Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku p o ustavnoj žalbi M. K. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1406/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K. iz B. je 18. maja 2011. godine, preko punomoćnika G. N. Ć, advokata iz B, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P . 1406/08.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je tužba u osporenom parničnom postupku podneta 1995. godine; da je parnični postupak trajao skoro 16 godina; da je prvostepeni sud pet puta odlučivao o podnetoj tužbi, te da je presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1406/08 od 24. februara 2009. godine, kojom je tužbeni zahtev odbijen, a koja je potvrđena presudom Apelacionog suda Gž. 5467/10 od 16. marta 2011. godine, postupak pravnosnažno okončan. Podnosilac je u odnosu na osporene presude - Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1406/08 od 24. februara 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5467/10 od 16. marta 2011. godine, naveo „da je upornim donošenjem nezakonitih presuda kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda, opština Zvezdara, kao uzurpator privatne imovine zaštićena u svom nezakonitom raspolaganju zajedničkom prostorijom koja je vlasništvo tužilaca“ iz čega je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba uodnosu na osporene presude podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, da mu se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete ili da Sud „ukoliko tome nema mesta sporne presude ukine i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1406/08, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac M. K, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 22. maja 1995. godine zajedno sa stanarima stambene zgrade u ulici Đ. D. broj 9 u B. podneo protiv tužene Gradske opštine Zvezdara iz Beograda, sa umešačem J.P. iz B. na strani tužene, Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu za utvrđenje prava privatne svojine na stambenoj zgradi u kojoj stanuju, kao i na zajedničkim prostorijama u sastavu te zgrade, te da sud obaveže tuženu da se iseli iz predmetne zajedničke prostorije.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 1752/95. Do donošenja prve presude sud je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu (8. juna, 20. septembra i 13. decembra 1995. godine), od kojih ročište od 20. septembra 1995. godine nije održano zbog bolesti punomoćnika tužilaca.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1752/95 od 13. decembra 1995. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da je predmetna stambena zgrada u njihovom privatnom vlasništvu, kao i predmetne zajedničke prostorije u sastavu te zgrade.

Protiv navedene prvostepene presude tužena i umešač su izjavili žalbu, a tužioci su tražili da sud odluči o privremenoj meri.

Dopunskom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1752/95 od 7. maja 1996. godine određena je privremena mera tako što je tuženim zabranjeno da raspolažu zajedničkim prostorijama.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8030/96 od 31. decembra 1996. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1752/95 od 13. decembra 1995. godine i dopunsku presudu P. 1752/95 od 7. maja 1996. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak je nastavljen pred prvostepenim sudom u predmetu P. 1415/97. Do donošenja sledeće presude sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu (29. septembra 1997. godine, 17. februara, 7. septembra i 9. novembra 1998. godine i 3. marta 1999. godine) i doneo presudu P. 1415/97 od. 3. marta 1999. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca i obavezao ih da tuženoj naknade troškove postupka.

Protiv navedene prvostepene presude tužioci su izjavili žalbu.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 8869/99 od 1. marta 2000. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1415/97 od 3. marta 1999. godine.

Tužioci su protiv navedene drugostepene presude izjavili reviziju.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 4409/2000 od 11. jula 2001. godine usvojio reviziju, ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 8869/99 od 1. marta 2000. godine i predmet vratio drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9839/2001 od 27. marta 2002. godine vratio spise predmeta P. 1415/97 Trećem opštinskom sudu u Beogradu, radi ispravke presude.

Rešenjem P. 1415/97-99 od 16. maja 2002. godine ispravljena je presuda tog suda P. 1415/97 od 3. marta 1999. godine u uvodu u pogledu imena tužilaca tako što su navedena imena svih stanara predmetne stambene zgrade.

Tužioci su izjavili žalbu protiv rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1415/97-99 od 16. maja 2002. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8218/02 od 25. decembra 2002. godine vratio predmet P. 1415/97 Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka.

Nakon otklanjanja procesnog nedostatka – dostavljanja urednog punomoćja za zastupanje svih tužilaca, spisi predmeta su prosleđeni Okružnom sudu na odlučivanje o žalbi.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 2501/03 od 2. jula 2003. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca, potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1415/97 od 3. marta 1999. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P. 1415/97-99 od 16. maja 2002. godine u delu kojim je kao neosnovan odbijen zahtev tužilaca za iseljenje tužene iz zajedničkih prostorija, a ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1415/97 od 3. marta 1999. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P. 1415/97-99 od 16. maja 2002. godine, u preostalom delu koji se odnosi na utvrđenje prava privatne svojine na zgradi i zajedničkim prostorijama u sastavu te zgrade i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Postupak je nastavljen pred prvostepenim sudom u predmetu P. 2906/03. Treći opštinski sud u Beogradu je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu (17. februara, 12. maja, 21. septembra i 14. decembra 2004. godine), od kojih ročišta od 17. februara i 12. maja 2004. godine nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, i doneo rešenje P. 2906/03 od 14. decembra 2004. godine kojim je tužbeni zahtev tužilaca odbačen zbog nedostatka pravnog interesa na strani tužilaca i obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove postupka.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9963/05 od 17. februara 2006. godine uvažio žalbu tužilaca, ukinuo rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2906/03 od 14. decembra 2004. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je ožalbeno rešenje zasnovano na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka, pošto je izreka nerazumljiva, a dati razlozi nejasni.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmetu je dodeljen novi broj P. 819/06. Prvostepeni sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu (20. septembra i 13. novembra 2006. godine, 30. januara, 28. marta i 15. maja 2007. godine), od kojih ročište od 20. septembra 2006. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki za održavanje, a ročište od 28. marta 2007. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 819/06 od 15. maja 2007. godine odbacio tužbu u ovoj pravnoj stvari zbog nedostatka pravnog interesa na strani tužilaca i obavezao tužioce da tuženoj naknade parnične troškove.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13393/07 od 12. decembra 2007. godine ukinuo rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 819/06 od 15. maja 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

Ponovni postupak je nastavljen pred prvostepenim sudom u predmetu P. 1406/98. Sud je održao tri ročišta za glavnu raspravu (od 4. novembra 2008. godine, 27. januara i 24. februara 2009. godine) i doneo presudu P. 1406/08 od 24. februara 2009. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje prava privatne svojine uključujući i pravo upravljanja na zgradi u ulici Đuke Dinić broj 9 u Beogradu , kao i da su nosioci prava privatne svojine – vlasnici uključujući pravo upravljanja na predmetnoj zajedničkoj prostoriji i obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove postupka.

Tužioci su izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 5467/10 od 16. marta 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1406/08 od 24. februara 2009. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 19. aprila 2011. godine dostavljen punomoćniku tužilaca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) ; da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. st. 1. i 2.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave da preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka (član 373. stav 1. tačka 5)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak započeo 22. maja 1995. godine podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5467/10 od 16. marta 2011. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao preko 15 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, odlučivao pet puta, i to tri puta presudom (P. 1752/95 od 13. decembra 1995. godine, P. 1415/97 od 3. marta 1999. godine i P. 1406/08 od 24. februara 2009. godine) i dva puta rešenjem (P. 2906/03 od 14. decembra 2004. godine i P. 819/06 od 15. maja 2007. godine). Okružni sud u Beogradu je u odnosnoj pravnoj stvari doneo dve presude (Gž. 8869/99 od 1. marta 2000. godine i Gž. 2501/03 od 2. jula 2003. godine) i tri rešenja (Gž. 8030/96 od 31. decembra 1996. godine, Gž. 9963/05 od 17. februara 2006. godine i Gž. 13393/07 od 12. decembra 2007. godine), a presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5467/10 od 16. marta 2011. godine postupak je okončan.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka značajno doprineo i Okružni sud u Beogradu, jer je više puta ukidao prvostepene presude, a nije koristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom i da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stav u Evropskog suda za ljudska prava , činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavn i sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, kao i da je imao legitiman interes da sud u razumnom roku okonča parnicu u kojoj je zajedno sa stanarima iz svoje stambene zgrade tražio utvrđenje prava privatne svojine na stambenoj zgradi i zajedničkim prostorijama u sastavu te zgrade.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica nedelotvornog i neefikasnog postupanja Trećeg opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odred bom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1406/08.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u izn osu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno značaj predmeta spora i dužinu trajanja osporenog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u ovom delu , Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formlno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje prevashodno zasniva na navodima koji su bili izneti u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se već izjasnio Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 5467/10 od 16. marta 2011. godine. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Beogradu u navedenoj presudi dao dovoljno i jasno obrazloženje za svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra ni arbitrernim ni proizvoljnim. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca, već se u suštini traži od Ustavnog suda da još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 4 2b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti