neosnovanog obogaćenja zbog korišćenja i ubiranja plodova isplati tužiocima traženu količinu pšenice, odnosno njenu protivvrednost na dan isplate, kao i supsidijarni tužbeni zahtev da se ista količina pšenice preda, odnosno njena protivvrednost isplati tužiocima po osnovu „neosnovanog obogaćenja zbog nevraćanja poljoprivrednog zemljišta“.

Okružni sud u Somboru je presudom Gž. 1346/06 od 27. marta 2007. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju navedene drugostepene presude je istaknuto da sticanje prava svojine na poljoprivrednom zemljištu koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, predstavlja originarni način sticanja svojine. Taj sud je, polazeći od navedenog, ocenio da se tuženi, ubirajući plodove sa predmetnog zemljišta, nije mogao obogatiti bez osnova, iz čega sledi da tužioci nemaju pravo na naknadu za korišćenje predmetnog zemljišta od podnošenja zahteva za vraćanje zemljišta do utvrđivanja prava na tom zemljištu pravnosnažnom odlukom nadležnog organa, u skladu sa Zakonom.

Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedene drugostepene presude izjavila reviziju, koju je Vrhovni sud Srbije odbacio kao nedozvoljenu rešenjem Rev. 2264/07 od 5. juna 2008. godine, jer nije izjavljena od strane advokata.

U nastavku postupka pred Opštinskim sudom u Somboru odlučivano je o tužbenom zahtevu u odnosu na tuženu opštinu Sombor, a sud je do donošenja presude održao dva ročišta. Presudom Opštinskog suda u Somboru P. 539/99 od 4. novembra 2008. godine odbijen je primarni tužbeni zahtev da se obaveže opština Sombor da na osnovu neosnovanog obogaćenja zbog korišćenja i ubiranja plodova isplati tužiocima traženu količinu pšenice, odnosno njenu protivvrednost na dan isplate, kao i supsidijarni tužbeni zahtev da se ista količina pšenice preda, odnosno njena protivvrednost isplati tužiocima po osnovu „obogaćenja bez osnova zbog nevraćanja poljoprivrednog zemljišta“. U obrazloženju navedene presude ocenjeno je da nisu ispunjeni uslovi propisani Zakonom o obligacionim odnosima za neosnovano obogaćenje, jer tužioci u periodu od 1991. godine do 2000. godine nisu bili vlasnici napred opisanog zemljišta, niti je njihovo pravo utvrđeno pravnosnažnom odlukom.

Podnositeljka ustavne žalbe je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu, u kojoj je istakla da „jedini razlog zbog koga ona nije ostvarila svoje pravo do 2000. godine leži u nezakonitom radu Komisije za vraćanje zemljišta, koja je pri donošenju akta iz 1993. godine radila u nepropisnom sastavu...što je kod nje prouzrokovalo štetu u vidu izmakle dobiti“. Žalba podnositeljke odbačena je kao neblagovremena rešenjem Opštinskog suda u Somboru P. 539/99 od 11. marta 2009. godine, protiv koga je podnositeljka izjavila žalbu.

Okružni sud u Somboru je usvojio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv rešenja o odbacivanju žalbe i rešenjem Gž. 553/09 od 9. oktobra 2009. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Somboru P. 539/99 od 11. marta 2009. godine.

Osporenom presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 553/09 od 9. oktobra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv presude Opštinskog suda u Somboru P. 539/99 od 4. novembra 2008. godine. Okružni sud u Somboru je u obrazloženju osporene presude, između ostalog, naveo da ne postoje uslovi za usvajanje zahteva po osnovu naknade štete u smislu čl. 172. Zakona o obligacionim odnosima, koji se ističe u žalbi. Po shvatanju tog suda, da bi se utvrdila odgovornost pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih nadležnosti, potrebno je utvrditi da se radi o nezakonitom radu tog organa, a činjenica da je njegovo rešenje ukinuto povodom žalbe kao raspoloživog pravnog sredstva, sama po sebi, ne može voditi takvom zaključku. Okružni sud u Somboru je zaključio da činjenica da je ranije rešenje o vraćanju zemljišta tužilji poništeno u upravnom sporu, nakon čega je usledila procedura ponovnog odlučivanja o istom pitanju, van konteksta prekoračenja, zloupotrebe ili pogrešne primene datih ovlašćenja od strane Komisije za vraćanje zemljišta, ne može dovesti do konstituisanja odgovornosti tužene Opštine za štetu, čiju naknadu tužilja potražuje u ovom postupku. Dalje je ocenjeno da bi se, pre svega, morala utvrditi okolnost da je šteta nastala, te da je nastala kao posledica prekoračenja, zloupotrebe ili pogrešne primene datih ovlašćenja organa pravnog lica. Kako podnositeljka nije pružila dokaze o nezakonitom postupanju Komisije za vraćanje zemljišta opštine Sombor, taj sud je našao da je njen tužbeni zahtev osnovano odbijen, te je, na osnovu člana 373. tačka 2) i člana 375. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci presude. Osporena presuda dostavljena je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe 2. novembra 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04), u tekstu koji je važio na dan podnošenja tužbe, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje), pored ostalog, ako je u istom predmetu sudelovao u postupku posredovanja (medijacije), u postupku pred nižim sudom ili drugim organom, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici (član 66. stav 1. tačka 6)); da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 66. stav 2.); da zahtev za isključenje ili izuzeće sudije višeg suda stranka može staviti u pravnom leku ili odgovoru na pravni lek, a ako se pred višim sudom održava rasprava, onda do završetka rasprave (član 68. stav 3.) .

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da p ravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Saglasno odredbi člana 210. stav 1. navedenog Zakona, kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 539/99 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je navedeni postupak trajao deset godina.

Ispitujući ove navode podnositeljke sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je period ocene trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu i započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od podnošenja tužbe 17. marta 1999. godine, pa do donošenja osporene drugostepene presude.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nešto više od deset godina, što ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zaključio da u predmetnom postupku nije bilo posebno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak, jer je sud samo trebalo da utvrdi da li su tužioci bili vlasnici predmetnog zemljišta u spornom periodu.

Polazeći od toga da je predmet spora naknada štete po osnovu obogaćenja bez osnova, a posebno imajući u vidu da je tužbeni zahtev podnositeljke pravnosnažno odbijen zbog toga što nije imao uporišta u zakonu, Ustavni sud je našao da odluka suda o navedenom zahtevu za podnositeljku ustavne žalbe nije bila od izuzetnog značaja.

Ustavni sud je utvrdio da je jedno ročište bilo odloženo na zahtev podnositeljke ustavne žalbe, da je u toku postupka tužba preinačena i da je podnositeljka ustavne žalbe sudu predložila donošenje delimične presude. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je revizija koju je podnositeljka ustavne žalbe podnela protiv prve drugostepene presude odbačena kao nedozvoljena. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da je podnositeljka ustavne žalbe delimično doprinela dugom trajanju predmetnog postupka.

Ocenjujući postupanje sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je našao da je Okružni sud u Somboru postupao bez odugovlačenja i da je Vrhovni sud Srbije u razumnom roku odlučio o reviziji podnositeljke, ali da je Opštinski sud u Somboru pogrešnim i nedelotvornim postupanjem u najvećoj meri doprineo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, taj sud je sve do 2004. godine ponavljao naloge Komisiji za vraćanje zemljišta za dostavljanje izveštaja o stanju u spisima predmeta u postupcima koji se vode po zahtevima tužilaca, iako je već na početku postupka bila nesporna činjenica da je u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe postupak za vraćanje zemljišta pravnosnažno okončan 2000. godine, a da u odnosu na ostale tužioce postupak za vraćanje zemljišta još nije bio okončan u vreme podošenja tužbe. Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Somboru odgovoran i za period neaktivnosti od dve godine, koji je usledio nakon predloga podnositeljke za donošenje delimične presude. S tim u vezi, ovaj sud ističe da je prvostepeni sud prihvatio predlog podnositeljke ustavne žalbe i najpre odlučio samo o tužbenom zahtevu u odnosu na tuženog „Sombor“ a.d. iz Sombora, iako nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje delimične presude iz člana 334. Zakona o parničnom postupku. Saglasno navedenoj odredbi Zakona, mogućnost takvog odlučivanja postoji ako su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku. Ustavni sud konstatuje da je i u nastavku postupka Opštinski sud u Somboru utvrđivao činjenice u vezi sa korišćenjem predmetnog zemljišta u spornom periodu, iako to nije moglo biti od uticaja na donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva u odnosu na tuženu opštinu Sombor.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 539/99, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, doprinos podnositeljke ustavne žalbe, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnositeljka, takođe, smatra da joj je povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje, time što je u donošenju osporene presude Okružnog suda u Somboru, u svojstvu predsednika veća, učestovao sudija „koji je morao biti izuzet“, jer je bio predsednik Komisije za vraćanje zemljišta u istom predmetu.

Ustavni sud najpre ukazuje da je ustavna žalba supsidijarno pravno sredstvo, što znači da je podnosilac obavezan da iskoristi sva dozvoljena pravna sredstva u zaštiti svojih prava pre podnošenja ustavne žalbe, kao i da u tim pravnim sredstvima istakne sve okolnosti i činjenice koje su od značaja za pravilnu i zakonitu ocenu primene materijalnog i procesnog prava od strane suda niže instance. Isticanje takvih činjenica i okolnosti prvi put u ustavnoj žalbi stavlja Ustavni sud u položaj instancionog suda, što nije njegova Ustavom utvrđena nadležnost. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe je imala mogućnost da, saglasno odredbi člana 68. stav 3. Zakona o parničnom postupku, istakne zahtev za isključenje ili izuzeće sudije drugostepenog suda u žalbi protiv presude Opštinskog suda u Somboru P. 539/99 od 4. novembra 2008. godine, što ona nije učinila.

Ustavni sud, takođe, ističe da, saglasno tada važećoj odredbi člana 66. stav 1. tačka 3) navedenog zakona, sudija nije mogao vršiti sudijsku dužnost, pored ostalog, ako je u istom predmetu sudelovao u postupku pred nižim sudom ili drugim organom. Iz navedene zakonske odredbe, po oceni ovog suda, proizlazi da navedeni razlog za isključenje sudije postoji ukoliko je sudija drugostepenog suda učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili drugog organa - koja se pobija u postupku pred tim sudom. Ustavni sud stoga nalazi da ni eventualnim odbijanjem zahteva za isključenje, da je bio istaknut u žalbi podnositeljke, ne bi moglo biti povređeno njeno pravo na nepristrasan sud, imajući u vidu da u konkretnoj situaciji predsednik drugostepenog veća nije učestvovao u donošenju odluke protiv koje je podnositeljka izjavila žalbu.

Ustavni sud je utvrdio da je tokom prvostepenog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 359/99, podnositeljki ustavne žalbe data mogućnost da svoj tužbeni zahtev obrazloži i da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji je nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranu. Kako su o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi i kako su na odgovarajući način preispitana sporna pitanja od značaja za odlučivanje o tužbenom zahtevu, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak vođen na način kojim su podnositeljki obezbeđene procesne garantije za pravično suđenje. Prema oceni Ustavnog suda, obrazloženje osporene prvostepene presude sadrži ocenu bitnih navoda podnositeljke, a zauzet pravni stav suda nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene merodavnog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da presudom Okružnog suda u Somboru Gž. 553/09 od 9. oktobra 2009. godine podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Sombor u predmetu 464-47/96 , koji je pravnosnažno okončan 28. decembra 2000. godine

Ustavni sud je najpre konstatovao da je Ustavna žalba kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine . Polazeći od toga da je navedeni upravni postupak okončan pre stupanja na snagu Ustava , Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti