Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu stambene zadruge zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17 godina. Sud utvrđuje povredu Ustava i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 900 evra podnosiocu žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadrug e radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadrug e radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postup ku koji je vođen pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1769/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosi oca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu, 7. decembra 2013. godine, preko zakonskog zastupnika Ninoslava Šimića, stečajnog upravnika iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1769/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporeni parnični postupak trajao 17 godina i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak; da svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i za troškove postupka za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1769/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je 23. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih M. P, S. M. i T. S, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 47.784,01 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4856/96 od 23. aprila 1999. godine kojim je konstatovano da je tužba povučena u odnosu na drugotuženu i trećetuženu, održano je pet ročišta.

U daljem toku postupka, nakon održanih devet ročišta i izvedenih dokaza ekonomskim veštačenjem, saslušanjem sudskog veštaka i dopunom nalaza , zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4856/96 od 20. septembra 2005. godine je usvojen primarni tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime duga isplati iznos od 3.083.761,19 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. januara 2005. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 75.999,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2006/06 od 18. decembra 2008. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4856/96 od 20. septembra 2005. godine i rešenje istog suda P. 4856/96 od 14. februara 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano šest ročišta, na kojima su izveden i dokaz i dopunskim veštačenjem i saslušanjem sudskog veštaka.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1769/10 od 25. marta 2010. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime duga isplati iznos od 7.402.207,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. januara 2010. godine pa do isplate i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 522.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 9679/10 od 7. decembra 2010. godine prekinuo postupak po žalbi, jer je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine nad tužiocem otvoren stečajni postupak.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 3. februara 2011. godine predložio nastavak postupka i obavestio sud da je stečajni upravnik preuzeo postupak po žalbi.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9679/10 od 22. oktobra 2013. godine je nastavljen postupak po žalbi prekinut rešenjem istoga suda Gž. 9679/10 od 7. decembra 2010. godine.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4366/13 od 22. oktobra 2013. godine je delimično usvojena žalba tužioca i preinačena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1769/10 od 25. marta 2010. godine, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime duga isplati iznos od 1.145.402,28 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. marta 2010. godine pa do isplate, kao i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove u iznosu od 314.675,00 dinara, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i presuda u nepreinačenom delu odlluke o tužbenom zahtevu je potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „ Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/ 02) bilo je propisano da je s ud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba podneta 23. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4366/13 od 22. oktobra 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak ukupno trajao sedamnaest godina i dva meseca, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti opravdanje za gotovo sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac i njegov punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je ipak nedelotvorno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je, i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao 17 godina i dva meseca (ne računajući period od dve godine i deset meseci koliko je postupak pred drugostepenim sudom bio u prekidu do odlučivanja drugostepenog suda o predlogu tužioca za nastavak postupka), sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud, nakon devet godina i dva meseca doneo prvu presudu, koja je u postupku po žalbi tužene ukinuta, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku je nakon jedne godine i tri meseca doneta druga presuda, ali je drugostepeni sud prekinuo postupak po žalbi zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, u skladu sa članom 214. Zakona o parničnom postupku, opravdanost prekida postupka postojala od 7. decembra 2010. godine do odlučivanja drugostepenog suda o predlogu tužene za nastavak postupka, odnosno za period od dve godine i deset meseci. U nastavku postupka, drugostepeni sud je konačno odlučio o žalbi tužioca.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i relativnu činjeničnu i pravnu složenost predmeta spora . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić