Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku koji je trajao skoro 16 godina. Iako je postupak bio prekidan zbog parnica, preostalo trajanje od preko 10 godina ocenjeno je kao nerazumno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Violete Babić iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Violete Babić i utvrđuje se da je u ostavinskom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 2253/05-07, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O. 1487/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Violeta Babić iz Beograda je 19. maja 2011. godine, preko punomoćnika, advokata Željka Ristića iz Beograda, podnela ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u ostavinskom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 2253/05-07.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je predmetni ostavinski postupak pokrenut 1996. godine, te da je dva puta prekidan jer su nasledni učesnici upućivani da svoja prava ostvare u parnici. Takođe je navela da je ostavinsko rešenje više puta ukidano, da je u više navrata podnosila urgencije za ubrzanje postupka, kao i da drugostepeni postupak traje neopravdano dugo, te da je iz navedenog jasno da je podnositeljki povređeno pavo na suđenje u razumnom roku.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, donese odluku kojom će utvrditi da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, i naloži postupajućim sudovima okončanje predmetnog postupka u najkraćem roku. Naknadu nematerijalne štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je 3. aprila 2014. godine dostavio na uvid spise predmeta tog suda O. 1487/12. Ustavni sud je iz spisa predmeta kao i navoda podnositeljke istaknutih u ustavnoj žalbi utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Službeno lice Opštine Vračar je 20. novembra 1996. godine dostavilo Trećem opštinskom sudu smrtovnicu za pok. Lj.S, a istog dana je i M.L. tom sudu dostavio „zapis o usmenom zaveštanju pok. Lj.S.“. Treći opštinski sud u Beogradu formirao je predmet O. 1875/96, a prvo ročište zakazano je za 23. decembar 1996. godine, na kome je utvrđeno da su učesnici u ostavinskom postupku iza pok. Lj.S. njegova sestra Ž.O. i bratanica Violeta Babić, ovde podnositeljka ustavne žalbe. Zaintresovano lice Z.Ž. je 21. januara 1997. godine podnelo zahtev za izuzimanje iz zaostavštine dela novčanih sredstva na deviznim računima ostavioca, kako bi se namirila potraživanja koja je Z.Ž. imao prema pokojniku. S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe osporila usmeno zaveštanje, Treći opštinski sud je 19. februara 1997. godine doneo rešenje O. 1875/96, kojim je ostavinski postupak prekinut (stav prvi izreke), nasledna učesnica Ž.O. je upućena da u parničnom postupku dokazuje punovažnost usmenog testamenta ostavioca (stav drugi izreke) i obavezana je nasledna učesnica Ž.O. da dostavi tom sudu dokaz o predaji tužbe nadležnom sudu.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 1302/97 od 27. novembra 1998. godine odbio kao neosnovan tužbeni zhtev tužilje Ž.O. kojim je traženo da se utvrdi punovažnost usmenog testamenta. Ovaj parnični postupak pokrenut je podnošenjem tužbe 23. aprila 1997. godine, a okončan je 25. oktobra 1999. godine, donošenjem rešenja o odbacivanja revizije tužilje Ž.O.

Ostavinski postupak je nastavljen 20. novembra 2000. godine i predmet je dobio novi broj O. 89/2000.

Nasledna učesnica Ž.O. je 28. oktobra 2000. godine dostavila sudu podnesak za koji je tvrdila da je pisano zaveštanje pok. Lj.S. Pošto je podnositeljka ustavne žalbe ovo osporila, Treći opštinski sud u Beogradu je 16. novembra 2000. godine doneo rešenje kojim se postupak prekida, a nasledna učesnica, ovde podnositeljka ustavne žalbe, upućuje da u parničnom postupku osporava pisano zaveštanje.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2351/03 od 27. novembra 2003. godine utvrdio da predmetno pisano zaveštanje ne proizvodi pravno dejstvo. Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 3135/04 od 28. aprila 2004. godine. Ovaj parnični postupak pokrenut je podnošenjem tužbe, dana 9. februara 2001. godine.

Ostavinski postupak je nastavljen 29. oktobra 2004. godine, a predmet je dobio novi broj O. 2049/04.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 2049/04 od 30. decembra 2004. godine utvrđena je zaostavština pok. Lj.S. (stav prvi izreke) i za naslednike na osnovu zakona su oglašeni Violeta Babić na ½ idealnog dela imovine i Ž.O. na ½ idealnog dela imovine (stav drugi izreke).

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4891/05 od 21. septembra 2005. godine ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Predmet je u Trećem opštinskom sudu u Beogradu dobio novi broj O. 2253/05-07.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 2253/05-07 od 2. septembra 2008. godine utvrđena je zaostavština pok. Lj.S. (stav prvi izreke) i za naslednice na osnovu zakona na po ½ idealnog dela zaostavštine su oglašene Violeta Babić i Ž.O. Posle žalbi naslednih učesnica u kojima je istaknuto da imovina iza pok Lj.S. nije pravilno utvrđena, Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem O. 2253/05-07 od 7. avgusta 2009. godine poništio svoje rešenje O. 2253/05-07 od 2. septembra 2008. godine (stav prvi izreke), ponovo utvrdio imovinu koja pretstavlja zaostavštinu iza pok. Lj.S. (stav drugi izreke) i oglasio za naslednice po osnovu zakona na po ½ idealnog dela zaostavštine Violetu Babić i Ž.O. (stav treći izreke).

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8740/10 od 18. januara 2012. godine ukinuo rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 2253/05-07 od 7. avgusta 2009. godine u stavu 2. izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nakon formiranja nove mreže sudova, predmet je dodeljen u rad Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pa je taj sud svojim rešenjem O. 1487/12 od 16. jula 2012. godine utvrdio zaostavštinu iza pok. Lj.S. (stav prvi izreke), izdvojio iz zaostavštine iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti u korist poverioca Z.Ž. (stav drugi izreke) i oglasio za naslednice na po ½ idealnog dela zaostavštine Violetu Babić, ovde podnositeljku ustavne žalbe, i O.Ž.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 1487/12 od 17. septembra 2012. godine ispravljeno je rešenje tog suda O. 1487/12 od 16. jula 2012. godine. Svi učesnici u postupku su ovo rešenje primili 2. oktobra 2012. godine, i prema stanju u spisima predmeta niko nije izjavio žalbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku (''Službeni glasnik SRS'', br. 25/82 i 48/88 i ''Službeni glasnik SRS'', br. 46/95 i 18/05) , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da ako su među učesnicima sporne činjenice važne za rešenje prethodnog pitanja, sud će ih uputiti da u određenom roku pokrenu parnicu ili postupak pred upravnim organom radi rešenja spornog prava, odnosno pravnog odnosa (član 23. stav 1.); da ako učesnik koji je upućen na parnicu ili postupak pred upravnim organom u određenom roku, koji ne može biti duži od 30 dana, pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom vanparnični postupak će se prekinuti do pravnosnažnog okončanja tog postupka, kao i da ako ni jedan od učesnika do završetka vanparničnog postupka ne pokrene parnicu, odnosno postupak pred upravnim organom, sud će dovršiti postupak bez obzira na zahteve u pogledu kojih je učesnik upućen na parnicu, odnosno na postupak pred upravnim organom (član 24.); da u postupku za raspravljanje zaostavštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima (član 87.); da će u postupku za raspravljanje zaostavštine sud raspraviti sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, a naročito o pravu na nasleđe, o veličini nasleđenog dela i o pravu na legat, kao i da o ovim pravima odlučuje sud, po pravilu, pošto od zainteresovanih lica uzme potrebne izjave (član 117. st. 1. i 2.); da će sud prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da pokrenu parnicu ili postupak pred organom uprave, ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo, kao i da će sud tako postupiti ako su sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđe, a naročito punovažnost ili sadržina testamenta ili odnos naslednika i ostavioca na osnovu koga se po zakonu nasleđuje; činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva nadživelog bračnog druga i potomaka ostaviočevih koji su živeli sa ostaviocem u istom domaćinstvu da im se iz zaostavštine izdvoje predmeti domaćinstva, koji služe za zadovoljavanje svakodnevnih potreba; činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela, naročito uračunavanje u nasledni deo; činjenice od kojih zavisi osnovanost isključenja nužnih naslednika ili osnovanost razloga za nedostojnost; činjenica o tome da li se neko lice odreklo od nasleđa (član 119. st. 1. i 2.); da ako se naslednici spore bilo o činjenicama bilo o primeni prava, sud će prekinuti raspravljanje zaostavštine i uputiti stranke da povedu parnicu ili postupak pred upravnim organom u slučajevima - ako između naslednika postoji spor o tome da li neka imovina ulazi u zaostavštinu, ako između naslednika postoji spor povodom zahteva potomaka ostaviočevih koji su sa njim živeli u zajednici da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji odgovara njihovom doprinosu u povećanju vrednosti ostaviočeve imovine (član 121.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ostavinski postupak pokrenut po službenoj dužnosti 20. novembra 1996. godine, kada je Treći opštinski sud u Beogradu primio smrtovnicu za ostavioca Lj.S. i da je predmetni ostavinski postupak okončan 16. jula 2012. godine, donošenjem rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 1487/12.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od pokretanja ostavinskog postupka po službenoj dužnosti.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da ovaj ostavinski postupak trajao 15 godina i deset meseci, ali da je dva puta bio prekidan zbog vođenja parničnih postupaka u ukupnom trajanju od pet godina i osam meseci (prva parnica okončana je u tri stepena za dve godine i šest meseci, a druga u dva stepena za tri godine i dva meseca), tako da je sam ostavinski postupak trajao deset godina i dva meseca, što, samo po sebi može ukazivati na to da predmet nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u predmetnom postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud, najpre, ukazuje na specifičnost ostavinskog (vanparničnog) postupka koji se u mnogome razlikuje od parničnog postupka. Naime, vanparnični sud u postupku raspravljanja zaostavštine utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima i drugim licima. Dakle, radi se o postupku u kome se mogu pojaviti brojna sporna pravna i činjeničnih pitanja, što se u konkretnom slučaju i desilo, te su vođene dve posebne parnice kako bi se ta pitanja razrešila.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da činjenica da je od pokretanja osporenog ostavinskog postupka pa do donošenja pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju prošlo 15 godina i deset meseci, a kada se ne uračunaju prekidi zbog dva parnična postupka, deset godina i dva meseca, sama po sebi, nedvosmisleno potvrđuje da sudovi nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti koje predviđaju svi odgovarajući procesni zakoni koji su se primenjivali na ovaj predmet. U tom smislu, Ustavni sud posebno napominje da posnositeljka ustavne žalbe nije doprinela ovako dugom trajanju postupka, već je u više navrata urgirala za ubrzanje istog, kao i to da su čak tri prvostepena rešenja u ovom postupku ukidana i predmet vraćan na ponovni postupak.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u izreci.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti