Usvojena ustavna žalba zbog nepoštovanja prethodne odluke Ustavnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer Vrhovni kasacioni sud nije postupio po prethodnoj odluci Ustavnog suda o primeni roka zastarelosti. Osporena revizijska presuda je poništena i dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Šukrije Zeka, Avni Zeka, Bedri Zeka, Hazbije Šalja, Ivić Bahrije rođene Zeka i Uka Šalja, svih iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Šukrije Zeka, Avni Zeka, Bedri Zeka, Hazbije Šalja, Ivić Bahrije i Uka Šalja i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine i nalaže da se, u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, ponovo odluči o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Šukrija Zeka, Avni Zeka, Bedri Zeka, Hazbija Šalja, Ivić Bahrija rođena Zeka i Uka Šalja, svi iz Beograda, su preko punomoćnika Nemanje Jolovića, advokata iz Beograda podneli Ustavnom sudu 11. januara 2013. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , kao i povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvoran pravni lek iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

U ustavnoj žalbi se navodi sledeće: da su podnosioci ustavne žalbe u septembr u 1999. godine podneli tužbu radi naknade štete zbog smrti njihovog supruga i oca , poginulog u nesreći u Aleksinačkim rudnicima; da je presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5074/02 od 22. novembra 2005. godine usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužen a "Elektroprivreda Srbije" da svakom od tužilaca isplati naknadu nematerijalne štete; da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine preinačena prvostepena presuda, tak o što je tužbeni zahtev odbijen; da je Vrhovni sud Srbije, odlučujući o reviziji, presudom Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine odbio reviziju kao neosnovanu; da su nakon toga podnosioci izjavili Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv navedene drugostepene i revizijske presude, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku; da je Ustavni sud 13. oktobra 2011. godine doneo Odluku Už-482/2008 kojom je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje, poništio navedenu revizijsku presudu, odredio da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude i naložio da nadležni sudovi preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku ; da je povodom Odluke Ustavnog suda Už-482/2008, Vrhovni kasacioni sud ponovo odlučivao o reviziji podnosilaca tako što je osporenom presudom Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine reviziju odbio kao nedozvoljenu.

Podnosioci navode o povredama označenih ustavnih prava obrazlažu sledećim tvrdnjama:

- da je predmetni postupak započet još 1999. godine i da je okončan tek nakon 13 godina, čime je, po mišljenju podnosilaca povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava;

- da su u identičnim pravnim situacijama proisteklim iz istog štetnog događaja gotovo sva lica, osim podnosilaca, o stvarila pravo na naknadu štete, jer su sudovi usvajali tužbene zahteve, a kao dokaz ovoj tvrdnji dostavljaju presude Okružnog suda u Nišu Gž. 2854/07 od 24. januara 2006. godine , Višeg privrednog suda Pž. 1430/2000 od 31. maja 2000. godine, Vrhovnog suda Srbije Prev. 43/01 od 9. maja 2001. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 89/03 od 21. januara 2003. godine, čime je, po mišljenju podnosilaca, povređeno njihovo pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava ;

- da je osporenom presudom Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine Vrhovni kasacioni sud ponovo odbio reviziju podnosilaca, pozivajući se na stav Građanskog odeljenja od 10. februara 200 4. godine, ne poštujući stav Ustavnog suda iznet u Odluci Už-482/2008, a što je bio dužan da učini, s obzirom na Ustavom utvrđeni položaj Ustavnog suda, čime je, po mišljenju podnosilaca povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 13. Evropske konvencije.

Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete, kao i pravo na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52865/10 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rudar Ljah Zeka, suprug podnositeljke ustavne žalbe Šukrije Zeka i otac podnosilaca ustavne žalbe Avni Zeka, Bedri Zeka, Hazbije Šalja rođene Zeka i Bahrije Zeka, poginuo je u rudarskoj nesreći koja se dogodila 17. novembra 1989. godine u Aleksinačkim rudnicima. U istoj nesreći poginuo je i Uka Šalja, suprug podnositeljke Hazbije Šalja i otac podnosioca Uka Šalje.

Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Aleksincu K. 12/92 od 4. aprila 1996. godine, više odgovornih lica u Aleksinačkim rudnicima , oglašeno je krivim i osuđeno za krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi sa članom 189. stav 3. a u vezi sa stavom 2. istog člana Krivičnog zakona Republike Srbije.

Supruga i deca poginulog Ljah Zeke podneli su Trećem opštinskom sudu u Beogradu 27. septembra 1999. godine tužbu za naknadu nematerijalne i materijalne štete prouzrokovane navedenim štetnim događajem, a supruga i dete pok. Uka Šalje, podneli su istom sudu takvu tužbu 29. septembra 1999. godine. Parnice po ovim tužbama su spojene radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja. Tužbe su podnete Trećem opštinskom sudu u Beogradu koji se rešenjem P. 4298/01 od 31. decembra 2001. godine oglasio mesno nenadležnim i ustupio predmet Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu.

Delimičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5074/02 od 22. novembra 2005. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezano Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije" iz Beograda, kao prvotuženi, da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete isplati pojedinačne iznose bliže opisane u izreci presude, dok je stavom drugim izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže drugotuženi Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja iz Resavice da im naknadi nematerijalnu štetu i troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja koje su istakli prvotuženi i drugotuženi, stavom četvrtim izreke odbijen kao neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije koji je istakao prvotuženi, dok je stavom petim izreke određeno da će se u odnosu na preostali deo tužbenog zahteva u pogledu materijalne štete, kao i u odnosu na troškove postupka, postupak nastaviti nakon pravnosnažnosti ove delimične presude.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine preinačio delimičnu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5074/02 od 22. novembra 2005. godine, ispravljenu rešenjem Četvrtog opštinskog suda od 24. januara 2006. godine, u stavu prvom i delu stava trećeg izreke, u odnosu na tuženo JP "Elektroprivreda Srbije", tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženo JP "Elektroprivreda Srbije" obaveže da tužiocima nadoknadi nematerijalnu štetu na ime duševnih bolova zbog smrti bliskog lica.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da je revizija tužilaca neosnovana iz razloga što su tužbe za naknadu štete podnete 27. septembra 1999. godine i 29. septembra 1999. godine, odnosno nakon proteka roka od pet godina od dana kada je šteta nastala, te da je potraživanje tužilaca za naknadu štete zastarelo, u smislu odredbe člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Nakon donošenja navedene revizijske presude, tužioci u navedenom parničnom postupku su 29. aprila 2008. godine prvi put izjavili Ustavnom sudu ustavnu žalbu.

Istovremeno je pred Četvrtim opštinskom sudom u Beogradu nastavljen postupak, a radi odlučivanja o preostalom delu tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu materijalne štete, kao i odlučivanja o troškovima postupka.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1689/09 od 24. marta 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tuženi Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije" iz Beograda i Javno preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja iz Resavice obavežu da isplate tražene iznose na ime naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja.

Tužioci su 10. jula 2009. godine podneli žalbu protiv navedene prvostepene presude. Okružni sud u Beogradu je 10. oktobra 2009. godine doneo rešenje Gž. 21303/09 kojim je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu vratio spise predmeta radi dopune postupka.

Postupajući po zahtevu Ustavnog suda, Prvi osnovni sud u Beogradu je dostavio 17. februara 2010. godine Ustavnom sudu spise predmeta P. 52865/10, koji spisi su vraćeni prvostepenom sudu 21. maja 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je 2. februara 2011. godine doneo presudu Gž. 12390/10 kojom su odbijene kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrđena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1689/09 od 24. marta 2009. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už-482/2008 od 13. oktobra 2011. godine , pored ostalog, usvojena je ustavna žalba podnosilaca Šukrije Zeka, Avni Zeka, Bedri Zeka, Hazbije Šalja rođene Zeka, Bahrije Zeka, Hazbije Šalja i Uka Šalja i utvrđeno da je u postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 5074/02, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52865/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Istom odlukom je usvojena ustavna žalba ovih podnosilaca i utvrđeno da su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine povređen i prav o podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, poništena je navedena revizijska presuda i određeno da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine. Odlukom je naloženo nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se sporni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

U obrazloženju ove odluke je, pored ostalog navedeno: da je na sednici Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine utvrđen pravni stav da u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. Zakona o obligacionim odnosima), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja , samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni o glašen krivim za krivično delo; da je u konkretnom slučaju utvrđeno da su u krivičnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Aleksincu, u predmetu K-12/92, odgovorna lica oglašena krivim i osuđena na kaznu zatvora pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Aleksincu K. 12/92 od 4. aprila 1996. godine , te da u vezi pitanja primene roka zastarelosti potraživanja naknade štete koja je pričinjena krivičnim delom, Ustavni sud smatra da se na zastarelost primenjuju odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, ne samo kada se naknada štete zahteva od učinioca krivičnog dela kao neposrednog štetnika , već i od drugog lica koje odgovara za štetu iako nije u činilac krivičnog dela; da iz prethodno navedenih razloga Ustavni sud ocenjuje da su u konkretnom slučaju drugostepeni i revizijski sud proizvoljno primenili materijalno pravo, i to na štetu podnosilaca ustavne žalbe, primenjujući odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima ; da je Ustavni sud utvrdio da su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine, u kojoj je proizvoljno primenjeno materijalno pravo, povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava; da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine, kako bi nadležni Vrhovni kasacioni sud doneo novu odluku o reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine.

Nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-482/2008 od 13. oktobra 2011. godine, prvostepeni sud je spise predmeta dostavio Vrhovnom kasacionom sudu 1. decembra 2011. godine , radi izvršenja Odluke Ustavnog suda, odnosno radi ponovnog odlučivanja o reviziji tužilaca.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je Vrhovni kasaacioni sud povodom navedene odluke Ustavnog suda i revizije tužilaca, ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 399. 3akona o parničnom postupku ("Službeni glasnik PC" , br. 125/04 i 111/09) i da je našao da revizija tužilaca nije osnovana; da je predmet ovog spora tužbeni zahtev supruga i dece pok. rudara za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove, zbog smrti supruga i oca; da je takvo njihovo potraživanje zastarelo, kako to pravilno zaključuje Okružni sud u Beogradu pobijanom presudom, jer se rokovi zastarelosti računaju prema opštem propisu iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO); da propisani rokovi zastarelosti potraživanja iz člana 377. ZOO teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta uzrokovana, a ne i prema državi, odnosno pravnom licu koje odgovara umesto njega, po odredbama člana 172. ZOO, pa stoga potraživanje naknade štete, po osnovu odgovornosti za drugog, zastareva u rokovima propisanim odredbom člana 376. ZOO; da su u konkretnom slučaju bliska lica tužilaca poginula 17. novembra 1989. godine, a da su tužioci podneli tužbu za naknadu nematerijalne štete 27. septembra 1999. godine, odnosno 29. septembra 1999. godine, zbog čega je njihovo potraživanje prema tuženom JP "Elektroprivreda Srbije" zastarelo, budući da su tužbe podnete sudu nakon proteka više od pet godina od dana kada je šteta nastala.

U obrazloženju osporene revizijske presude se dalje navodi: da n isu od značaja navodi revizije tužilaca da je u sudskoj praksi Vrhovnog suda Srbije, u dve odluke (Prev . 43/01 od 9. maja 2001. godine i Rev. 89/03 od 21. januara 2003. godine) primenjen član 377. ZOO; ovo stoga što je navedeno pravno shvatanje da "rokovi zastarevanja potraživanja naknade štete iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta uzrokovana, a ne i prema državi, odnosno pravnom licu koje za štetu odgovara umesto njega, po odredbama člana 172. 3akona o obligacionim odnosima" utvrđeno na sednici Građanskog odeljenja od 10. februara 2004. godine; da je Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik PC", broj 16/08), koji se primenjuje od 1. januara 2010. godine, odredbom člana 43. stav 3, propisano da pravno shvatanje usvojeno na sednici odeljenja Vrhovnog kasacionog suda obavezuje sva veća u sastavu odeljenja; da Vrhovni kasacioni sud u okviru svoje nadležnosti, utvrđuje pravna shvatanja, koja obavezuju sudska veća građanskog odeljenja, a sve u cilju ujednačavanja sudske prakse; da se pravno shvatanje o primeni roka zastarelosti za naknadu štete uzrokovane krivičnim delom isključivo primenjuje u sudskoj praksi Vrhovnog kasacionog suda, od strane svih veća i da navedeno pravno shvatanje nije izmenjeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda.

U obrazloženju osporene presude se dalje navodi: da je Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja ove odluke posebno imao u vidu i to što je Ustavni sud odlučujući po ustavnim žalbama u odlukama Už-1980/2009 od 27. januara 2010. godine, Už-345/2008 od 17. marta 2010 . godine i Už-583/2008 od 1. aprila 2010. godine prihvatio navedeno pravno shvatanje od 10. februara 2004. godine; da su po Zakonu o uređenju sudova, sudovi samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana i obezbeđuju ustavnost i zakonitost, a samo Vrhovni kasacioni sud i Privredni apelacioni sud (ograničeno na nadležnost privrednih sudova) imaju nadležnost da usvajaju i utvrđuju pravne stavove i pravna shvatanja, radi jedinstvene primene materijalnog prava; da i Evropski sud za ljudska prava u više odluka navodi da stavove iz oblasti materijalnog i procesnog prava utvrđuju tzv. stručni sudovi; da su naknada štete i zastarelost instituti materijalnog (obligacionog) prava, pa zato tumačenje značenja odredaba čl. 376. i 377. u vezi čl. 172. ZOO može dati samo Vrhovni kasacioni sud , a ne Ustavni sud, jer pitanja koja se odnose na zastarelost potraživanja naknade štete ne spadaju u oblast ljudskih i manjinskih prava i sloboda; da je sudska praksa u primeni ovih instituta, počev od usvajanja pomenutog pravnog shvatanja revizijskog suda od 10. februara 2004. godine saglasna, dosledna i neprotivurečna.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čije povred e se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stav 2. Ustava je utvrđeno da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.

Odredbama člana 166. Ustava je utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode i da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Odredbama člana 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, kao i da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom.

Odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropske konvencije) je propisano da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Odredbom člana 13. Evropsk e konvencij e je propisano da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je propisano da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

Odredbama člana 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11) je propisano da su sudovi samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost i da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbama člana 43. istog zakona je propisano da sednica odeljenja Vrhovnog kasacionog suda razmatra pitanja iz delokruga sudskih odeljenja, da se sednica odeljenja saziva i ako između pojedinih veća nastane nesaglasnost u primeni propisa ili ako jedno veće odstupi od pravnog shvatanja prihvaćenog u svojoj praksi ili od pravnog shvatanja koje su prihvatila sva veća i da pravno shvatanje usvojeno na sednici odeljenja obavezuje sva veća u sastavu odeljenja.

5. Ustavni sud je, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, utvrdio Stav koji se odnosi na rok zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom i koji glasi: „U slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete. Isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje. U svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima “.

6. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je konstatovao da je odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije suštinski istovetna odredbi člana 32. stav 1. Ustava, te da Sud ocenu navoda o povredi prava na pravično suđenje vrši u odnosu na član 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da podnosici navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlažu tvrdnjom da je nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-482/2008 od 13. oktobra 2011. godine i poništaja presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine, nadležni Vrhovni kasacioni sud doneo 3. oktobra 2012. godine osporenu presudu Rev. 17/11 u kojoj je ponovo, kao i u prethodnoj revizijskoj presudi, odbio reviziju podnosilaca, jer je ocenio da je potraživanje podnosilaca zastarelo.

Imajući u vidu izneto, kao i obrazloženje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je imperativnim odredbama člana 166. Ustava utvrđeno da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji, pored ostalog, štiti i obezbeđuje zaštitu ljudskih i manjinski h prava i s loboda, te da se neposredna ustavnosudska zaštita pojedinca, u skladu sa članom 170. Ustava, obezbeđuje i ostvaruje u postupku po ust avnoj žalbi pred Ustavnim sudom.

Ustavni sud dalje konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud, pored ostalog, utvrđuje da li je prilikom odlučivanja o pravima i obavezama pojedinaca od strane redovnih sudova povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda tog pojedinca, te da Ustavni sud u principu nije nadležan da kao instancioni sud preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava.

Međutim, Ustavni sud posebno naglašava da je zadatak Ustavnog suda da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe . Navedena očigledna arbitrernost i nepravičnost u postupanju i odlučivanju redovnih sudova i posledično povreda prava na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, će postojati uvek u situaciji kada redovni sudovi proizvoljno primene materijalno pravo, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, u kom slučaju će Ustavni sud utvrditi povredu prava na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud dalje konstatuje da je imperativn im odredbama člana 171. Ustava utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, te da Ustavni sud može odrediti način izvršenja svoje odluke, kao i da je odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pored ostalog, propisana obaveza državnih i drugih organa da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. S tim u vezi, Sud dalje ukazuje da je, na osnovu član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi, kao način otklanjanja štetnih posledica, poništi odluku (presudu ili rešenje) Vrhovnog kasacionog suda kojom je povređeno pravo na pravično suđenje podnosioca i odredi, odnosno naloži donošenje nove odluke od strane Vrhovnog kasacionog suda . Ovo dalje znači da u situaciji kada je zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje poništena odluka Vrhovnog kasacionog suda i određeno donošenje nove odluke, izvršenje odluke Ustavnog suda ne podrazumeva samo formalno donošenje nove odluke od strane Vrhovnog kasacionog suda, već i postupanje i odlučivanje kasacionog suda u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda koja se izvršava.

7. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je Ustavni sud u svojoj Odluci Už-482/2008 od 13. oktobra 2011. godine, pored ostalog, usvojio ustavnu žalbu istih podnosilaca kao i u ovoj ustavnoj žalbi i utvrdio da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je takvu odluku doneo jer je ocenio da je povreda prava na pravično suđenje nastala usled očigledno proizvoljne primene materijalnog prava od strane Vrhovnog suda Srbije o pitanju roka zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom, i to na štetu podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud dalje konstatuje da je u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, istom odlukom poništio navedenu revizijsku presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku po reviziji.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud, postupajući po Odluci Ustavnog suda Už-482/2008 doneo osporenu presudu Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine, te da je i pored naloga Ustavnog suda i ocena iznetih u Odluci Už-482/2008, ponovo odbio reviziju podnosilaca, ocenjujući, kao i u prethodnoj presudi, da je njihovo potraživanje zastarelo. Ovakvu svoju odluku u pogledu primene materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je zasnovao na oceni koja je, u suštini, istovetn a oceni datoj u poništenoj presudi Vrhovnog suda Srbije Rev. 2002/07 od 29. avgusta 2007. godine. Stoga Ustavni sud nalazi da nije potrebno da posebno i ponovo obrazlaže svoj pravni stav koji se odnosi na rok zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom, a koji je detaljno obrazložen u Odluci Už-482/2008.

Imajući u vidu deo obrazloženja osporene revizijske presude, Ustavni sud smatra da je potrebno da još jednom posebno ukaže na svoj stav da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da kao instancioni sud preispituju zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene procesnog i/ili materijalnog prava. Međutim, u situaciji kada je primena procesnog i/ili materijalnog prava od strane redovnih sudova očigledno proizvoljna, arbitrerna i na štetu podnosioca ustavne žalbe, tada Ustavni sud, pružajući podnosiocu ustavne žalbe neposrednu ustavnosudsku zaštitu, utvrđuje povredu Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje.

Stoga je, po oceni Ustavnog suda, bez osnova ukazivanje u osporenoj revizijskoj presudi na to da „su naknada štete i zastarelost instituti materijalnog (obligacionog) prava, pa zato tumačenje značenja odredbi iz čl. 376. i 377. u vezi čl. 172. ZOO može dati samo Vrhovni kasacioni sud, a ne Ustavni sud, jer pitanja koja se odnose na zastarelost potraživanja naknade štete ne spadaju u oblast ljudskih i manjinskih prava i sloboda“. Ovo posebno iz razloga što je u konkretnom slučaju upravo očigledno proizvoljnim tumačenjem navedenih instituta i odredbi Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni kasacioni sud ponovo povredio Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje podnosilaca, a što nesporno jeste „oblast ljudskih i manjinskih prava i sloboda“ za čiju zaštitu je nadležan Ustavni sud .

Takođe, Ustavni sud naglašava da iz odredaba člana 142. stav 1. i člana 145. stav 1. Ustava proizlazi dužnost sudova opšte i posebne nadležnosti da, pored ostalog, sude na osnovu Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora, te da se sudske odluke moraju, pored ostalog, zasnivati na Ustavu i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Pored toga, i prema, u osporenoj revizijskoj presudi pomenutom Zakonu o uređenju sudova, proizlazi obaveza sudova da štite slobode i prava građana i obezbeđuju ustavnosti i zakonitost . To dalje znači da ukoliko izostane zaštita Ustavom garantovanih prava od strane redovnih sudova, Ustavni sud je kao poslednja nacionalna instanca dužan da u postupku po ustavnoj žalbi pruž i i obezbedi neposrednu ustavnosudsku zaštitu prava i sloboda garantovanih Ustavom.

S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je u jednoj od poslednjih presuda donetih u odnosu na Republiku Srbiju u predmetu ''Anđelković protiv Srbije'' (predstavka broj 1401/08, od 19. marta 2013. godine, st. 24. do 29.) dao sledeću ocenu:

„24. Sud na početku podseća da njegov zadatak nije da preuzima ulogu domaćih sudova. Prvenstveno je na domaćim vlastima, posebno sudovima, da reše probleme tumačenja domaćeg zakonodavstva (vidi, među mnogim autoritetima, Brualla Gómez de la Torre protiv Španije, 19. decembar 1997. godine, stav 31, Izveštaji o presudama i odlukama 1997-VIII). U tom slučaju, Sud neće postavljati pitanje tumačenja domaćeg prava od strane domaćih sudova, osim u slučaju očigledne proizvoljnosti (vidi, mutatis mutandis, Ādamsons protiv Letonije, broj 3669/03, stav 118., 24. jun 2008. godine), drugim rečima, kada uoči da je primena prava od strane domaćih sudova u određenom slučaju bila očigledno pogrešna ili takva da su izvedeni proizvoljni zaključci i/ili uskraćivanja pravde (vidi, mutatis mutandis, Farbers i Harlanova protiv Litvanije (odluka), broj 57313/00, 6. septembar 2001. godine, i, mada u kontekstu člana 1. Protokola broj 1, Beyeler protiv Italije [VV], broj 33202/96, stav 108., ECHR 2000-I).

25. Ako se vratimo na konkretan slučaj, Sud nalazi da je član 6. stav 1. primenjiv, s obzirom da su domaći sudovi bili pozvani da odluče u sporu u vezi sa pravom na preostalu isplatu regresa za godišnji odmor, što se može smatrati građanskim pravom na koje bi podnosilac predstavke mogao da polaže pravo, na argumentovanim osnovama, prema srpskom pravu.

26. Dalje, čak i ako bi se prihvatila tvrdnja Vlade da je odbijanje zahteva u skladu sa doslednom praksom Okružnog suda u takvim stvarima, Sud smatra da to nije od značaja za slučaj, pošto predmet razmatranja Suda u konkretnom slučaju nije moguća pravna nesigurnost koja proizlazi iz drugačijeg tumačenja domaćeg prava od strane domaćih sudova; pre je osnovno pitanje u konkretnom slučaju, koje ga razlikuje, između ostalog, od mnogih drugih slučajeva pred ovim Sudom, uključujući i slučaj Karuna, element proizvoljnosti uočen u presudi po žalbi na koju se pritužuje.

27. Posebno, Sud primećuje da srpsko radno pravo koje reguliše isplatu regresa za godišnji odmor nije nejasno i dvosmisleno, već jasno propisuje slučajeve u kojima zaposleni imaju pravo na takve dodatne isplate (vidi stavove 11-14.). Prvostepeni sud je utvrdio određene činjenice i našao da je podnosilac predstavke imao pravo na isplatu regresa za godišnji odmor koji je tražio. Okružni sud je preinačio presudu po žalbi i odbio zahtev podnosioca predstavke, a da se čak nije ni pozvao na činjenice i radno zakonodavstvo, kako ih je prezentovao prvostepeni sud. On se u spornoj presudi nije pozvao ni na to kakav je zakon, kako ga je trebalo primeniti na slučaj podnosioca predstavke i da li su uslovi predviđeni u važećem pojedinačnom i opštem kolektivnom ugovoru bili ispunjeni u slučaju podnosioca predstavke. Okružni sud je, zanemarivši radno pravo koje se primenjuje, odbio zahtev podnosioca predstavke, jedino po osnovu toga da bi „usvajanje zahteva podnosioca predstavke značilo da bi podnosilac predstavke bio tretiran povoljnije nego njegove kolege, koje takođe nisu dobile isplatu preostalog regresa za godišnji odmor.” (vidi stav 8. u gornjem tekstu). Ovo obrazloženje nije imalo zakonski osnov (vidi, mutatis mutandis, De Moor protiv Belgije, 23. jun 1994. godine, stav 55, serija A broj 292-A), i temeljilo se na nečemu što predstavlja apstraktnu tvrdnju sasvim izvan svake razumne sudske procene. Štaviše, veza između utvrđenih činjenica, prava koje je primenjeno i ishoda postupka, u potpunosti ne postoji u spornoj presudi. Sud, prema tome, nalazi da se takva proizvoljna odluka Okružnog suda svodi na uskraćivanje pravde u slučaju podnosioca predstavke (vidi, mada u kontekstu ocene dokaza, Khamidov protiv Rusije, broj 72118/01, stav 175., 15. novembar 2007. godine, i kao suprotan predmet Camilleri protiv Malte (odluka), broj 51760/99, 16. mart 2000. godine).

28. Najzad, Sud primećuje da u datom trenutku podnosilac predstavke nije na raspolaganju imao nijedno pravno sredstvo protiv ove presude po žalbi.

29. U ovim okolnostima, Sud smatra da Okružni sud nije pravično presudio u slučaju podnosioca predstavke i nalazi da je prema tome došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije“.

Kada je reč o delu obrazloženja osporene revizijske presude u kome se Vrhovni kasacioni sud poziva na član 43. stav 3. Zakona o uređenju sudova i obavezu sudskih veća građanskog odeljenja da se pridržavaju stavova usvojenih na sednici odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud još jednom naglašava da imperativna odredba člana 171. stav 1. Ustava obavezuje sudove da izvršavaju odluke Ustavnog suda, te da izvršavanje odluke Ustavnog suda podrazumeva donošenje nove odluke ukoliko je to naloženo, kao i postupanje i odlučivanje sudova u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u odluci Ustavnog suda. To dalje znači da je u osporenoj presudi neosnovano pozivanje kasacionog suda na zakonom predviđenu obaveznost postupanja po sopstvenim pravnim stavovima, posebno u situaciji kada je Ustavni sud utvrdio da se takvim pravnim stavom povređuje Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje podnosilaca ustavne žalbe.

U vezi sa delom obrazloženja osporene presude u kome se navode odluke Ustavnog suda u kojim je „prihvaćeno pravno shvatanje od 10. aprila 2004. godine“, Ustavni sud ukazuje da je pozivanje Vrhovnog kasacionog suda na navedene odluke Ustavnog suda neosnovano. Naime, Ustavni sud je Odluci Už-583/2008 od 1. aprila 2010. godine „ ... pošao od odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše pitanje zastarevanja potraživanja naknade prouzrokovane štete i utvrdio da su odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisani subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade prouzrokovane štete, koji iznose tri godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu pričinilo, odnosno pet godina od kad je šteta nastala. U slučaju kad je, pak, šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za to krivično delo je predviđen duži rok zastarelosti od onog navedenog u članu 376. Zakona, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu u ovom slučaju, a saglasno odredbi člana 377. stav 1. Zakona, zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, da bi se mogao primeniti duži rok zastarelosti potraživanja naknade štete od opšteg roka, potrebno je da je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Međutim, saglasno odredbi člana 13. Zakona o parničnom postupku, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca, parnični sud je vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, duži rok za nastupanje zastarelosti potraživanja od opšteg roka propisanog odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima bi se mogao primeniti samo u slučaju da je presudom krivičnog suda utvrđeno postojanje krivičnog dela čijim je izvršenjem šteta nastala. Međutim, kako i iz navoda ustavne žalbe proizlazi da krivični postupak protiv eventualnih učinilaca krivičnog dela nikada nije ni pokrenut, to se onda u konkretnom slučaju, prema nalaženju Ustavnog suda, primenjuju opšta pravila o zastarelosti, utvrđena odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima“. Isti stav je Ustavni sud zauzeo i u preostalim navedenim odlukama.

Za razliku od navedenih odluka Ustavnog suda, u konkretnom slučaju je nesporno utvrđeno da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Aleksincu K. 12/92 od 4. aprila 1996. godine, više odgovornih lica u Aleksinačkim rudnicima, oglašeno krivim i osuđeno za krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 4. u vezi sa članom 189. stav 3. a u vezi sa stavom 2. istog člana Krivičnog zakona Republike Srbije, te da, stoga, ima mesta primeni dužeg roka iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu sve prethodno izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je utvrdio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine kako bi nadležni Vrhovni kasacioni sud, u skladu sa nalogom za odlučivanje prema ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, ponovo odlučio o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2854/07 od 14. marta 2007. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u Odluci Už-482/2008 od 13. oktobra 2011. godine utvrdio da je u postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 5074/02, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 52865/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophode mere kako bi se osporeni parnični postupak okončao u najkraćem roku. Ustavni sud dalje konstatuje da su nakon donošenja ove odluke Ustavnog suda , spisi predmeta dostavljeni kasacionom sudu 1. decembra 2011. godine, te da je u nastavku postupka Vrhovni kasacioni sud doneo osporenu presudu Rev. 17/11 od 3. oktobra 2012. godine u roku od deset meseci. Po oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje nastavka spornog postupak ne ukazuje na to da je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te da su, stoga, ovi navodi očigledno neosnovani, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o osnovanosti navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je Odlukom Už-486/2008 od 13. oktobra 2011. godine, odlučio o ovim navodima podnosilaca ustavne žalbe i da je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava. S obzirom na izneto i da se načelo ne bis in idem, primenjuje, pored ostalog, i u parničnom postupku, znači da je ponovna tužba nedopuštena u pravnosnažno presuđenoj stvari. Imajući u vidu da se u ovom slučaju pravila parničnog postupka primenjuju na osnovu člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, prema kome se o pitanjima postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, te da prema članu 291. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br oj 72/11), sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

U vezi navoda o povredi prava iz člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci navode o povredi ovog prava, u suštini, obrazlažu tvrdnjama o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, o čemu je Sud odlučio.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno značaj prava o kome su sudovi odlučivali, te da po oceni Suda navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanjem tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.

10. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvojena ustavna žalba zbog nepoštovanja prethodne odluke Ustavnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti