Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku male vrednosti koji je trajao skoro 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, uzimajući u obzir i njegov doprinos odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Nove Pazove kod Stare Pazove , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. maja 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P. 778/17 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. B . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev M. B . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Nove Pazove kod Stare Pazove je , 10. februara 2020. godine, preko punomoćnika D . V . i J . S, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi u predmetu P. 778/17, kao i protiv presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 833/19 od 23. oktobra 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da je parnica u sporu male vrednosti, koja se vodi po skraćenom postupku, trajala skoro 15 godina , što predstavlja očiglednu povred u na suđenje u razumnom roku ; da je osporena presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici, kojom je potvrđena prvostepena odbijajuća presuda, doneta uz očigledno proizvoljnu primenu kako materijalnog, tako i procesnog prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 4.000 evra, kao i da mu dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Rumi P. 778/17 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 25. novembra 2005. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Rumi tužbu protiv tuženog JP „V.“ Ruma, radi naknade štete zbog neotklanjanja kvara na vodovodnoj mreži . Predmet je zaveden pod brojem P. 833/05.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 21. decembra 200 5. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 11. januar 2006. godine nije moglo biti održano, zbog neurednog pozivanja tužioca. Stoga je ovo ročište održano 13. februara 2006. godine. U periodu do prvog presuđenja, zakazano je još osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana , i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Ročišta su zakazivana na po mesec dana, s tim da je jedan od intervala između ročišta iznosio čak sedam meseci. U okviru dokaznog postupka obavljeno je saslušanje jednog svedoka, dok je drugi svedok saslušan zamolnim putem . Glavna rasprava je zaključena 1. marta 200 7. godine.

Presudom Oštinskog suda u Rumi P. 833/05 od 1. marta 20 07. godine tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan.

Tužilac je 24. maja 20 07. godine izjavio žalbu . Spisi parničnog predmeta su 11. septembra 20 07. godine prosleđeni Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici, kao nadležnom drugostepenom sudu. Rešenjem Gž. 1909/07 od 28. aprila 20 09. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je 4. maja 2009. godine vraćen na ponovni postupak . Zaveden je pod brojem P. 340/09.

Prvo ročište (u ponovnom postupku) zakazano je za 7. septembar 2009. godine, ali isto nije održano, jer tužilac nije bio uredno pozvan. Stoga je ovo ročište održano 4. novembra 2009. godine. I pored prisustva većeg broj pozvanih svedoka, ročište zakazano za 17. decembar 2009. godine nije održano. Razlog tome bila je predstojeća reforma organizacije sudova u Republici Srbiji.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Opštinskog suda u Rumi preuzeo je Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi. Predmet je zaveden pod brojem P. 1846/10.

Glavna rasprava zakazana je za 3. decembar 2010. godine. Do narednog presuđenja zakazano je još 21 ročište za glavnu raspravu. Ročišta su zakazivana u periodu od jedan i po do četiri meseca, ali su primetna tri izuzetno duga intervala između ročišta (devet, 13 i 11 meseci). Saslušano je 13 svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke.

Na ročištu održanom 3. decembra 2015. godine uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile, pa je Osnovni sud u Rumi, koji je 1. januara 2014. godine preuzeo nadležnost Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Rumi, konstatovao da se tužba smatra povučenom. Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 455/17 od 10. maja 2017. godine ukinuta je navedena odluka (tužilac bio opravdano sprečen da pr istupi na ročište, jer je nad njim bio određen pritvor), a potvrđeno rešenje od 27. marta 2017. godine kojim je odbačen kao neblagovremen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P. 778/17. Glavna rasprava je zaključena 11. aprila 2019. godine.

Presudom Osnovnog suda u Rumi P. 778/17 od 11. aprila 2019. godine ponovo je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je 5. juna 201 9. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su 8. jula 201 9. godine prosleđeni Višem sudu u Sremskoj Mitrovici . Osporenom presudom Gž. 833/19 od 23. oktobra 2019. godine navedena prvostepena presuda je potvrđena u celini. Spisi parničnog predmeta su 21. novembra 2019. godine vraćeni prvostepenom sudu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja rešenja Osnovnog suda u Rumi P. 778/17 od 3. decembra 2015. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 25. novembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Rumi, i da je okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 833/19 od 23. oktobra 2019. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao 13 godina i 11 meseci. Napred izneto, samo po sebi , ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje postupka u sporu male vrednosti od skoro 14 godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se jedino može pripisati nedovoljnoj efik asnosti prvostepenog suda. Više neprimereno dugih perioda između ročišta za glavnu raspravu nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovoj parnici nije postupao efikasno i ažurno .

Međutim, Ustavni sud ne može da zanemari činjenic u da je podnosilac ustavne žalbe opravdano propustio ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 3. decembar 2015. godine , što je imalo za posledicu donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom. Imajući u vidu da je predlog za vraćanje u pređašnje stanje podnet neblagovremeno, Ustavni sud smatra da se period do ukidanja rešenja o povlačenju tužbe (oko godinu i po dana) ne može staviti na teret sudu i da to predstavlja doprinos podnosioca ustavne žalbe produžavanju trajanja postupka.

Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izre ke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i utvrđeni doprinos podnosioca ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen og akta.

Tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stava 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akta, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke .

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti