Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na meritum odluke odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Pajića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2012 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Pajića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred O pštinskim sud om u Boru u predmetu P1. 529/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2 . Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Pajić iz Bora je 30. novembra 20 09. godine, preko punomoćnika Miodraga Ribarića, advokata iz Kragujevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 292/09 od 8. jula 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. i prava na slobodu udruživanja iz člana 55. Ustava Republike Srbij e, te povrede načela iz člana 21. Ustava. Takođe, podnosilac je istakao i povredu prava iz čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, kako se označenim odredbama Evropske konvencije garantuju načela i prava koja jemči i Ustav Republike Srbije, to Ustavni sud eventualnu povredu ili uskraćivanje prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 292/09 od 8. jula 2009. godine odbijena revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1088/08 od 10. oktobra 200 8. godine, kojom je preinačena prvostepena presuda Opštinskog suda u Boru P1. 13 47/07 od 13. marta 2008. godine, a kojom presudom je usvojen tužbeni zahtev podnosioca za poništaj rešenja kojim mu je otkazan ugovor o radu dat od strane tuženog Tehničkog fakulteta u Boru, te tuženi obavezan da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove i zadatke koje je obavljao pre donošenja osporene odluke. Ističe da je sudski postupak "trajao od 2003. godine do 30. oktobra 2009. godine kada mu je revizijska odluka uručena", iako radni spor ima hitan karakter, što jasno potvrđuje da nije imao suđenje u razumnom roku. Dalje s e u ustavnoj žalbi navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zbog toga što revizjska presuda, kao i drugostepena presuda, "na najgrublji način krše osnovne ustavne norme, kao i ratifikovane međunarodne norme, stvaraju pravnu nesigurnosti u pravnom poretku i uspostavljaju haotično neustavno stanje." Podnosilac smatra da je odbijanje potpisivanja "diskriminatornog i šikanoznog" pojedinačnog akta predstavljalo "samo dozvoljen akt samozaštite i odbrane legitimnog interesa", te da su navedene presude donete protivno označenim odredbama Evropske konvencije. Predlaže se da Ustavni sud ukine presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. II 292/09 od 8. jula 2009. godine i presudu Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1088/08 od 10. oktobra 200 8. godine, kao i da podnosiocu naknadi štetu nastalu zbog povrede označenih ustavnih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, izršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Boru P1. 529/03 (kasnije predmeti P1. 132/04, P1. 575/06 i P1. 1347/07) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. maja 200 3. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženog Tehničkog fakulteta u Boru, radi poništaja rešenja tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu, kao i obavezivanja tuženog da ga vrati na rad i rasporedi na poslove koje je obavljao pre otkaza ugovora o radu. Podnosilac je istakao da je u pitanju šikana, jer je on kod tuženog poverenik sindikata Teh ničkog fakultet a - "NEZAVISNOST".

Predmet je u Opštinskom sud u u B oru zaveden pod brojem P1. 529/03 i nakon dva održana ročište doneta je presuda P1. 529/03 od 2. oktobra 2003. godine kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Zaječaru je doneo rešenje Gž. 1859/03 od 29. decembra 2003. godine i ukinuo presudu O pštinskog sud a u B oru P1. 529/03 od 2. oktobra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sud om u B oru predmet je dobio broj P1. 132/04, te je nakon jednog neodržanog ročišta, na sledećem održanom glavna rasprava zaključena, pa je sud presudom P1. 132/04 od 6. aprila 2004. godine odbio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu.

Okružni sud u Zaječaru je presudom Gž. 1395/04 od 29. septembra 2004. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog sud a u B oru P1. 132/04 od 6. aprila 2004. godine.

Po izjavljenoj reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 66/06 od 20. aprila 2006. godine ukinuo presudu Opštinskog sud a u B oru P1. 132/04 od 6. aprila 2004. godine i presudu Okružnog sud a u Zaječaru Gž. 1395/04 od 29. septembra 2004. godine i predmet vratio prvostep enom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sudom u Boru predmet je zaveden pod broj em P1. 575/06, pa je nakon dva održana ročišta glavna rasprava zaključena.

Presudom Opštinskog sud a u B oru P1. 575/06 od 22. februara 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Međutim, odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 1403/07 od 22. februara ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U trećem ponovnom prvostepenom postupku, nakon jednog neodržanog ročišta, sud je na sledećem ročištu održanom 13. marta 2008. godine zaključio glavnu raspravu. Presudom Opštinskog suda u Boru P1. 1347/07 od 13. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1088/08 od 13. marta 2008. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Boru P1. 1347/07 od 13. marta 2008. godine i odbijen tužbeni zahtev tužioca, kao neosnovan. U obrazloženju ove presude je navedeno da se na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da je samim otkazom tužilac stavljen u nepovoljniji položaj, pa da samim tim on ne može ni uživati zaštitu u smislu važećih propisa kao sindikalni predstavnik. Dalje, sud navodi da se zaštita sindikalnih predstavnika odnosi na njihovu zaštitu od šikanoznog ponašanja poslodavca zbog tog statusa, ali da to svojstvo ne dopušta protivpravno ponašanje bez sankcije. Kako tužilac nije pružio dokaze da bi se potpisivanjem aneksa njegov položaj izmenio tako da bi u nekom smislu, i u kom smislu, bio nepovoljniji, a u konkretnom slučaju su bili ispunjeni razlozi za otkaz ugovora o radu iz člana 103. stav 1. tačka 3) tada važećeg Zakona o radu zato što je tužilac odbio da potpiše ponuđeni aneks ugovora o radu, koji su potpisali svi zaposleni, drugostepeni sud nalazi da odluku treba preinačiti i odbiti njegov tužbeni zahtev.

Protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1088/08 od 13. marta 2008. godine, tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, izjavio je reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 292/09 od 8. jula 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca. U obrazloženju ove revizijske odluke, između ostalog, sud nalazi da je pravilno stanovište drugostepenog suda da se zaštita sindikalnih predstavnika odnosi na njihovu zaštitu od šikanoznog ponašanja poslodavca zbog svog statusa, ali da to svojstvo ne dopušta njihovo protivpravno ponašanje bez sankcije. U konkretnom slučaju je bio ispunjen otkazni razlog iz tada važećeg Zakona o radu zato što je tužilac odbio da potpiše ponuđeni aneks ugovora o radu koji su potpisali svi zaposleni, a čijom primenom ne bi bio stavljen u nepovoljniji položaj u smilu člana 51. Opšteg kolektivnog ugovora i ratifikovane Konvencij e MOR-a broj 135 o zaštiti i olakšicama koje se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću. Ponuđene izmene, odnosno aneks ugovora o radu, sadržale su izm ene obračuna plate utvrđenog u skladu sa Pravilnikom i bila je utvrđena odgovornost zaposlenih za povrede radnih obaveza. Naime, suprotno navodima revizije, tvrdnje da bi time bio doveden u nepovoljniji položaj tužilac nije dokazao, a protivio se izvođenju dokaza koje je predlagao tuženi u pogledu obračuna zarade tužioca prema aneksu ugovora o radu. Revizijska pr esuda dostavljena je punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , 30. oktobra 200 9. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 55. Ustava jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, odredbom člana 10. je bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripradaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjivao u osporenom postupku od stupanja na snagu 23. februara 2005. godine, odredbama člana 10. je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 7. maja 2003. godine i da je okončan dostavljanjem revizijske presude podnosiocu ustavne žalbe 30. oktobra 200 9. godine.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja do okončanja osporenog parničnog postupka proteklo šest godina i pet meseci i da su za to vreme donete sudske odluke u tri stepena odlučivanja. Kako se ovde radi o radnom sporu, za koji je zakonom utvrđena posebna hitnost u potupanju, dužina postupka od preko šest godina ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak, kao i značaja postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak.

Polazeći od principijelnog značaja koji sporovi o prestanku radnog odnosa imaju za učesnike, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo dužem trajanju ovog parničnog postupka.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova. I pored toga što je prvostepeni sud redovno, u kratkim razmacima, zakazivao ročišta za glavnu raspravu, a sudovi više instance postupali ažurno kod donošenja odluka, u prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govore donete četiri prvostepene presude koje su tri puta ukidane u celini, bilo od strane drugostepenog suda, bilo od strane revizijskog suda i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 529/03 (kasnije predmeti P1. 132/04, P1. 575/06 i P1. 1347/07 ) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke, i odredio da se štetne posledice otklone, tako što se podnosiocu ustavne žalbe priznaje pravo na naknadu nematerijalne štete.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i predmet spora . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta ostalih Ustavom zajemčenih načela i prava na koje se u ustavnoj žalbi poziva, Ustavni sud je utvrdio da se navodima ustavne žalbe samo uopštenim formulacijama "o kršenju osnovnih ustavnih normi, kao i ratifikovanih međunarodnih normi" osporava presuda Vrhovnog suda Srbije, te daje predlog da se ponište revizijska i drugostepene odluka. U osnovi, ustavnom žalbom se podnosilac, nezadovoljan ishodom parničnog postupaka vođenog po njegovoj tužbi, samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih načela i prava, a što samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je uvidom u osporeni akt, te drugostepenu presudu donetu u ovom postupku, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata, pa je iz tih razloga, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode ustavne žalbe u vezi sa istaknutom povredom prava slobode udruživanja, Ustavni sud je ocenio da se ova povreda prava ne može dovesti u vezu sa osporenim aktom.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je povređena zabrana diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je podnosilac na bilo koji način diskriminisan zbog nekog svog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti