Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog dužine parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Sud je utvrdio da su podnositeljke svojim ponašanjem, uključujući prekide postupka, prevashodno doprinele dužini trajanja spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. S. i J. S, obe iz Beograda, i M. P. iz Ralje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi član a 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. S, J. S. i M. P. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1131/10 (inicijalno predmet P. 247/03 Opštinskog suda u Inđiji).

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S. i J. S, obe iz Beograda, i M. P. iz Ralje su, 21. marta 201 3. godine, preko punomoćnika N. J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podnele ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1131/10 (inicijalno predmet P. 247/03 ranijeg Opštinskog suda u Inđiji). Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljke ustavne žalbe su nave le da je osporeni parnični postupak trajao od 27. maja 200 3. do 5. februara 2013. godine , te da je u ovoj pravnoj u prvom stepenu odlučeno prvi put tek 2012. godine. Podnositeljke ističu da im je desetogodišnjim trajanjem parničnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i p redlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi im povredu označenog prava, kao i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

Podnositeljke ustavne žalbe su se istovremeno pozvale i na povredu čl ana 6 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali s obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije suštinski ne razlikuju od navedene odredbe Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede ovog prava cenio u odnosu na odredbu Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Uvidom u spise predmeta predmeta ranijeg Opštinskog suda u Inđiji P. 247/03, a kasnije P. 1131/10 Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljke ustavne žalbe su 27. maja 200 3. godine podnele Opštinskom sudu u Inđiji (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi naknade štete protiv tužen og U. o. o. J, koja je zavedena pod brojem P. 247/03. U tužbi je bilo navedeno da podnositeljke potražuju naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica (supruga i oca), koji je 31. marta 2000. godine preminuo od povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao kao pešak, a koju je prouzrokovao vozač putničkog vozila osiguranog kod AD za osiguranje "S." iz B, nad kojim je 2001. godine otvoren stečajni postupak. Tužba je podneta preko istog punomoćnika, kao i ustavna žalba, a uz tužbu nisu bili priloženi dokazi. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1131/10.

Do donošenja prvostepene presude 8. juna 2012. godine, bilo je zakazano 18 ročišta za glavnu raspravu, od kojih nisu održana samo dva ročišta. Razlog za neodržavanja ročišta bila je sprečenost postupajućeg sudije i izostanak uredne dostave poziva tuženom. Na održanim ročištima je izvršen uvid u spise Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1131/03, pročitan nalaz i mišljenje veštaka saobraćajne struke iz Instituta "K. S.", kao i veštaka medicinske struke, a i saslušan veštak saobraćajno - tehničke struke po izvršenom uvidu u spise krivičnog predmeta, koji se saglasio sa navedenim nalazima.

Međutim, u ovom delu postupka bila su određena i dva prekida postupka. Prvi prekid postupka je Opštinski sud odredio na ročištu održanom 30. oktobra 2003. godine, s tim da će se postupak nastaviti po posebnom predlogu stranaka. Razlog za prekid postupka bio je nedostatak uslova za vođenje postupka, jer stečajni postupak nad osiguravajućim društvom nije bio zaključen. Sa predlogom tuženog za prekid postupka saglasio se punomoćnik tužilja, a njegov nastavak je zatražio 3. marta 2006. godine, po zaključenom stečajnom postupku u kome su tužilje kao poverioci čija su potraživanja utvrđena na ročištu za ispitivanje potraživanja namirene u iznosu od 2,05% . Postupak je nastavljen pod novim brojem P. 127/06, a po usvojenom predlogu punomoćnika tužilja su zatraženi spisi krivičnog predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1131/03, te doneto rešenje da se tužilje saslušaju u svojstvu parnične stranke. Tuženi je sa više podnesaka ukazivao da je tužba neuredna i da uz nju nisu dostavljeni dokazi, a tužilac je deo dokaza dostavio 11. maja 2006. godine. Opštinski sud je više puta ponavljao dopise za dostavljanje traženih spisa radi uvida, što je učinjeno 4. aprila 2007. godine. Iako je Opštinski sud u međuvremenu održao četiri ročišta, ni na jedno ročište nisu pristupile tužilje radi saslušanja iako su uredno bile pozvane. Drugi prekid je predložio punomoćnik tužilja, nakon izvršenog uvida u spise krivičnog predmeta, a zbog mogućnosti mirnog rešenja spora, i Opštinski sud je rešenjem donetim na ročištu održanom 13. septembra 2007. godine odredio prekid, s tim da će se postupak nastaviti po posebnom predlogu stranaka. Novi nastavak postupka punomoćnik tužilja je tražio 9. marta 2009. godine i predmet je u Opštinskom sudu dobio novi broj P. 132/09. Ponovo je tuženi sa više podnesaka ukazivao da navodi iz tužbe nisu potkrepljeni dokazima, da postupak predugo traje i da je neophodno da tužilačka strana dostavi potrebne dokaze, pa da se ovaj spor, još iz 2003. godine, mirnim putem reši. U nastavku postupka, punomoćnik tužilja je na ročištu održanom 7. aprila 2009. godine ponovo predložio izvođenje dokaza uvidom u spise Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1131/03, radi rasvetljavanja pitanja koje je precizno navedeno tek na ročištu održanom 23. januara 2012. godine, pred novoobrazovanim nadležnim Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1131/10. Ponovo je više zakazanih ročišta odloženo jer spisi predmeta i pored više obraćanja, sada Prvom osnovnom sudu u Beogradu, nisu dostavljani sve do 25. marta 2010. godine. Punomoćnik tužilja je podneskom od 28. septembra 2011. godine urgirao da se zakaže ročište u ovoj pravnoj stvari. Na ročištu održanom 23. januara 2012. godine punomoćnik tužilja je povukao predlog za saslušanjem tužilja u svojstvu parnične stranke, koje se nikada i nisu odazvale pozivima suda, te od predloženog svedoka, a nakon izjašnjenja veštaka na ročištu održanom 26. marta 2012. godine, te preciziranja tužbenog zahteva punomoćnika tužilja 28. maja 2012. godine, glavna rasprava je zaključena 8. juna 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji P. 1131/10 od 8. juna 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilja kao neosnovan. Između ostalog, u obrazloženju presude je navedeno da je pok. S.S. - suprug i otac tužilja isključivo doprineo nastanku štetnog događaja.

Protiv navedene presude žalbu su izjavile tužilje 3. avgusta 2012. godine, a Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 4849/12 od 5. februara 2013. godine žalbu odbio i potvrdio prvostepenu presudu, koja je punomoćniku tužilja, ovde podnositeljkama ustavne žalbe, uručena 1. marta 2013. godine. 4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jemče i njihova zaštita u postupku po ustavnoj žalbi obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka suđenja uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak koji je predmet ove ustavne žalbe, od dana podnošenja tužbe do dana dostavljanja drugostepene odluke podnositeljkama ustavne žalbe, čime je postupak okončan, trajao devet godina i devet meseci.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio složen, ni pravno, ni činjenično.

Ispitujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su one, kao tužilje, zajedno sa svojim punomoćnikom, prevashodno doprinele trajanju prvostepenog postupka van prihvaćenih standarda. Najpre, punomoćnik tužilja je podneo ne samo neurednu tužbu (bez dokaza), nego i preuranjenu, tako da su se uslovi za raspravljanje o predmetu tužbe ostvarili tek nakon traženog nastavka postupka 3. juna 2006. godine, posle prvog određenog prekida po predlogu tuženog sa kojim se punomoćnik tužilja saglasio. Uz ovo, na inicijativu tužioca određen je 13. septembra 2007. godine prekid postupka, koji je trajao do 9. marta 2009. godine. Ovi prekidi postupka, koji se jedino mogu pripisati u odgovornost podnositeljkama trajali su ukupno skoro četiri i po godine. Sud istovremeno konstatuje da je zbog vrste spora efikasno okončanje postupka bilo u interesu podnositeljki, mada njihovo ponašanje ne govori u prilog tome, jer su čak pet puta izostale sa ročišta za glavnu raspravu na koja su uredno bile pozvane radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, a njihov punomoćnik, iako stručno lice za zastupanje, nije se obraćao sudu urednim podnescima, niti blagovremeno davao precizne predloge u postupku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prvostepeni sud ročišta za glavnu raspravu zakazivao redovno, onda kad postupak nije bio u prekidu. Istina, stoji i jedan period neaktivnosti prvostepenog suda tokom 2011. godine kada nije bilo zakazanih ročišta, a traženi spisi krivičnog predmeta su bili dostavljeni sudu, te kada je punomoćnik tužilja 28. septembra 2011. godine urgirao da se ročište zakaže. Međutim, on je precizan razlog za izvođenje dokaza uvidom u spise dao tek na ročištu održanom 23. januara 2012. godine. Kada je reč o postupanju drugostepenog suda, Apelacionog suda u Novom Sadu, postupak po žalbi tužilja okončan je, računajući od dana izjavljivanja žalbe do dana uručenja drugostepene presude punomoćni ku podnositeljki, u roku kraćem od sedam meseci.

5. Polazeći od prethodno detaljno izvršene analize svih činilaca koji su od značaja za ocenu razumne dužine trajanja postupka, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosi teljki ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, pa je stoga Sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.