Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u krivičnom postupku za primanje mita

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, dok je odbacuje u delu koji se tiče pretpostavke nevinosti. Nije utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog bekstva podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladislava Kostića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladislava Kostića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu K. 1480/05, Kv. 3384/07 od 9. januara 2008. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 1403/2010 od 1. aprila 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladislav Kostić iz Beograda, preko punomoćnika Vojina Biljića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 7. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, odnosno čl. 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da se protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu vodi krivični postupak zbog krivičnog dela primanje mita; da je sud, bez ikakvih dokaza, podnosioca oglasio krivim za krivično delo koje mu se stavlja na teret i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, koja presuda je potom ukinuta u žalbenom postupku; da je u ponovnom postupku Okružni sud u Beogradu doneo osporeno rešenje K. 1480/05, Kv. 3384/07 od 9. januara 2008. godine o određivanju pritvora podnosiocu, koje je dostavljeno braniocu tek nakon dve godine od dana njegovog donošenja; da je, nakon dostavljanja, branilac podnosioca izjavio žalbu protiv tog rešenja, koja je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž. 1403/2010 od 1. aprila 2010. godine odbijena kao neosnovana, i koje je braniocu dostavljeno 13. aprila 2010. godine; da je u toku postupka pred Apelacionim sudom, Apelacioni javni tužilac dostavio podnesak Ktr-I 794/2010 od 1. aprila 2010. godine, koji nije dostavljen okrivljenom, pa okrivljeni nije bio u mogućnosti da se na njega izjasni, čime je grubo prekršen princip „jednakosti oružja“, zbog čega je došlo do „odsustva zakonitog lišenja slobode“ i povrede njegovog prava na pravično suđenje, kao i prava na pretpostavku nevinosti.

Prema navodima ustavne žalbe, postupajući sud je namerno izbegao da podnosiocu dostavi podnesak Apelacionog javnog tužioca Ktr-I 794/2010 od 1. aprila 2010. godine, takođe ignorišući predlog okrivljenog da se održi usmena rasprava, već je zakazao sednicu veća, ne obaveštavajući ni okrivljenog niti njegovog branioca, i u prisustvu Apelacionog javnog tužioca doneo rešenje kojim je žalbu okrivljenog odbio kao neosnovanu. Ovakvo postupanje podnosilac smatra kršenjem principa „jednakosti oružja“, kao elementa prava na pravično suđenje i povredom prava podnosioca zajemčenog odredbama člana 32. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da postoji i povreda „prava na zabranu diskriminacije“, jer javni tužilac „abolira od krivičnog gonjenja“ davaoce mita P.M. i A.M, s obzirom da krivično gonjenje podnosioca ustavne žalbe proizlazi „iz istog činjeničnog sklopa“, a javni tužilac goni samo podnosioca, kao navodnog primaoca mita, a ne i davaoce mita, koji u tom postupku imaju, mnogo povoljniji, status oštećenih.

U ustavnoj žalbi se navodi da je postupak određivanja pritvora trajao dve godine i tri meseca, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje.

Takođe, podnosilac smatra da mu je uskraćeno pravo na pristup sudu i pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenata prava na pravično suđenje, jer Apelacioni sud nije odgovorio na navode iz žalbe okrivljenog (podnosioca ustavne žalbe), kojima se ističu povrede osnovnih ljudskih prava i sloboda. Sve napred navedeno podnosilac smatra povredom prava iz člana 32. Ustava.

Po navodima podnosioca, vođenje krivičnog postupka protiv njega bez postojanja ijednog neposrednog dokaza i, time, prebacivanje tereta dokazivanja da nije kriv na podnosioca, govore da u tom postupku postoji pretpostavka njegove krivice, čime je povređeno podnosiočevo pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povrede označenih prava, poništi osporena rešenja i podnosiocu dosudi naknadu štete „povodom protivustavnog postupanja sudova“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporena rešenja i iz njih i navoda ustavne žalbe utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Pred Okružnim sudom u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe i N.B. vođen je krivični postupak zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 22. Osnovnog krivičnog zakona, po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1455/03 od 21. novembra 2003. godine.

Odlučujući o predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu od 20. decembra 2007. godine, veće Okružnog suda u Beogradu je 9. januara 2008. godine donelo osporeno rešenje K. 1480/05, Kv. 3384/07 kojim je podnosiocu određen pritvor na osnovu člana 142. stav 2. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, koji se okrivljenom ima računati od dana i časa lišenja slobode, pri čemu pritvor po tom rešenju može trajati do objavljivanja presude, a najduže mesec dana. U osporenom rešenju se navodi:

- da okrivljeni (podnosilac ustavne žalbe) nije primio poziv za glavni pretres zakazan za 16. novembar 2007. godine i da je na povratnici u spisima predmeta naznačeno da je „u inostranstvu“;

- da je iz izveštaja Odeljenja za potrage Ministarstva unutrašnjih poslova od 12. oktobra 2007. godine utvrđeno da okrivljeni ima prijavljeno prebivalište u Beogradu, ulica Meštrovićeva broj 27, ali da ne živi na datoj adresi, već se unazad dve godine nalazi u inostranstvu;

- da je, imajući u vidu napred navedeno, veće našlo „da u odnosu na okrivljenog stoje razlozi za određivanje pritvora propisani odredbom člana 142. stav 2. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, s obzirom da okrivljeni očigledno izbegava dolaske na glavni pretres, imajući pri tome u vidu saznanje istog da se protiv njega vodi krivični postupak, te je, po nalaženju veća u konkretnom slučaju određivanje pritvora jedina mera za obezbeđivanje prisustva okrivljenog na glavnom pretresu“.

Rešavajući o žalbi branioca okrivljenog protiv osporenog rešenja o određivanju pritvora, Apelacioni sud u Beogradu je 1. aprila 2010. godine doneo osporeno rešenje Kž. 1403/2010, kojim je žalbu odbio kao neosnovanu, prihvatajući u potpunosti navode i razloge prvostepenog suda za određivanje pritvora.

4. Postupajući po nalogu Ustavnog suda, vršilac funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu je dostavio izjašnjenje predsednika sudećeg veća na navode ustavne žalbe, u kome se navodi:

- da je optužnica protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela primanja mita podignuta 21. novembra 2003. godine;

- da je presudom Okružnog suda u Beogradu K. 1165/03 od 14. oktobra 2004. godine podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine;

- da je ova presuda ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. 2076/03 od 8. juna 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje;

- da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu K. 1480/05, Kv. 3384/07 od 9. januara 2008. godine podnosiocu određen pritvor, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku, i da je to rešenje dostavljeno Okružnom javnom tužilaštvu i Ministarstvu unutrašnjih poslova, uz dopis;

- da je 27. oktobra 2008. godine sudu dostavljeno punomoćje, koje je majka podnosioca ustavne žalbe potpisala advokatu Snežani Kovačević kao braniocu okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe;

- da je tom prilikom angažovani branilac kopirao osporeno rešenje o određivanju pritvora ;

- da je advokat Snežana Kovačević, dopisom od 22. februara 2010. godine, obavestila sud da je podnosiocu ustavne žalbe otkazala punomoćje za odbranu;

- da je 15. marta 2010. godine advokat Vojin Biljić dostavio Višem sudu u Beogradu punomoćje za odbranu podnosioca i tom prilikom mu je uručeno osporeno rešenje o određivanju pritvora;

- da je žalba novoangažovanog branioca izjavljena protiv osporenog rešenja o određivanju pritvora odbijena kao neosnovana rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž. 1403/10 od 1. aprila 2010. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 34. stav 3. Ustava utvrđuje da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Član 24. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), pored ostalog, propisuje: da u prvom stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od dvojice sudija i trojice sudija-porotnika za krivična dela za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju od petnaest godina ili teža kazna, a u većima sastavljenim od jednog sudije i dvojice sudija-porotnika za krivična dela za koja je propisana blaža kazna. U prvom stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od trojice sudija kad je to predviđeno ovim zakonikom ili drugim zakonom. Kad se primenjuju posebne odredbe o skraćenom postupku, u prvom stepenu sudi sudija-pojedinac (stav 1.); da prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom zakoniku ili u drugom zakonu (stav 6.).

Članom 142a ZKP je propisano: da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a odluka o produženju ili ukidanju pritvora se donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (stav 1.); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (stav 2.); da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana, ali se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (stav 3.); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (stav 4.); da se izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (stav 5.).

Članom 373. ZKP propisano je da će primerak žalbe prvostepeni sud dostaviti protivnoj stranci (čl. 162. i 163), koja može u roku od osam dana od dana prijema podneti sudu odgovor na žalbu, kao i da će žalbu i odgovor na žalbu, sa svim spisima, prvostepeni sud dostaviti drugostepenom sudu.

Član 374. stav 1. ZKP propisuje da, kad spisi sa žalbom stignu drugostepenom sudu, predsednik žalbenog veća određuje sudiju izvestioca, a ako se radi o krivičnom delu za koje se goni po zahtevu javnog tužioca, sudija izvestilac će spise dostaviti nadležnom javnom tužiocu, koji je dužan da ih bez odlaganja, a najkasnije u roku od petnaest dana, razmotri i stavi svoj predlog ili izjavi da će predlog staviti na sednici veća i da ih vrati sudu.

Član 402. ZKP, pored ostalog, propisuje: da će se na postupak po žalbi na rešenje shodno primenjivati odredbe čl. 364, 366, 372, 374. st. 1, 3. i 4, čl. 382. i 384. ovog zakonika (stav 1.); da je, ako ovim zakonikom drukčije nije određeno, sud dužan da odluku o žalbi sa spisima dostavi sudu koji je doneo rešenje, najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema spisa od tog suda (stav 3.).

6. Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, povređeno time što je krivični postupak trajao suviše dugo, što je sud propustio da izvrši blagovremenu dostavu rešenja o određivanja pritvora, kao i time što je „period koji je protekao od dana izjavljivanja žalbe do dana rešavanja iznosio punih mesec dana“.

Ocenjujući postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od činjenica da je optužnica protiv podnosioca ustavne žalbe podignuta 21. novembra 2003. godine, da je prvostepena presuda izrečena 14. oktobra 2004. godine, kao i da je presuda ukinuta rešenjem drugostepenog suda 8. juna 2005. godine. Dakle, prvostepeni postupak je trajao manje od 11 meseci, a odlučivanje o žalbi protiv prvostepene presude oko osam meseci, što sve, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja trajanje suđenja preko razumnog roka.

Nakon vraćanja predmeta na ponovno suđenje, krivični postupak nije mogao biti nastavljen s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe, kao jedan od optuženih, postao nedostupan organima Republike Srbije, zbog čega mu je postupajući sud i odredio pritvor. Osim toga, iz navoda same ustavne žalbe nesporno je da se podnosilac ustavne žalbe ne nalazi u Republici Srbiji i to duže vreme, iz čega sledi i da nije dostupan državnim organima Republike Srbije, a činjenica da zna da se protiv njega vodi krivični postupak, jer je u tom postupku angažovao i branioce, osnovano upućuje na zaključak da se krije ili da je u bekstvu. Ovu činjenicu ne spori ni podnosilac ustavne žalbe i ona, po oceni Ustavnog suda, predstavlja jedini razlog zbog koga osporeni krivični postupak još uvek traje. Pri svemu navedenom, Ustavni sud ističe da je pravno i logički neutemeljeno da se na povredu prava na suđenje u razumnom roku poziva lice zbog čijeg odsustva postupak ne može da se nastavi, niti može da mu se uruči rešenje o određivanju pritvora. Ustavni sud ukazuje da se označeno ustavno pravo, po svojoj prirodi, garantuje okrivljenom licu koje učestvuje u krivičnom postupku, što sa podnosiocem očigledno nije slučaj.

Tvrdnja podnosioca da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno i time što njegovom braniocu osporeno rešenje o određivanju pritvora nije blagovremeno uručeno, ne odgovara činjeničnom stanju utvrđenom u ovom ustavnosudskom postupku. Naime, nakon donošenja rešenja o ukidanju prvostepene presude, za branioca optuženog (podnosioca ustavne žalbe) angažovana je Snežana Kovačević, advokat iz Beograda, koja je punomoćje za odbranu sudu dostavila 27. oktobra 2008. godine, kada joj je uručeno i osporeno rešenje o određivanju pritvora. Protiv osporenog rešenja branilac Snežana Kovačević nije uložila žalbu, već je 22. februara 2010. godine otkazala punomoćje za odbranu. Novoangažovani branilac, advokat Vojin Biljić, dostavio je 15. marta 2010. godine svoje punomoćje za odbranu, pa je sud i njemu uručio rešenje o određivanju pritvora, bez obzira što je, godinu i po dana ranije, osporeno rešenje već uručio prethodnom braniocu, koji je propustio rok za izjavljivanje žalbe. Dakle, neosnovan je navod podnosioca ustavne žalbe da osporeno rešenje o određivanju pritvora nije blagovremeno uručeno njegovom braniocu. Naprotiv, osporeno rešenje o određivanju pritvora je uručeno 27. oktobra 2008. godine braniocu okrivljenog (ovde podnosioca ustavne žalbe), koji to rešenje nije žalbom osporio. Stoga je naknadno uručivanje osporenog prvostepenog rešenja novoangažovanom braniocu, advokatu Vojinu Biljiću, po mišljenju Ustavnog suda, bilo suvišno.

U odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku, time što je period koji je protekao od dana izjavljivanja žalbe protiv rešenja o određivanju pritvora do dana rešavanja o žalbi iznosio mesec dana, Ustavni sud ponavlja da se u konkretnom slučaju radi o određivanju pritvora zbog toga što je okrivljeni (podnosilac ustavne žalbe) nedostupan državnim organima Republike Srbije. Kako, u situaciji kada se lice kome je određen pritvor ne nalazi u pritvoru, ne postoji posebno propisan rok u kome se mora rešiti o žalbi protiv rešenja o određivanju pritvora, Ustavni sud nalazi da navodi podnosioca ustavne žalbe nisu ustavnopravno zasnovani, pa nema ni povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ovo tim pre, što je odluka o žalbi protiv rešenja o određivanju pritvora, u konkretnom slučaju doneta u okviru načelnog roka za odlučivanje o žalbi protiv rešenja od 30 dana, propisanog članom 402. stav 3. ZKP.

Ceneći navode podnosioca da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što nije bilo „jednakosti oružja“, jer mu nije dostavljen podnesak Apelacionog javnog tužilaštva kojim se tužilaštvo izjasnilo na navode iz žalbe okrivljenog protiv osporenog rešenja o određivanju pritvora, Ustavni sud ukazuje da, u smislu odredaba člana 373. i člana 374. stav 1. ZKP, sud nema obavezu da ovakav podnesak nadležnog tužilaštva (izjašnjenje na žalbu branioca) dostavlja braniocu na odgovor, kako podnosilac pogrešno zaključuje. Stoga su, po oceni Ustavnog suda, ovi navodi podnosioca ustavne žalbe neosnovani.

Navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje time što je sednici veća Apelacionog suda, prilikom odlučivanja o žalbi branioca okrivljenog protiv rešenja o određivanju pritvora, prisustvovao Apelacioni javni tužilac, ali ne i okrivljeni s braniocem, po utvrđenju Ustavnog suda, nisu tačni, pa samim tim nisu ni osnovani. Naime, iz uvoda osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 1403/2010 od 1. aprila 2010. godine evidentno je da sednici veća nije prisustvovao Apelacioni javni tužilac, kako tvrdi podnosilac ustavne žalbe, pa kako se, saglasno odredbama čl. 24. i 142a ZKP, odluke o žalbama protiv rešenja o određivanju pritvora donose u nejavnoj sednici veća, bez prisustva i pozivanja stranaka u krivičnom postupku, Ustavni sud i ove navode podnosioca ne smatra ustavnopravno utemeljenim niti osnovanim.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe nisu povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07), i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe navodi da se krivični postupak protiv njega vodi bez postojanja ijednog neposrednog dokaza, čime se teret dokazivanja prebacuje na njega, što govori da u tom postupku postoji pretpostavka njegove krivice i, time, povreda njegovog prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava.

Ustavni sud i u ovom konkretnom slučaju ukazuje na to da o osnovanosti pokretanja krivičnog postupka protiv nekog lica i o postojanju njegove krivice odlučuje isključivo nadležan sud, kao što je samo taj sud ovlašćen da izvede i ceni sve potrebne dokaze i utvrdi činjenično stanje. Ustavni sud nije nadležan da, umesto i nakon nadležnih sudova, ocenjuje izvedene dokaze i odlučuje o neizvedenim dokazima u krivičnom postupku, da odlučuje o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe, da utvrđuje činjenično stanje, kao ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nenadležnosti, i odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u krivičnom postupku za primanje mita

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti