Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja radnog spora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Sud je ocenio da ukupno trajanje postupka od dve godine i sedam meseci, kroz tri sudske instance, ne predstavlja nerazumno dug rok.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bate Mladenovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bate Mladenovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Re publike Srbije u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1135/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bata Mladenović iz Novog Sada je 7. maja 2010. godine, preko Sindikata Solidarnost iz Novog Sada, koji predstavlja Milan Starović, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava iz čl. 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 58. stav 1, člana 60. stav 4. i člana 145. stav 3. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1135/07 i protiv presude iz istog postupka P1. 1135/07 od 2. aprila 2008. godine.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je u osporenom postupku prekoračen razumni rok suđenja; da su sudije nepravično i pristrasno sudile, te da nisu utvrdile koje zakonske odredbe poslodavac nije poštovao; da sud nije ni utvrđivao olakšavajuće okolnosti u smislu da se utvrdi stepen povrede radne discipline, odnosno da li je ponašanje takvo da mora biti prekinuto otkazom ugovora o radu; da je Vrhovni sud Srbije u mnogim postupcima utvrđivao da li je stepen povrede takav da mora da vodi prestanku radnog odnosa; da mu je povređeno pravo na rad jer, u vreme protesta, mesecima nije imao nikakvu zaradu, a sud ovo nije uzeo u obzir; da mu je povređeno načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda jer su mu sudovi uskratili pravo na sudsku zaštitu dozvoljavajući kršenje člana 60. Ustava od strane poslodavca; da mu je povređeno pravo na imovinu, budući da su zaposleni, u vreme protesta, zajedno sa malim akcionarima, imali 30% akcija stečenih na osnovu zakona u "Petar Drapšin" AD Novi Sad, a da im je lošim poslovanjem, prekomernim zaduživanjem i opterećivanjem hipotekama, onemogućeno da uživaju ovo pravo; da je postupanjem suda povređeno načelo o obaveznosti sudske odluke, jer su u praksi učinili neobaveznom presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6492/04 od 24. novembra 2005. godine; da je presudom suda povređeno načelo o zabrani diskriminacije, tako što je izvršena diskriminacija po osnovu sindikalne pripadnosti, odnosno zauzimanjem stava da je Gradski sindikat metalaca Novog Sada viši organ Samostalnog sindikata "Petar Drapšin" AD Novi Sad, iako sindikati imaju svojstvo pravnog lica i samostalni su. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je došlo do istaknutih povreda prava i načela, kao i da poništi presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1135/07 od 2. aprila 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član. 21. stav 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.); da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (član 145. stav 3.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 1135/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Bata Mladenović iz Novog Sada, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 10. avgusta 2007. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu, preko Samostalnog sindikata grada Novog Sada, odnosno punomoćnika Lazara Brborića iz Službe pravne pomoći, tužbu protiv tuženog "Petar Drapšin" AD Novi Sad, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti tužioca, kao nezakonitog i vraćanja tužioca na rad.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu je 15. novembra 2007. godine održano pripremno ročište, a na ročištu održanom 31. januara 2008. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca kao parnične stranke i svedoka predloženog od strane tužioca. Na ročištu od 2. aprila 2008. godine sud je izveo dokaze čitanjem svih pismenih isprava koje su stranke priložile, a kako nije bilo novih dokaznih predloga, glavna rasprava je zaključena.

Opštinski sud u Novom Sadu je 2. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu P1. 1135/2007 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je sud utvrdio činjenično stanje, te primenom odredaba Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) i ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti broj 03-4-159/2003 od 19. juna 2003. godine, zaključenog između tužioca i tuženog, utvrdio je da je tužilac, odlaskom na protest ispred sedišta Agencije za privatizaciju u Novom Sadu u radno vreme, učinio povredu radne obaveze , zbog koje je i usledio otkaz ugovora o radu.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je 6. novembra 2008. godine doneo presudu Gž. 3127/08 kojom je potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je otkaz ugovora o radu zakonit; da je iz samog činjeničnog stanja nesporna krivica tužioca za učinjenu povredu radne obaveze; da je ovo spor o utvrđivanju zakonitosti rešenja, a ne o celishodnosti istog, te da ne postoji obaveza suda da utvrdi olakšavajuće okolnosti; da se okupljanje smatra kao protest, a ne kao štrajk, imajući u vidu da se ne radi o zaštiti profesionalnih i ekonomskih interesa, već o protestu koji ima veze sa privatizacijom iz 2004. godine.

Vrhovni kasacioni sud je 4. marta 2010. godine doneo presudu Rev2. 251/10 kojom je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu. U obrazloženju je navedeno: da je utvrđeno da je tužilac izašao iz kruga preduzeća bez odobrenja ovlašćenog lica ne bi li učestvovao u protestu; da je organizovani skup protest, a ne štrajk, budući da za cilj nije imao zaštitu profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada; da je tužilac bio upoznat sa upozorenjem tuženog da će se navedeni izlazak smatrati kao povreda radne obaveze u skladu sa ugovorom o radu i da je nesumnjivo da je ponašanje tužioca takvo da se tumači kao povreda radne obaveze predviđena samim ugovorom o radu, gde je decidno navedeno da takva povreda povlači prestanak radnog odnosa otkazivanjem ugovora o radu od strane poslodavca. Po oceni tog a suda, tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, pravilno je otkazan ugovor o radu.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04, 111/09 i 36/11), kojim je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao dve godine i nešto manje od sedam meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od složenosti predmeta, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova, kao i od značaja istaknutog prava.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio: da ovaj parnični postupak nije iziskivao složeniji dokazni postupak; da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka; da su sudovi postupali efikasno tokom celog postupka, imajući u vidu da su u navedenom periodu i pravnosnažno odlučili o tužbenim zahtevima i okončali revizijski postupak; i da je u osporenom postupku odlučivano o veoma značajnom pravu podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, postupak pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1135/07 koji je pravnosnažno okončan za godinu dana i nešto manje od tri meseca, nije nerazumno dug sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od dve godine i nešto manje od sedam meseci ne može se smatrati nerazumno dugim rokom, kada se ima u vidu da je u okviru ovog roka okončan i postupak po vanrednom pravnom sredstvu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je Vrhovni sud Srbije u svemu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari. Ustavni sud je ustanovio da je osporenu presudu doneo Ustavom i zakonom ustanovljeni sud, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama, te da je odluka lišena bilo kakve proizvoljnosti ili arbitrernosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.

7. S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu zajemčenih načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i i prinudna prava iz člana 145. stav 3. Ustava, u kome je utvrđeno da „su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole“, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenom presudom povređena navedena ustavna načela i prava, jer se njihova sadržina ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u osporenoj presudi.

Ustavni sud je cenio i navode podnosioca ustavne žalbe o pristrasnom suđenju, te kako u ustavnoj žalbi nije pružio nikakave dokaze o tome, ovaj sud je utvrdio da su ti navodi neosnovani.

8. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačke 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine trajanja radnog spora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti